Сви подвизи старца Саве

Пише: Адвокат Предраг Савић

За скоро четири деценије професионалног бављења писаном речју (хонорарни сарадник појединих локалних  медија и „Вечерњих новости“ постао сам са 16 година) јединствен и непоновљив утисак на мене је оставио један човек –  монах Сава Коматовић.

Када је стигао на рушевине манастира Подострог (Подмаине), монах Сава Комненовић већ је имао два велика подвига – један у свом родном краљевачком крају, а други у Дуљеву код Светог Стефана. И у Подострогу, код Будве, започео је градњу, али сустигле су га године и болест.

Из болничке постеље затражио је од црногорско-приморског митрополита Амфилохија благослов пред смрт и највише монашко признање – велику схимну (анђеоско лице). А кад је митрополит то одбио, уз напомену да Сава мора да обнови и манастир Подострог, догодило се чудо. Старац је устао из постеље и дрхтавим рукама почео је да премеће камење двоструко теже од њега, издаје заповести братству…

Отац Сава са монасима у разговору са аутором овог текста 1997. године

Ова анегдота о томе како је игуман због монашке дисциплине „одложио“ и смрт, навела је, између осталих, и поједина предузећа из околине Будве да у грађевинском материјалу помогну обнову Подострога, некадашњег седишта црногорских митрополита, а и локалне власти да манастир врате у посед Цетинској миторполији.  Ову ангдоту објавио сам барем три пута на страницама „Вечерњих новости“, у књизи „Светлсоти  православља“ и још десетак других новина и часописа.

Фоторепорт Зоран Јовановић Мачак, редакцијски возач Звонко Митић  и ја , Подострог смо  први пут  посетили  у  зиму 1996. године, за време јаке олује, која је претила да однесе камп-приколицу у којој су скоро пуне две године, у свега неколико квадрата, становали старац Сава и монаси и искушеници Бенедикт, Агатон и Захарије. Њих четворица су ту, у почетку без струје и воде, у невероватно тешким условима, после 135 година паузе започели свакодневна богослужења. Пре него што су добили поменуту камп приколицу једно време живели су  у Подмаини  у земуници.

Тада сам запсиао следеће речи  о манастирским здању у Подмаини монаха Бенедикта Јовановића:

-Постоје претпоставке да су манастир подигли Њемањићи, тачније, свети Стефан Дечански у народу познатији као свети Мрата. Доказ за ову тврдњу је и фреска светог Стефана Дечанског која се налази у малој манастирској капели, на месту где су живописани ликови ктитора.

НАЈАВИО И КРАЈ СВОГ ЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА: Отац Сава

Према речима оца Бенедикта, Подострог је за време династије Петровића био седиште митрополита. Ту, у манастирском конаку, владика Његош је писао поједине делове „Горског вијенца“ и друга књижевна дела.

-У време владике Петра (Рада) Другог Петровића Његоша Аустријанци су манастир претворили у војну тврђаву – приповедао нам је отац Бенедикт. – Манастир је од Аустријанаца потом откупио познати будвански поп Филип Тановић, тако да је манастирски комплекс све до педесетих година прошлог века био у приватном власништву. Тада је национализован а потом коначно и поново враћен Српској православној цркви.

Подострог је у својој богатој историји чак три пута разаран, последњи пут приликом земљотреса 1979. године. Монашко братство са старцем Савом на челу прво је обновило капелу која се налази у рушевинама конака. Конак је некада био импозантна грађевина, вишеспратница, са огромним подрумом.

У време  наше прве посете,  уз помоћ мајстора биле су изливене две нове бетонске плоче над конаком, а отац Бенедикт најављивао  да ће ускоро поставити  нову кровну конструкцију.

-Манастирска црква, Храм Успенија Пресвете Богородице грађена је од 1747. до 1756. године и то за време владике Саве и Василија Петровића. Међутим, никада није у њој било богослужења – објаснио нам  је отац Бенедикт, док у рукама огрубелим од тешких физичких радова држи бројаницу. – Радимо и на обнови и завршетку овог Храма, које је, такође, оштетио земљотрес.

Од  јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Превлаке и у то време  духовника монасима из Подмаине, отац Бенедикт (у световном животу био је и директор једног туристичког предузећа), као ни монаси  Захарија и Агатон, ниједног тренутка нису се жалили на услове у којима су живели. Говорили су, да су поред камп приколице добили још један стари „контејнер“ за грађевинске раднике.

