Православна молитва за Руса у которској катедрали

Пише: Жељко Комненовић

Један од последњих значајних познавалаца бокељске историје, преселио се у царство небеско. Др Мирослав Лукетић, паштровски партизан, совјетски официр, будвански публициста, дипломац београдског Филозофског факултета који је докторирао филозофију у Прагу на Карловом универзитету, уредник „Паштровског алманаха”, велики патриота и бокељски ентузијаста.

Након рата који је провео као партизан у родним Паштровићима као борац которског приморског одреда, Мирослав у Београду постаје питомац прве генерације нове Војне академије. Одлуком владе ФНРЈ одлази 1945. године у СССР, а 1948. успешно завршава Одеско артиљеријско војно училиште. У Стаљиновој Русији се жени Рускињом и добија сина, а Титовој Југославији се враћа 1957, две године након што се Никита Хрушчов у Београду извинио Брозу за Информбиро.

Осамдесетих година прошлог века, до Мирове супруге у Будви дошао је глас из Русије да јој је брат тешко болестан. Породица је са болесником обишла познате клинике и болнице али лека није било. Мајка је у очајању тражила утеху у једном од ретких преживелих руских манастира.

„У Котору постоји Храм Светог Трифуна. Требају тамо да вашем сину очитају молитву за здравље”, рекао је монах очајној мајци уверавајући је да ће након тога болесник оздравити.

Угледни будвански друштвенополитички радник који је у том тренутку био директор Општинског архива, са супругом Рускињом тим поводом креће у католичку катедралу Светог Трипуна не би ли измолио православну молитву. У Котору затичу дон Бранка Сбутегу, младог жупника цркве Светог Еустахија у Доброти.

Након разговора са Лукетићима, Сбутега који је завршио Институт „Светог Јеронима” у Риму и који је одлично познавао православну литургију пристаје на замисао и убрзо речи молитве на црквенословенском језику закотрљаше се зидовима которске катедрале.

„Причајте ми шта сте урадили?”, тражила је мајка телефонски одговор од кћерке након повратка из Котора.

„Католички свештеник је очитао молитву. После смо пили вино и разговарали”, рекла је кћерка.

Мајка је радосно узвратила:

„Попијте још вина, брат ти је оздравио!”

Православном молитвом католичког свештеника, бива излечен један православни Рус. То може само у Боки.

Мирослав је био човек несвакидашње стваралачке енергије чији живот и почетник може преточити у филмски сценарио. Избегавао сам за његовог живота да објавим ову причу. Анегдоту која убедљиво говори о Боки Которској као необичном супстрату и још необичнијем сублимату православног Истока и католичког Запада. О бокељском грчу вечног срастања култура и нација у којој чудно прераста у свакидашње, а необично у обично.

Вјечнаја памјат, чика Миро.

*Аутор је председник Општине Тиват

Извор: Политика