Украдено 255 тона српске историје

Пред вама је прича која је необично значајна за све нас. Штета што се не учи у школи. То је прича о једној великој крађи и једном малом писму. Врло значајној крађи. И врло значајном писму. И, та прича иде овако:

Трећег децембра 1941. из наше Државне архиве немачки подофицир са војницима и неколико радника однео је 519 кутија старих аката са одговарајућим регистрима и деловодним протоколима. Потрпали у камион и отишли, а да нису дали никакав реверс за преузету архивску грађу.

То је био само почетак.

Архив Србије и дан данас чува и документ да је 2. јула 1942. из депоа Државне архиве однето… обратите пажњу: „688 кутија докумената Министарства унутрашњих дела, 140 кутија докумената Народне скупштине, 29 кутија докумената Сената Краљевине Србије, 52 деловодна протокола Министарства унутрашњих дела, 30 регистара Министарства унутрашњих дела, 18 књига кондуит листа чиновника и практиканата, две експедиционе књиге и једна књига регистра дућана и механа“.

А и то је био само делић ужаса.

Војислав Јовановић Марамбо (на слици), који је књижевност студирао у Лозани, Женеви и Лондону, а докторирао у Греноблу, и који је током Првог светског рата био члан ратног Пресбироа српске Врховне команде, а недуго затим две и по деценије био начелник историјског одељења Министарства иностраних дела (спољних послова, како се то каже у ова времена), открио је после Другог светског рата невероватне размере крађе и уништавања наших старих документа.

Не само у Београду.

Одношена су она и из других градова, па је тако у списима Роберта Шванкеа, који је био референт за архиве у Управном штабу немачких окупационих власти, пронашао да је „у пролеће 1941. упућена посебна експедиција у Сремске Карловце, старо седиште Српске православне Патријаршије, са задатком да из митрополијске архиве заплени старе српске повеље и рукописе, као и повеље аустријских владара издате српским патријарсима у 17, 18. и 19. веку. И, заплењено је чак 80 повеља које су са неколико старих српских рукописа и ретких књига послате у Берлин, а затим достављене бечком Рајхсархиву. (Пријем је потврдио директор Рајхсархива, Битнер, уз документ бр. 2975. од 19. новембра 1942. године)“.

Сличне окупаторске мисије биле су упућиване и у друге градове, како на северу Србије, тако и у њеним дргуим деловима, па је др Војислав Јовановић Марамбо, када је писао књигу „Потрага за украденом историјом“, навео да је ушао у траг да је у Беч из Србије само у току Другог светског рата однето…

… обратите пажњу:

чак 214 до 255 тона, или најмање 21 до 25 вагона архивског материјала“.

Али, чему ова крађа наше историје?

Др Мирослав Перишић истиче једну јаку важну ствар коју је гос’н Јовановић Марамбо открио. Наиме, „пред одлазак за Београд на извршење задатка, др Роберт Шванке добио је упутства која су предвиђала програм рада. У том програму рада, између осталог, наведено је да архивалије треба да се искористе у немачком интересу и да би било важно „доћи до извора, сачуваних у српским архивима, за предисторију Првог светског рата, нарочито за саучесништво српске владе у Сарајевском атентату“.

Дакле, окупатори су у Другом светском рату хтели да себе сперу међународно утврђену одговорност за избијање Првог. Шта год да се нађе, а да се може уперити прстом у другог, то су тражили у архивама. И, не само тражили, већ, како је истицао један од главних ревизиониста историје Великог рата, професор Ханс Иберзбергер, у писму Фридриху Берберу, директору Немачког института за спољнополитичке студије при Министарству спољних послова, „у току је вишемесечно истраживање (отетих српских архива)“ и да се „Министарство спољних послова, актом од 11. априла 1942. Рајхсминистарству унутрашњих послова сагласило да српска акта о предисторији Првог светског рата буду издана од стране бечког Рајсархива“, али и да ће се и у Берлину радити публикације (на исту тему) те да је стога „створен велики организациони апарат довођењем искусних преводилаца“.

Али, није било важно тек тако, „приказати историју из српског угла“, него историју учинити сопственим пропагандним средством. О томе, уосталом, сведочи писмо високог чиновника Министарства спољних послова, Улриха, упућеног 28. фебруара 1943. године Рајхсминистарству унутрашњих послова Немачке, у коме се наводи и следеће:

„Према схватању Министарства спољних послова, радове на издавању једне службене публикације докумената о предисторији светског рата 1914. – 1918. на основу заплењених српских докумената треба безусловно квалификовати важним за рат. Ови радови нису само од научног интереса, они су поврх тога још и данас од политичко-пропагандистичког значаја…“

Али, знате ли шта се у тим берлинским и бечким публикацијама није нашло?

Није се нашло оно једно писамце које је начелник аустроугарског генераштаба из Првог светског рата, Конрад фон Хецендорф, сачувао (својевремено и објавио у мемоарима „Из моје службе – 1906. – 1918“, у трећој књизи, названој „1913 и прва половина 1914. Исход Балканског рата и период до атентата у Сарајеву“).

Тада је пренео шта му је на његово писмо од 11. јануара 1913. одговорио 10. фебруара начелник немачког генералштаба Хелмут фон Молтке.

Ту се, на странама 145, 146. и 147. јасно виде јасни планови Немачке (и Аустроугарске) још у јануару и фебруару 1913. године за велики, европски рат, за чије изазивање – најпре морају бити окривљени Словени.

