Tihi pokolj baka i deka širom sveta

Englezi se koriste nazivom Care homes, Italijani Case di riposo, na španskom naziv je Casa de retiro, na francuskom Maison de retraite. Jedan se francuski kolega koristio slikovitim opisom: to su institucije koje udomljuju ljudska bića koja su najbliža poslednjoj stanici. Rovinjski pesnik Giusto Curto usporedio je „starački dom“ s jesenjim stablom jer pri svakom jačem vetru požutelo lišće opada.

Čelnik Svetske zdravstvene organizacije (WHO) za Evropu Hans Kluge izjavio je da pedeset posto žrtava koronavirusa u Evropi otpada na populaciju domova za starije i nemoćne osobe.

„Suočeni smo s tragedijom ogromnih i nesagledivih razmjera“, dodao je Kluge.

Situacija nije ništa bolja ni u SAD-u: procena žrtava je u toku. U jednom domu u državi Nju Džersi sa 700 raspoloživih kreveta, otkrivena je mrtvačnica puna tela umrlih. U jednom domu u Kataloniji zdravstvene su službe pronašle tela umrlih štićenika još u krevetima. Već smo pisali o stravičnoj situaciji u Italiji gde je u toku „tihi pokolj italijanskih deda“. Orkan pandemije stresao je jesenja stabla zapadne civilizacije koja kreće neminovno na strmi put obračuna s vlastitom savdšću.

Neće biti lako, već sada na evropskim sudovima gomilaju se tužbe zbog toga što nije bilo ni minimum garantovane zdravstvene zaštite. Rezultati istraga preliće se i u političku arenu i, ako Bog da, mnoge će političke garniture širom Evrope i sveta biti izbrisane s političke karte. Kad govorimo o 80 i 90-godišnjacima mislimo na generaciju Evropljana koja je podigla kontinent iz pepela Drugog svetskog rata.

Nedavno sam razgovarao s predsednikom porečkog udruženja penzionera „Galija“ Francom Dobrilovićem koji mi je s ponosom ponudio podatak da Poreč ima oko 4.000 penzionera i da je velika većina njih penzionisana s punim radnim stažem. To su ljudi koji su decenijama punili proračunske kase od jedinica lokalne samouprave do one središnje, državne.

Ovih je dana u italijanskim medijima objavljeno poslednje pismo 85-godišnjeg penzionisanog advokata koji je umro od korone u jednom domu za starije i nemoćne. Pismo je posvetio sinovima i unucima: osnovna je poruka da je čovek bio svestan da umire kao broj, u totalnoj samoći, vezan za krevet i nemoćan da se brani. Kaže „brijali su me i prali tek kad bi saznali da mi neko od rodbine dolazi u posetu“.

Novinar lista Korijere dela sera Mikele Farina usporedio je staračke domove s ostrvom na koje živi paralelni, zaboravljeni narod, neka vrsta Bermudskog trougla, koji izbegavaju i drže na pristojnoj distanci. Istražno sudstvo u svim evropskim zemljama imaće pune ruke posla jer govorimo o brojci od oko 100.000 umrlih štićenika domova na globalnom nivou. To je jedan pristojan grad.

Mislim da je ova kriza razgolitila nesnošljivi hedonizam zapadne civilizacije koji isključuje bolest, starost i smrt. Virus nagriza i ustaljeno, glupo uverenje da je dostignuti stepen tehnološkog razvoja resetovao istoriju, uvereni smo da je ona ispod nas, nešto što je prošlo i prevladano. Učenicima i studentima osnovnih i srednjih škola trebalo bi ponuditi na čitanje statute istarskih gradića na kojima se nekad davno gradio socijalni i društveni sistem kapilarno i linearno iznad i preko klasnih i starosnih razlika.

Jednom sam posetio istarska udruženja u Njujorku. Stariji članovi pričali su mi da se udruživanje po zavičajnoj liniji, početkom prošlog veka, gradilo po nekim prioritetima: pomoć gladnima i pokrivanje troškova sahrane onim članovima čije porodicei nisu bile u mogućnosti ponuditi dostojnu sahranu. Na kraju, dok se ekonomska kriza sprema da pokažei zube prisećam se pokojnog Žminjca Prima Rovisa koji mi je govorio: „Picio mio, el mondo no iera mai cussi pien de bori“ („Mali moj, u svetu nije bilo nikad nagomilano toliko novca kao danas“). Kriza će, nadam se, prisiliti politiku na promišljanje novog sistema raspodele. S kojim političkih oblicima ili režimima će se to sprovesti, to još niko ne zna.

Izvor: Glas Istre/Elio Velan/Foto: S. Ježina


 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.