Учење српског: Деци у дијаспори најтежа ћирилица!

Заједно са странцима жељним да науче српски, деца из дијаспоре јул и август често проводе у камповима српског језика у Србији. Али, како језик уче када нису у земљи?
„Имате две групе деце – свеже одсељене, чији су родитељи запослени у иностранству. Та деца су похађала школу у Србији и настављају у српским школама у иностранству. Друга група су деца која су рођена у дијаспори“, објашњава Наташа Милићевић – Добромиров, директорица Центра за српски језик и културу Азбукум.
Нема прецизних података о броју Срба који живи у дијаспори, али се процењује да их има више стотина хиљада. Породица Јеленковић се, из Србије у Сједињене Државе, иселила пре више од 15 година. Александра, Мила и Никола рођени су у Чикагу.
Деца у дијаспори српски, осим у допунским школама, уче и у школама при Српској православној цркви, где се осим језика, уче и о историји, култури и традицији. Александра, Мила и Никола течно говоре српски, иако нису похађали ниједну од наведених школа.

Матерњи или страни језик?

И директорица Центра за српски језик и културу Милићевић-Добромиров део живота провела је у дијаспори. Деведесетих година напустила је Србију и школовање наставила у Великој Британији – тако је настао Центар за српски језик и културу.
„Пријатељи странци су ме тих деведесетих питали где би могли да науче српски, а ја нисам знала шта да им кажем“, каже она.
Више од две деценије касније, из уџбеника која је Милићевић написала заједно са сарадницима учи хиљаде студента. Уџбеници српског као страног језика направљени су по узору на уџбенике страних издавача, првенствено енглеског говорног подручја и разликују се од уџбеника који се користе у допунским школама у дијаспори.
„Деца у дијспори су у незавидном положају“, сматра Милићевић.
За већину деце рођене ван Србије, која похађају школе на језицима држава у којима живе, учење српског као матерњег језика није једноставно. У допунским школама Министарства просвете које постоје дуже од четири деценије у земљама у којима се процењује да живи највећи број Срба, српски се учи као матерњи језик, а поред језика изучавају се и предмети Моја домовина и Основе културе српског народа.
Део деце која живе у дијаспори управо се на тим часовима први пут сусретне са ћирилицом која је, за многе од њих, потпуно ново писмо.

Ћирилица и падежи

Ćirilično pismo deca često dožive kao novi jezik/Centar za srpski jezik i kulturu Azbukum„Све зависи од родитеља. Обично на почетку траже мало више латинице јер су свесни да ће им тако бити лакше да савладају“, каже Миљана Митровић, професор енглеског и српског за странце и директорка наставе у школи језика у Београду.
Митровић већ десет година организује летње кампове учења српског језика за странце и децу из дијаспоре. Кампове језика који укључују и ваннаставне активности упознавања Београда, похађа највише тинејџера и студенат из дијаспоре, али и све више ђака основних школа.
„Углавном долазе деца чији су родитељи српског порекла и која на наше велико изненађење имају 12 година, а не знају ни реч српског“, каже Митровић.

Родитељи децу шаљу у кампове јер желе да она проговоре српски.
„Радили смо и на латиници и на ћирилици, али им рад на ћирилици буде тежак“, каже Марина Тедић, професорка енглеског и српског за странце која ради на летњим камповима.
Митровић објашњава да ћирилично писмо деца често доживе као нови језик.
„Имали смо децу из Канаде и Дубаија – долазе из два различита света, две потпуно различите културе. За њих, ћирилица је нови језик“, каже.
Део родитеља се слаже да је учење српског искључиво на ћирилици проблематично.
„Често нам кажу да су покушали у школама српског у иностранству, али се тамо учи на ћирилици и деца одустају“, каже Митровић.
Осим ћириличног писма, деци из дијаспоре најтеже падају падежи, док изговор деци, за разлику од одраслих који се први пут суочавају са српским, иде много лакше.
„Док одрасли не разликују слова ч и ћ, деца то одмах савладају“, каже Митровић.

Летњи кампови, бабе и деде

Materijala za učenje srpskog nema dovoljno, iako interesovanje raste/Getty ImagesЖеља родитеља који децу уписују на летње кампове, кажу да углавном након интензивног курса и изложености српском језику, деца проговоре српски.
„С обзиром на то да родитељи говоре српски, правило је да деца, иако су на почетном нивоу, многе ствари разумеју, иако не могу све да изразе“, објашњава Тедић.
Полазници су најчешће деца из мешовитих бракова која ретко комуницирају на српском, већ користе језик земље у којој живе, свој матерњи.
“За разлику од њих, деца у дијаспори која живе у породицама у којима су оба родитеља из Србије, српски језик „покупе“, објашњава Митровић.
Сво троје деце породице Јеленковић из Чикага проговорила су на српском, иако им је сада енглески матерњи језик.
„У кући говоримо српски. Нисам очекивала да ће тако брзо да науче енглески и почну да говоре на енглеском међусобно код куће“, каже Драгана Јеленковић.
Најстарија ћерка Александра српски говори течно иако није похађале часове српског.
„Ту су баке много помогле. Долазиле су често у посету и, како не знају енглески, са децом су разговарале на српском. Тако сво троје сада правилно користе падеже“, објашњава Јеленковић.
„Сармице“, то је једна од првих речи које је седмогодишњи Никола научио.
Свака посета породици у Србији је драгоцена за вежбање језика, објашњава Драгана.
„Када сам први пут посетила Србију била сам толико мала да нисам ни размишљала о језику. Знам да није било тешко и да сам се са свима споразумела. Познавање још једног језика ми помаже да лакше научим трећи – шпански, који сада учим у школи“, каже петнаестогодишња Александра.
Ипак, без честе употребе, српски често остаје на почетним нивоима.
„Никола се играо са децом на улици у Србији. Играли су жмурке и дошао је ред на њега да броји. Све је ишло како треба до броја пет, а онда је убрзао и на крају просто прескочио бројеве које није знао“, каже Јеленковић.
„Када се српски учи као страни, потпуно се другачије приступа учењу, и уџбеници су другачије конципирани – налик су на уџбенике за учење енглеског језика страних издавача“, каже Митровић и објашњава да је програм летњег кампа намењен ученицима којима српски није матерњи језик.
За учење српског као страног, нажалост кажу, нема довољно наставног материјала.
„Немамо десет различитих уџбеника као код других језика нити могућност избора. То је једина мана. Али, пошто предајемо и друге језике, правимо своје игре и додатне активности“, каже Тедић.
Деца на овом летњем кампу, али и у приватним школама широм земље и света, српски као страни језик уче из уџбеника Центра за српски језик и културу Азбукум.
„То су једини уџбеници који сада постоје. Нажалост, нема много уџбеника и издавача, а интересовање расте“, каже Митровић.
Учење језика на интернету још једна је опција, али власници приватних школа кажу да су ту главни ђаци – одрасли људи.
Програми за учење језика онлајн олакшали би учење српског, иако су тек у зачетку, слажу се многи који се баве подучавањем.
„Ко год је отишао трбухом за крухом из Србије, обично нема времена да два пута недељно води децу на часове српског и дружење са децом пореклом из Србије“, каже Милићевић и објашњава да центар на чијем је челу развија програм за учење српског као страног језика на интернету.
„Не треба потцењивати носталгију коју осећа већина који живи у дијаспори. Она је често велики покретач у учењу језика“, истиче Милићевић.

Писање овог текста реализовано је уз новчану подршку Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону у оквиру Пројекта Срби у Америци са посебним освртом на цркву и српску заједницу на Флориди.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.