Kapetan Mrki i njegove lađe

Mihajlo Mrkšić poznatiji kao Mrki, ceo svoj radni vek proveo je projektujući i gradeći aerodrome što kod nas, što po afričkim i arapskim zemljama. Gradio je piste za nebeske lađe, a uživao u svom hobiju praveći verne kopije morskih lađa. Od svoje profesije inženjera-projektanta izdržavao je sebe i porodicu dok su mu brodovi bili i ostali najveća ljubav. Ovim neobičnim, lepim i veoma zahtevnim hobijem se bavi takoreći celog svog života. Fascinirala ga je morska pučina i vetrovi koji su sa lakoćom pokretali jedrenjake.

Završio je Arhitektonski fakultet, voleo slikarstvo i muziku, uživao u kulinarskim čarolijama, ali u potpunosti ga je ispunjavalo samo pravljenje brodova. Nije voleo samo jednu stvar – politiku.

-Jedini moj politički angažman bio je na studentskim protestima 1968. godine. Trebalo mi je par dana da shvatim besmisao tog mladalačkog pokreta – kaže Čika Mrki.

Ako ga pitate šta misli o sadašnjem vremenu, današnjoj politici i političarima, kratko odgovara:

-Kad se kandidat za predsednika slika sa grumenom zemlje u ruci i kaže, ovo je naša budućnost, a u isto vreme par stotina traktora u centru Beograda želi da mu objasni neke ,,stvari,, sve je jasno. Sine, politika, to je priča za naivne!

Po završetku školovanja zaposlio se u „Planumu“, tada jednoj od najboljih građevinskih firmi. Sledeća stanica mu je bila Aeroinženjering, projektantska firma, takodje na glasu. U to vreme i nije bilo loših, njegov je zaključak. Poslednjih trinaest godina radnog veka proveo je u ,,AB Beograd,, Aerodromu Beograd. Radio i autoputeve  Subotica- državna granica, Beograd-Novi sad, Beograd-Niš, gasovod kroz Srbiju, koji mu je posebno ostao u sećanju kao „prva liga“.

-U sećanju su mi posebno ostali Čačak, Kragujevac, Aleksinac sa divnim predelima, pitomim i dobrim ljudima, domaćinima. Dočekivali su nas kao oslobodioce ljude koji im donose boljitak. Pamtime trasa gasovoda navela pravo u kafanu, kroz koju je morao m, recimo, i kad  Mrki događaj kad ga je trasa gasovoda navela pravo u kafanu. Pravdali smo se gazdi i govorili kako je bilo sasvim slučajno, ali on se radovao jer je bila dobra otkupna cena – priča sa setom Mihajlo Mrkšić.

Voleo je svoj posao. Bio je vezan za ljude i lako sticao poznanstva. Nadimak Mrki duguje prezimenu, inače je poslednji čovek za koga bi moglo tako nešto da se kaže. Kada je video da nema posla u poslednjoj firmi dao je otkaz. Poslednju platu koju je dobio podelio je u pet koverata i dao sebi zadatak da nađe posao za pet meseci. Za vrednog i dobrog čoveka to nije bilo teško. Ubrzo su mu ponudili posao u Aerodromu Beograd i to da bira gde će da radi u Kuvajtu ili u Zimbiji.

-Lako sam se odlučio jer sam znao da ću se iz Kuvajta vratiti sa parama a iz Zambije verovatno sa nečim što mi ne treba. Zanimljivo i naporno iskustvo. Klima je specifična, za naše ljude ume da bude teško podnošljiva. Temperatura na pesku i do 65 stepeni Celzijusa. Peščane pustinjske oluje (Toz) su bile jedna od muka, naelektrisane čestice peska izazivaju nemir i nervozu. Tada se ne radi. Zabranjeno je za sve. I za domaće i za strane radnike. Druga muka im je bila vlažan vazduh. Kada naiđe vlažni talas sve je mokro i od njega spasa nema. Zidovi, kola, mašine, kao da su kofama vode zaliveni. Zdrav čovek oseća kako mu se srce bori sa klimom – priča Mrki i ističe da im je jedino prijalo da piju vodu.

-Tada sam shvatio kako voda može biti slatka – uz smeh dodaje.

Rad u Iraku je trajao takođe godinu i po dana ali sa kratkim pauzama kada je dolazio kući da vidi porodicu. Težak i zahtevan posao. Projektovanje i izgradnja celokupnog aerodroma. Nije ga mimoišao ni odlazak u Erbil, severni deo Iraka naseljen Kurdima. Planirani aerodrom u kurdskim planinama nikada nije sagrađen.

-Što se tiče klime, Alžir je bio najbolji, ali ovde smo morali da krijemo od lokalnog stanovništva da gradimo aerodrom. Pasivan kraj naseljen siromašnim ljudima. Teško bi bilo raditi i odgovarati na pitanja koliko će para dobiti za zemlju. Hrana je bila savršena za naše ljude. Jagnjetina, kuvana, pečena, u kobasicama. Ko je voli taj je u raju – dalje navodi naš sagovornik.

