У заседи муџахедина на Великој Плазеници

Пише: Душан Марић

Ратни дневник, сриједа 26. октобар 1994. године

Осванула је магла као тијесто. Око пола пет ујутро, у три камиона, Бањалучани су изашли на Демировац. Њих 65. Да сам имао крила, полетио бих од среће. Очекујем, Велика Плазеница ће сад бити у сигурним рукама а долазак појачања је можда доказ и да је врховна команда одлучила да одбрани Купрес.

Запрепастио сам се кад сам чуо да се по доласку на врх планине Бањалучани уопште нису развили лево према нама, кроз шуму, већ су организовали кружну одбрану.

Ако муслимани крену напријед кроз небрањену шуму, они ће и нама и Бањалучанима проћи иза леђа. Биће им довољан један митраљез на ивици шуме па да плато Плазенице ставе под своју контролу, прекину физичку везу између нас и Бањалучана. А ми са Крижа и Семешнице више не би могли да користимо једини пут који нас повезује са Растичевом и Купресом.

Опис није доступан.
Поглед са Крижа на Демировац и шуму у којој се догодио окршај са муџахединима

Због тога сам послао Предрага Трифуновића да са Бањалучанима договори да кроз шуму развучемо линију. Они одозго, са врха Демировца а ми од Крижа. Да се сретнемо на средини шуме.

Кад се вратио, Предраг ми је саопштио да је мој приједлог прихваћен и да ће нам мјесто састанка бити  једно дрво на заравни која се налази лијево од увале која се спушта скоро од врха Демировца. Дрво се издваја својом висином. Знак распознавања, три звиждука с наше, два са њихове стране. Повео сам 37 војника.

Да би стигли до шуме у којој је непријатељ морали смо да пређемо неколико стотина метара ливаде, на којој нема ни једног заклона. Нема оног ко је у рату према непријатељу ишао преко брисаног простора а да није размишљао о томе како га све вријеме неко можда држи на нишану. И ишчекивао кад ће да одјекне кобни пуцањ. За три године научио сам да те мисли потискујем и „заваравам“, да за то вријеме размишљам о сасвим десетим стварима. То је једини начин да се човјек сачува од страха и панике. Срећом, у шуму улазимо без проблема. Почињем са распоређивањем људства. На сваких 20-30 метара остављам по три човјека.

Убрзо је искрснуо проблем. Како пронаћи дрво код којег је заказан сусрет са Бањалучанима? Оно што се види кад се шума гледа са Крижа, не види се из шуме. Кад сам оцијенио да се налазимо близу мјеста сусрета, било  ми је остало још 10-12 нераспоређених војника. Њима сам рекао да остану у ували а ја сам кренуо напријед. Да нађем Бањалучане. Десетак метара након што сам изашао из увале испред  себе сам угледао зараван коју сам тражио, са омањом ливадом. И направио велику грешку.

Пажњу сам усмјерио на онај други крај ливаде. Овај ближе мени нисам видио због ниског жбуња испред себе.

Кад сам прошао кроз жбуње нашао сам се лицем у лице са двојицом војника. Чучали су наслоњени уз дрво, један с једне, други с друге стране стабла. Са пушкама упереним у мене. Стао сам. Да сам коракнуо још два-три корака пушке би нам се додирнуле. Онда примјетим још тројицу. Двојицу с десне, једног са лијеве стране. На седам-осам метара од мене. И они чуче, са пушкама на готовс. Ћуте, гледају у мене и не помјерају се. Као мумије. Сви имају кратку браду, изразито таман тен, на капама црвене беретке а на береткама нешто као позлаћене значке.

Опис није доступан.
Остаци рова на Великој Плазеници

Кроз главу ми је синуло да сам налетио на муџахедине али нисам био сигуран. Знао сам да је у офанзиву према Купресу муслиманска команда упутила и припаднике одреда Ел  муџахид али збуњују ме црвене беретке. Њих су углавном носиле разне наше специјалне и „специјалне“ јединице. Муслимански специјалци носили су беретке зелене боје.

Шта знам, можда су Бањалучани.

-Здраво момци.

Они ћуте. Као да ме нису ни чули, ни видјели. Сад више не сумњам у чије друштво сам упао.