У том фасцинантном документу Фон Молтке, поред осталог, пише:

„Вођење Великог рата Тројног савеза против Антанте, па чак и само против Русије и Француске, довело би нас до срећног краја…“

Тада, у фебруару 1913, док је Балкански савез (Србија, Црна Гора, Бугарска, Грчка) још постојао, а и славио тек месец, два, три дана старе успехе протеривања Османлија са својих територија, начелник немачког генералштаба Хелмут фон Молтке свом аустроугарском колеги (коме стално пише „Аустрија“ ово, „Аустрија“ оно, не и Аустроугарска), истиче и следеће:

„Захтевaјте да Аустрија са свим својим снагама води борбу против Русије, а то ће исто важити за Немачку у борби против Француске… По мени, разрешење сукоба између Немачке и Француске одлучује исход рата, па ће се судбина Аустрије кројити не на Западном Бугу (река у источној Европи, део басена реке Висле и Балтичког мора), већ ће се аустријска судбина кројити у Француској“.

Али, да ово није само пуко теоретско разматрање двојице искусних војсковођа где би се евенутални европски рат одлучивао, сведоче и следеће речи које је Фон Молтке упутио свом колеги Конраду фон Хоцендорфу. Најпре, он учвршћује веру главнокомандујућег ауструогарске војске да је Немачка потпуно уз њега и тамошњу политику. То је први део писма, пред наставак у коме говори како би Словени морали да буду окривљени за изазовање рата у коме би потом „германска раса“ (звучи познато? Да, али ово писмо је из 1913, не из, рецимо, 1941) имала за ривале „све словенске народе“. Дакле, Фон Молтке пише најпре ово:

„Када су избиле прве тензије између Аустрије и Србије (мисли се на анексију Босне 1908. од стране Аустроугарске, која је само требало да буде задужена за одржавање мира у њој, а онда ју је, просто, припојила својој територији, прим. аут.), због провокативног држања Србије (у којој се у многим градовима, више хиљада људи окупљало данима, желећи оружје и званичну објаву рата Аустроугарској због таквог отимања територије која се сматрала српском), Аустрија је без икакве сумње имала на својој страни симпатије свих великих сила, осим Русије. Сви би и разумели да је Аустрија прогласила и (српску) „окупацију Санџака“ за casus belli (повод за рат), као што би сви разумели и да не бисте (Аустрија) дозволили никакву српску ратну луку на Јадранском мору, јер би то отворено угрожавало ваше виталне интересе (на Балкану).“

„Ваша Ексцеленција зна да рат, који се односи и на опстанак државе, тражи народну сагласност за жртвовањем, али и одушевљење (ратом) од стране целог народа. Осећај верности савезништву је јачи и живљи у Немачкој, него у Аустрији. Главно уверење у Немачкој је да би напад Русије претио даљем опстанку Аустрије. Али, у случају да Аустрија изазове рат тешко би било пронаћи адекватан слоган који би био убедљив немачком народу (овај део запамтите, врло је битан. Ово „Ако Аустрија изазове рат…“ тешко би се Немци тиме одушевили. Фон Молтке даље наставља овако: ) Савез балканских држава који је настао из заједничког интереса садржи, чини ми се, и семе неслоге, која може да се пројави чим се успостави мир са Турском и када дође до поделе плена. Чини се да би било срећно решење да се успостави савезништво Аустрије са Бугарском. Овде би требало подсетити на заједничке интересе, тако да се Русија доведе у стање да мора да бира између Бугарске и Србије. Ја верујем да у Бугарској постоји јака тежња да се ослободи положаја руског сатрапа… Са друге стране, ако би некако дошло до непријатељства између Бугарске и Србије, Аустрија би добила одрешене руке против Русије. Поставља се питање да ли треба саветовати Аустрију на такво поступање против Србије све док је Балкански савез чврст… Уз то, постојећи конфликт Румуније и Бугарске је за жаљење. Ако би оба наведена случаја била решена на наше (немачко и аустријско) задовољство, сви ми бисмо били у предности (када Велики рат дође на дневни рад)…

Нисам политичар, али ми наше међусобне пријатељске везе допуштају да Вам са пуним поверењем пишем о овим стварима. Политика и вођење рата су готово увек у чврстој повезаности. Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи и то пре или касније, и да ће се то у крајњој линији односити на борбу Германа са Слoвенима. Дужност је свих држава које су носиоци германске интелектуалне културе да се за ово припреме. Али, напад би морали да изазову Словени“, пише Фон Молтке.

Биће рата, мора да га буде, ми ћемо да се за њега спремамо, али нека га некако изазову Словени…

Занимљиво?

О, па то је само делић онога што се крије у архивској грађи, а толико тога из ње нас нису учили по школама.

А и није баш увек ни било лако. Како и да буде, када су нам вагоне, тоне докумената односили. Ево, ово писамце Фон Молткеа Конраду фон Хецендорфу, означено са „Тајно, број 62“ из фебруара 1913. је свега на три стране. Замислите шта би још могло да се пронађе у оних 214 до 255 ТОНА отете, украдене српске документације?

Али, ако није све код нас, није баш ни недоступно ни у туђим архивима. Истраживања се, баш зато, настављају.

Написао: Дарко Николић/Патреон

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.