Moskva i izgradnja luksuznog naselja Himke je bio poslednji posao van zemlje. Luksuzne vile sa infrastrukturom u državi u kojoj se osećao kao kod kuće. Za Ruse ima samo reči hvale.

-U svemu smo slični. Počevši od temperamenta, običaja, razmišljanja.Kao braća smo! – naglašava čika Mrki.

Kao svestran čovek, više je voleo da ode u park kulture nego na buvlju pijacu kroz koju se nije moglo proći. I bio je jedan od retkih naših ljudi koga je park kulture interesovao. Kod nas je bio na snazi embargo, potrebe prizemne a neophodne. Teško je mogao da objasni ženi zašto kupuje umetničke slike.

Svoje makete brodova Mihajlo Mrkšić je izlagao više puta, u salonu Jugodrva u Beogradu, potom i u tehničkom izzložbenom odeljenju SANU. Izložba je bila u sklopu manifestacije o brodogradnji i brodovima kolonijalnog doba. Posle toga mu je nuđeno da napravi samostalnu izložbu ali nažalost, mnogi brodovi su već našli svoje nove luke-vlasnike. Kao svaki kapetan i Mihajlo Mrkšić vodi svoj dnevnik. Napravio je oko trideset šest brodova. Za one zahtevne bilo mu je potrebno i do šest meseci. Ovog pravog remek dela teška srca se odrekne, ali tek kad se uveri da ide u ruku poznavaocu i pasioniranom ljubitelju.

Nije voleo motore jer zagađuju prirodu. Još kao mladić imao je priliku da oseti svu draž druženja sa pučinom na jedrenjaku. Sa svojim društvom plovio je oko je Kornatskih ostrva i tada se zaljubio u vetar, tišinu i miris mora.

-Kliperi su najsavršeniji brodovi. Nastali su u Americi između 1836. i 1869. godine da bi ubrzo Englezi počeli da ih kopiraju. Zbog svojih izuzetnih manevarskih mogućnosti, brzine (18,5 milja na sat), bili su savršeni za svojevrsnu poslovnu trku do Azije. Sve trgovačke sile su želele prve da stignu i prodaju svoju robu ili trampe za začine – kaže ovaj zanimljivi čovek.

Brod na kome trenutno radi je ,,Wasa,, švedski kraljevski brod, izuzetne konstrukcije i linije. Po naredbi Gustava II Adolfa započeta je izgradnja broda za kraljevsku porodicu. Luksuzni jedrenjak morao je da trpi razne prepravke i prohteve koji su konstruktorima otežavali posao. Desetog avgusta 1628. godine, brod je krenuo na svoje prvo krstarenje. Potonuo je posle pređenih 1850 metara. Mrkijev brod očekuje sigurno svetlija budućnost! Krasiće nečiji kamin i izazivati uzdahe domaćina.

Radio je i bio u kontaktu sa ljudima u raznim vremenima. Veći deo života je proveo živeći u Jugoslaviji. Kako kaže, živelo se skromno.

-Nismo bili zadovoljni ni u staroj, a ni u novoj Jugoslaviji. Ljudi su odlazili na rad u inostranstvo da bi sebi i deci obezbedili bolju egzistenciju. Ali, u Jugoslaviji je bilo nekakvog reda bar u hijerarhiji među ljudima sa kojima sam se družio i radio, u porodicama, među prijateljima. Direktore i šefove su zamenjivali njihovi saradnici i zamenici koji su bili upućeni u taj posao i koji su znali da ga rade. Novo vreme je donelo novo partijsko zapošljavanje, ali sada svi žele da im prvo radno mesto bude direktorsko. Pravo iz školske klupe. E, to ne može! Može, ali videli smo kako se radi – pojašnjava Mrkšić i dodaje:

-Kada bih odlazio u inostranstvo, znalo se odakle dolazim. Iz jedne sređene države. Ljudi su imali poverenje u mene. Sada nas gledaju kao teroriste. Mada, sada je takva atmosfera zavladala pa je to postao trend u celom svetu.

Seća se i da je lupao u šerpe ne bi li se nešto nabolje promenilo, ndajući se, kaže, da ćemo uhvatiti korak sa svetom. Pokajao se, jer „od tada je na vlasti sve sam ludak do ludaka“. A želeo je samo malo bolje. Tako zbori kapetan lađe bez pučine, vetra i mirisa mora. Ipak, puno mu je srce kad je medju svojim jedrenjanicma u koje je utkao svoju ljubav i znanje na kome mogu da mu pozavide i najbolji brodograditelji.

Tekst i fotografije: Ljubomir Savić

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.