Кад сам пошао на Плазеницу обукао сам униформу Милиције Крајине из Книна, поклон мог пријатеља Милана Мартића. На глави беретка. На леђима ранац. У лијевом џепу панталона свеска у којој водим податке о јединици, записујем поједине догађаје. Мозак ради сто на сат. Закључујем да ми је једини спас у причању и смирености.

-Да ли сте ви Бањалучани?

Јесу. Из Бејрута или Дамаска. У том тренутку иза мене почиње да шушти лишће и крцкају гранчице. Неко ми прилази с леђа. Више људи. Опкољен сам. По врату ми хладно. Помишљам, само да ме одмах не закољу. Ако ме поведу према Бугојну, па још ако ме не вежу, можда ћу успјети да побјегнем. Велика је стрмина, терен врлетан и шумовит. Не губим присебност. Ови испред мене се не помјерају. У глави скујем сљедећи план. Наставићу да причам а онда ћу се изненада окренути, запуцати у ове иза себе и покушати да побјегнем. Њима није безбједно да пуцају јер ће погодити једни друге.

-Па добро момци што ме зајебавате? Јесте ли из Бањалуке или нисте?

Опис није доступан.
Исламски терористи са оружјем Југословенске народне армије

Док сам говорио, једна од оне двије мумије испред мене је погледала у правцу мумије лијево од мене, која је у том тренутку трзнула пушком и опалила. Истовремено је одјекнуло још неколико пуцњева. Бацио сам се назад. Метак ми је скинуо капу с главе. Скоком животиње која бјежи од клања грабио сам напријед. Око мене је све трештало од паљбе. Пребацио сам се преко једне кладе а онда направио колут преко великог камена на који сам налетио. Неко је трчао за мном. Како сам пао преко камена, тако сам се окренуо у намјери да пуцам на своје прогонитеље. Прије него што сам притиснуо окидач препознао сам Жељка Трифуновића. У сљедећих пола минуте из истог правца су натрчали Лазар Кнежевић и Синиша Трифуновић.

Чуло се још неколико рафала, а онда је завладала тишина. Жељко каже:

-Нема Спасиног.

-Зар је и он био са вама?

-Јесте.

Неколико минута касније повлачимо се у увалу. Тамо затичемо и Драгана Црногорца Спасиног. Он је стигао другим путем. Објашњавају ми шта се догодило.

Чим сам изашао из увале, Жељко ми је довикнуо да сам кренуо превише лијево, да треба да се држим увале. Ја га нисам чуо. Он је прокоментарисао:

-Душан оде право на Турке. Идемо за њим.

Опис није доступан.
Борац Војске Републике Српске Жељко Трифуновић на Великој Плазеници

Са њим су пошли Драган, Лазар и Синиша. Чули су да с неким разговарам. Од шибља нису видјели с ким али су закључили да сам упао у клопку. Мимиком су се споразумјели да крену напријед. Муџахедине, који су очигледно били збуњени цијелим мојим смиреним наступом, додатно је збунила појава мојих војника, који су им такође слободно прилазили.

Било је само питање тренутка ко ће први запуцати. Као у обрачуну код ОК корала. Кажу да је Драган  запуцао први. Оног тренутка кад је муџахедин лијево од мене повукао окидач. Зато је овоме пушка трзнула и метак умјесто у мени завршио у мојој капи. И други момци су очигледно били бржи на обарачу. Сасули су рафале у муџахедине и кренули у повлачење, јер су поклопљени ватром других муслиманских војника.

Колико се све муњевито одиграло довољно говори чињеница да је Драган у увалу стигао очајан. Наиме, он је крајичком ока видио да падам, мислио је да сам погођен и није примјетио да сам се извукао. Није имао кад да гледа. Имао је важнијег посла. Због тога се и повукао касније од осталих. Каже: „Нисам могао мртвог да те оставим“.

Опис није доступан.
Муџахедини су у Босни и Херцеговни починили тешке злочине над српским народом

Неко констатује да сам рањен и показује на моју руку. Лијеви длан ми је крвав. Погледам. Није од метка. Кад сам се бацио на земљу дланом сам ударио у нешто оштро што га је пробило.

Наставио сам са размјештањем људства. Од Бањалучана ни трага, ни гласа. Команду над том групом повјерио сам Предрагу Трифуновићу а Бањалучанима поново послао курира, са молбом да се спусте стотинак метара кроз шуму и споје са нашим десним крилом. Како је договорено. Око 15 часова курир се вратио и донио ми поруку Бањалучана да ће они у 16 сати напустити положај!  Наиме, они су планирали да то вече у Растичеву праве фешту.

Прије три дана са пољопривредног добра код Рилића у Растичево је дотјерано стадо од педесетак оваца. Бањалучани су неколико оваца заклали, оне су управо стављене на ражањ, вечерас ће бити печене и војници који су се попели на Демировац немају намјеру да пропусте прилику да ноћ проведу гостећи се печеном овчетином. А ујутро ће поново изаћи на планину. Него, да ја на Демировац пошаљем људе који ће их замијенити. Одмах.

Опис није доступан.
Падине Велике Плазенице према Бугојну

Одбијам. Нећу да пристанем на то дрипачко зајебавање. А и не могу на врх планине, испод којег се на удаљености од 20-30 метара налази непријатељ, чију бројност не знамо, послати 10 људи. Треба их још бар толико. То значи да морам да ослабим остале положаје. Због тога да би неко лумповао уз печење и бањалучко Нектар пиво. У ситуацији кад се десет дана честито нисам најео, кад већина војске гладује, кад у жестоким борбама свакодневно гину људи, кад судбина Купреса виси о концу. Мамицу им гилиптерску. Хоћу да кренем на Демировац да рашчистим ситуацију али курир ми каже да џабе идем. Они су то договорили са својом командантом. А командант је у селу. Боље да идем у Растичево.

Драгану Кнежићу кажем да пали аутомобил. Он вози као на релију, нива одскаче од неравнина а ја га бијесно пожурујем да вози брже. У команди у Растичеву прима ме капетан, који се представља као Киро. Он је командант батаљона. Упозоравам га да његови не смију напустити Демировац. Он мирно одговара да ће то учинити. Гдје да печење пропадне. Предлажем му да овце пеку сутра увече. Кажем, сад сте ме затекли, пада ноћ, сутра ћу наћи довољно људи за одбрану врха планине. Он мртав ладан и клошарски непријатан понавља да ће повући људе за пола сата.

Покушавам да добијем на времену. Молим га да бар одложи повлачење. Каже, добро. До 16.30 и ни минут више. Кажем Драгану да вози за Купрес. Тамо су Младићев замјеник генерал Младен Гверо, командант  корпуса генерал Грујо Борић и командант 1. бањалучке пуковник Бундало. Они неће дозволити напуштање Демировца. Нема шансе. У рату смо, војска смо. У команду улазим задихан, као опарен.

Опис није доступан.
Демировац (под снегом), поглед са Мале Плазенице

У оперативном центру затичем генерала Борића. Информишем га о ситуацији и тражим да позове Бундала. Упозоравам да се врх планине ни по коју цијену не смије напустити. Ни минут. Мада контам да то и не морам да говорим, он то зна боље од мене.

Муслимани су испод врха, одмах ће га запосјести. Ако изгубимо врх Плазенице равнотежа коју смо у посљедња два дана успоставили на ратишту поново ће бити поремећена у корист муслимана. Са Демировца ће моћи да контролишу сваки наш покрет у Купрешком пољу.

Генерал ме умирује:

-Ма хајде, какво напуштање Демировца.

Али, не зове Бундала. Чини то тек на моје инсистирање. Пуковник ми се понаша некако превише опуштено. Незаинтересовано. Ја тражим да позове тог свог капетана Киру, он одуговлачи. Седи. Можда гријешим душу али као да је желио да што прије прође пола пет. На крају улази у просторију везе и зове. Разговара неколико минута.

Чекам смирен, рачунам да се ружан сан завршава. Кад је завршио разговор, пуковник ми каже да је све у реду, његови неће напустити Демировац. Генерал ме зове да са њима вечерам. Пао ми камен са срца, поправило се расположење, пристајем. Само сам на кратко са Драганом отишао до позадине, да преузмемо гориво и муницију.

Док излазимо са вечере Бундало ми спушта руку на раме и каже да се не бринем.

-Биће све у реду. Ујутро ће се моји прије зоре вратити горе.

-Не разумијем. Па нису ваљда сишли у Растичево?

