Отишао последњи златиборски четник

Пише: Дејан Ђерић

Великим људима меру у историји даје народ. Према народном суду велики су они чија су дела бесмртна. Такви живе и после своје смрти, односно, „довијека”, како је то Његош говорио. Кроз богату српску историју више пута је доказано да се ова теза показала као тачна. Такође, у пос­ле­д­ње време, њој се слободно може до­дати и она да је „правда спора али достижна”.

Пре нешто више од три месеца овај свет је напустио један од последњих бораца генерала Драже Михаиловића, Радоје Туцовић–Двобанка. Он је, непосредно пред смрт, у 97. години живота, дочекао да му Американци уруче захвалницу за учешће у мисији спасавања савезничких авијатичара. Иако дубоко загризао десету деценију живота, тада је још увек читао, причао о догађајима из рата и препознавао своје саборце на фотографијама.

Туцовићи: Будиша, Драгољуб и Радоје-Двобанка, из села Гостиља, током одсуства за крсну славу Светог Пантелејмона, 9. августа 1944.
Туцовићи: Будиша, Драгољуб и Радоје-Двобанка, из Гостиља, током одсуства за крсну славу Светог Пантелејмона, 9. августа 1944.

Радоје Туцовић је рођен 9. марта 1924. године у селу Гостиљу на Златибору, од оца Ђока и мајке Ти­ја­не. Кроз векове ова породица је дала преко 19 свештеника, велики број официра, подофицира и редова учесника Ослободилачких ратова. Знатан број њених припадника, и у Другом светском рату, борио се у саставу ЈВуО. Туцовићи су, као и већина Златибораца, имали имања у равничарским пределима земље, углавном у околини Пожеге. Ту је Радоје лета 1941. године, као седамнаестогодишњак, добровољно ступио у тек основани Пожешки четнички одред под командом капетана Вучка Игњатовића. На питање шта ће тако млад у рату, он је мудро одговорио:

„И Петар је био млад па је постао краљ…“

Ношен духом својих предака, Радоје је одлучио да да свој допринос у ослобођењу окупиране Отаџбине. Тада није ни слутио да ће поред ослободилачког истовремено водити и грађански рат, који су комунисти доста раније започели.

За разлику од комуниста који су и децу наоружавали, омладинци у четничким редовима деловали су углавном у позадини вршећи курирску, интендантску и шпијунску службу. О својим првим задацима Радоје је касније сведочио: ,,Они [четници-прим. аут.] су мени дали мршаву кобилу и самар и онако ме обукли к’о год да сам просјак. Морао сам ићи по Горобиљу, Расној, Трешњици… како бих испитивао куда су све комунисти. Ако би ме партизани ухватили, извадио бих мало хлеба или проје и рекао им да идем у Горобиље да копам или берем кукуруз,…“

Радоје је дуго причао о почетку сукоба између, четника и партизана, борбама на Трешњици, око Пожеге, на Равној Гори, Новој Вароши и другима. У редовима капетана Игњатовића остао је све до његове погибије лета 1942. године. Тада је прешао у службу капетана Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса ЈВуО. Његова богата сећања, и после толико година, остала су урезана у бистром златиборском уму. До најситнијих детаља, описивао је људе и догађаје тачно наводећи њихова имена, положаје и чинове.

У Пожешком корпусу остао је све до лета 1943. године када је његов рад постао сумњив локалним комунистима. Тада је добио пребачај у Златиборску бригаду, коју је тек преузео поручник Миломир Коларевић. Нови распоред, овога пута са оружјем, добио је у Гостиљској чети, из састава Трећег батаљона, којим је командовао наредник (касније потпоручник) Миломир Милинковић. У саставу ове јединице Радоје је учествовао у борбама против окупатора септембра и октобра 1943. године, обезбеђењу Врховне команде на Златибору, као и свим борбама са комунистима јесени исте године. Такође, његова јединица извршила је прихват, чување и спровођење за Прањане прве групе америчких авијатичара, који су се у току зиме 1944. године принудно спустили на Златибору.

У четничким редовима од курира, затим редова и вође тројке, напредовао је до десетара. Нарочито је био омиљен његовим командантима, капетану Коларевићу и потпоручницима Милинковићу и Јечменици. Они су ценили њехову храброст, верност и пожртвованост, па су га више пута узимали у заштиту и у тренуцима када је био крив. На својој шајкачи носио је амблем звани ,,две банке“ по коме је и добио надимак – Двобанка.

Био је учесник свих борби против партизана пролећа, лета и јесени 1944. године. Нарочито је причао о Бици на Златибору, Бици на Јеловој Гори, нападу на бугарски воз у Горјанима, прихвату, чувању и спровођењу за Прањане дела од укупно 47 америчких авијатичара који су боравили на Златибору… О њиховом боравку на Златибору оставио је занимљиво сведочење: ,,На Илиндан су били на вашару и понапијали се… После дођу и узјашу на говече…“

У саставу Златиборског корпуса, после Битке на Јеловој Гори повукао се ка Вишеграду. Ту је био сведок убиства капетана Радовића, о коме, за разлику од осталих официра, није имао нарочито позитивно мишљење. Радоје је дуго причао о свим страхотама Босанске голготе. Његови саборци падали су поред њега покошени тифусом и борбама против партизана. ,,Ја сам тук’о рипу о рипу, многи су ум­рли… Узмем камен и тучем и вичем да Бог да вам се семе затрло. Ниђе не било српа, чекића и петокраке…“
Радоја су заробили партизани у једној борби почетком 1945. године. Мобилисали су га и у њиховим редовима задржао се неколико дана, када је рањен у једној борби против Немаца.

После рата живео је у родном селу Гостиљу. Новим властима он и његова породица нису били нарочито подобни. Нарези су им били велики, одузимано им је бирачко право и нису могли да се запосле.

О својим подвизима дуго после рата није смео да прича. Често се захваљивао и називао Бога када је дочекао да о томе говори. Два дана пошто је са породицом прославио 96. рођендан, Џон Капело, председник Фондације ,,Мисија Халијард“, уручио му је захвалницу за учешће у спасавању савезничких ави­ја­ти­ча­ра. Поносно, са руком на срцу и благим осмехом одушевљења, тада је изговорио:

,,Доживео сам да ми један Американац честита.“ Радоје је даље наставио:

„Остао сам веран идеалима Равне Горе, Слободним српским планинама, брдима, ливадама и потоцима,…“

Радоје је преминуо у 97. години живота, оставши до краја доследан и веран положеној заклетви код Ђуровића гробља, између Стубла и Јабланице, пред протом Шишаком 1943. године. Нажалост, није доживео да присуствује обележавању 76 година Мисије Халијард, као и промоцији књиге ,,Слободна крила Златибора“, за коју је дао велики допринос. Нека му је вечна слава и хвала!

Насловна фотографија: Џон Капело и Радоје Туцовић

Извор: Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *