У Царство небеско преселио и дечак мајке Кнежопољке

Бранко Тепић, дјечак кога, на иконичној фотографији Жоржа Скригина, носи његова мајка Милица Тепић преминуо је јуче. Нека га Господ прими у Царство небеско.

Ову тужну вест објавила је фејсбук страница Манастир Јасеновац са фотографијом Бранка Тешпића али и легендарном фотографијом Жоржа Скригина на којој погурена мајка Кнежопољка корача и води девојчицу, а на леђима носи дечака који вири из носиљке. Жена држи прст на уснама показујући деци да буду тиха. Фотографија је настала 1944. године у Кнежици под Козаром.

Бранко Тепић је био, дечак из носиљке, рођен је у септембру 1942. године, одмах после козарске офанзиве. Његов отац, народни херој Бранко Тепић – по ком му је мајка Милица и дала име – у том тренутку већ је био мртав: заједно са другим устаницима окупатор га је ухватио и обесио у Босанској Дубици. Његова мајка Милица током рата је са децом стално била у збегу у Поткозарју. Током једног од тих лутања, наишла је на ратног репортера Жоржа Скригина.

За живота Бранко Тепић, без обзира што се није сећао времена кад је фотографија, причао је какве је све последице на њега оставио рат.

–Одмах после рата сам имао трауму од војске, полиције, ма од свега сам бежао, добрих четири-пет година. Чим видим неког у униформи, побегнем под обалу Уне, и кријем се до мрака. Мајка је то знала и пуштала ме, разумела. Бежао сам као дивља звер: ваљда је то тај неки нагон за опстанком – причао је Бранко.

Крајем рата, Милица Тепић се с децом враћа на кућно згариште у село Комленац, где су она, Бранко и сестра Драгица наставили да живе. Ипак, четири године касније, Милица умире, а Бранко и Драгица прелазе да живе код ујака у оближњем селу Јошику. У Босанској Дубици, Бранко и Драгица су завршили ниже разреде школе. Бранко се потом школује у Петрињи, па одлази у једно село у Банији, где је радио као наставник у школи. Ту се и оженио Миљом, васпитачицом у вртићу. Живот га је потом одвео у Сисак, где је живео са супругом и троје деце – сином Предрагом и близанцима Ненадом и Биљаном. Његова сестра Драгица се удала, а умрла је 1983. године.

Фама о Скригиновој фотографији и даље је трајала, али се сусрет ратног репортера и дечака из носиљке никада није догодио.

–Сећам се, 1974. сам дошао у Београд на једно окупљање преживелих из рата у Хотелу „Метропол“. Скригин је најавио долазак, пре свега како би се срео са мном. Ипак, током ноћи је телефонирао и рекао да не може да стигне. Но, то вече је за мене ипак било посебно, јер сам упознао Бранка Ћопића – са сетом је причао Бранко Тепић.

Сусрет са Ћопићем, говорио је, био је величанствен.

–Пре него што ми је пришао ја сам одржао један говор о рату, који је њега очигледно импресионирао. Пришао је да ми честита и онда смо разговарали. Био је права људина: човек из народа, већ у годинама, али образован, светски човек, који није зазирао од разговора са сваким ко би му пришао. Скроман, а велики човек – сведочио је Тепић.

Током живота у Хрватској, Бранко је направио и викендицу у селу Велика Градуса, недалеко од Сиска. Та кућица ће му, игром случаја, добро доћи када 1991. године схвати да је ђаво дошао по своје, и да је време да се из Сиска повуче у село.

–Када је 1995. опет запуцало, побегли смо од „Олује“ у Босанску Градишку. Осам година касније вратили смо се, али у Градусу, никад више у Сисак: тај лепи стан од 75 квадрата неко нам је отео. На крају, испада да ми је читав живот прошао у избеглиштву. Али, срећан сам: кад видим шта имам, шта остављам – пре свега децу и пет унука – а у каквим сам временима живео. Никоме нисам на терету, живим мирно, и после свега – осећам се као победник – говорио је Бранко Тепић.