-Јесу. Али неће Турци ући у ровове, ноћ је. А и ако уђу, сутра ујутро ћу горе послати двије чете које ће их почистити.

Почео сам да вичем, псовао сам им комунистичку мајку, оптуживао их за издају Купреса… само што ми од бијеса сузе нису кренуле. Убјеђују ме како беспотребно драматизујем. Момци ће мало сићи у село и провеселити се. У пет сати ујутро биће на Демировцу.

Гледам у Демировац чији се врх ноћу издваја на хоризонту. Шта ли се тамо догађа? Да ли су се муслимани већ попели? Жалим што командант 7. купрешке бригаде потпуковник Ракић није у команди, вјерујем да би он дигао велику галаму и нешто промијенио. Поново улазим у оперативни центар, тражим да Бундало или генерал зову Растичево али они ме игноришу. Док излазим из просторије, Бундало промрмља како ће ујутро на Плазеницу послати двије чете и интервентни вод и збацити непријатеља са планине.

Из команде зовем Криж и кажем својим војницима да ће комшије ноћас ипак пећи овце. Разумјели су. Наређујем да пошаљу курира до Предрага Трифуновића и кажу му да са линије издвоји десетак војника и са њима изађе на врх. Драган и ја одлазимо до старе зграде Општине. Тамо затичем брата и његове сараднике. Саопштавам им да су Бањалучани напустили Демировац. Мисле да се шалим, не вјерују, питају да ли сам ја добро разумио Бундала.

Није им јасно како је могуће да у тренутку док се води одсудна битка за Купрес једна регуларна војна јединица без борбе напусти највишу и најважнију коту на цијелом ратишту. И то због крканлука. Није јасно ни мени. Још ми је мање јасна Бундалова и Борићева реакција. Због тога би у правој војсци неколико људи било стријељано. Већ ноћас. Без суђења. Добровољно бих се пријавио да командујем стрељачким стројем.

Драган и ја се враћамо на Плазеницу. Центар Злосела пун војске. Оклопно-механизована јединица. „Пантери“ из Бијељине. Ту им је база. Прије два сата бих се радовао њиховом доласку, сад не могу. Највиши врх изнад Злосела је у рукама непријатеља. Уз то, почињем озбиљно да сумњам да ће и ови „помагати“ као што то чине Бањалучани. Кад ми је један од војника рекао да су они „спортска чета“ и да су дошли да помогну безбједну евакуацију  становништва из Купреса, опсовао сам и рекао им да због тога нису морали ни да долазе.

На Плазеници магла као тијесто. Видљивост два три метра. А морамо да идемо са угашеним свијетлима. Зато свако мало излазимо из возила да по траговима провјеримо јесмо ли на добром путу. Да не стигнемо право међу браћу муслимане. По доласку на командно место саопштавају ми да због густе магле нису успјели да успоставе контакт са Предрагом. Није им достављена ни вечера.

Формирам групу од 12 људи, углавном својих извиђача. Чолић, Мирко Марић, Џокер, Бераћ, Жеца, Станко, Шикић, Спасин, Лазар Кнежевић, Милош Милишић… Раном зором ћемо на Демировац.

Око три сата иза поноћи долази Предраг са једним пратиоцем. Не знајући да су Бањалучани отишли у Растичево, прије 4-5 сати су кренули према команди. Мада је у питању растојање од неколико стотина метара и терен који Предраг одлично познаје, изгубили су се и све до сад лутали по планини. Хоћу да одмах кренемо ка Демировцу али попуштам пред убјеђивањима људи да је то сулудо и да због магле можемо отићи право међу муслимане и изгинути.

И данас су на ратишту вођене жестоке борбе, само мањим интензитетом него претходних дана. Наши су извршили неколико напада на Мали Стожер али нису успјели да борце 305. муслиманске бригаде збаце са те изузетно значајне коте. Обе војске појачале су активност на копању ровова на достигнутим линијама, које се протежу правцем Расоје, кота 1514 – Гавранића солила, 1354 – Криж, 1313 – Демировац, 1765 – Јаме – Купрешка Врата – Шабанова коса – Стожер, 1624 – Врана – Виљичевац – Мрачај – 1150 – Велики Сивер.

На Врани је једна наша граната, испаљена из МБ 120 мм убила девет а теже и лакше ранила 23 муслиманска борца из 307. бригаде.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.