-Ма, ово је сада за нас прави конфор и луксуз –  записао сам и  објавио и књизи „Светлости православља“ речи оца Бенедикта док је  показивао трошни „контејнер“ у којем су кревети на спрат и импровизована кухињица. – Сада више не морамо да кувамо под отвореним небом тако да нам је киша и снег више не сметају и не разводњавају пасуљ и остала јела. Сада имамо струју, ту је чесма са водом. Са сетом се сећамо оних првих месеци када смо дошли у Подострог, када нисмо могли нигде да се умијемо и окупамо. Велико је наше задовољство што смо успели да се одржимо и у таквим условима и урадимо доста тога на обнови манастира.

Старац Сава је, све време овог разговора, обилазио грађевину и то по силном ветру и киши, онда је дошао на ручак. Отац Агатон нам у поверењу саопштио да за време Великог поста њихов старац једе само пахуљице од мекиња.

Нема ни рибе ни уља. Убрзо сам схватио да братство неограничено верује и поштује сваку заповест старца Саве. А он не жели да прича како је из пепела обновио манастир Свете Петке у Стубаву, у жичкој апархији, ни обнови Немањићког манастира Дуљево на Светом Стефану, нити о свом вишедеценијском монашком животу.

Питао сам готово у шали,  можемо ли ускоро очекивати да крене у обнову и четврте светиње, а он ми је одговарио :

-За сва добра је заслужен Бог и за све хвала Господу Исусу Христу!

Није желео да  прича о себи,  говорио би да не треба писати о монашким подвизима већ о хришћанским врлинама и заповестима … Волео је отац Сава да држи дуге беседе. И  тог  дана је имао једноипочасовну беседу о животу Спаситеља, о погрешности Дарвинове теорије, значају молитве, црквеној организацији, православним коренима и традицији, опсеностима које неосе секте и нови светски  поредак, а посебно о – значају поста.

Још пре доласка у Подмаину и сусрета са старцем Савом су нам скренули пажњу да кад нас пита да ли пушимо или пијемо алхохол, обавезно дамо одречан одговор. Упозорили су нас да старац не воли алкохол и посебно цигаре и да је у стању да такве госте избаци  из камп прилоколице, или да им сатима држи придике.

Старац Сава, шкиљећи кроз једно око јер, друго је негде у белеом свету изгубио,  прво је питао фоторепоретера Зорана Јовановића Мачка да ли пуши и пије алхохол. И овај који је можда тек неколико пута у животу узео цигару и ретко кад попио понеку чашу вина, признаде да је слкон овим пороцима. Улседила једночасовна критика старца Саве, чија је суштина била да нам Бог није дао живот да би га неодговорним понашањем уништавали и траћили!

Било су то толико упечатљиве и из срца изречене критике и констатције о штетности посебно дувана, да сам и само неколико година касније сетивши се тих речи старца Саве, оставио заувек цигарете!

Све то се догађало док је олујни ветар претио да однесе поменуту приколицу. Замолио сам старца Саву за благослов да га фотографише Зоран  Јовановић Мачак. Он уз осмех рече да да ће дозволити фотографисање јер, зна да  Мачак није стравствен пушач и да види је добар и породичан човек!

Тако су настале фотографије на којима сићушни старац Сава одолева ветру крај огромне гомиле камена које ће ускоро бити уграђене у манстирска здања.

Написао сам мини репортажу о Подмаини  и старцу Сави и објавио на страницама „Вечерњих  новости“. Тај дан је барем неколико стотина читалаца назвало Редакцију да похвали тај текст!  Почетком 1998. године објавио сам књигу „Светлости православља“. Неколико дана пошто сам примерак књиге послао у манастир Подмаину, зазвонио ми је телефон.

Звао ме је неко од братије из Подмаине, да саопшти последњу жељу старца Саве, да ми каже да старац Сава  решио да се  Богу представи и да је наредио да ми се то обавезно јави. Монах још рече да ме старац Сава дословце пита: „Кога желим  од мени блсиких људи на оном свету, да ми поздрави?“

Толико сам био изненађен тим питањем да се једва сетих имена своји предака – деда и баба! И још ми саговорник, вероватно је то био отац Бенедикт, мада са сигурношћу не могу рећи, рече да старац Сава задовољан напушта овај свет са највишим монашким призањем – великом схимном коју му коначно доделио митрополит Амфилохије!

Седох и дохватих малу „Унисову“ писаћу машину и одмах написах текст о старцу Сави. Сутрадан су ми јавили да се старац Сава упокојио. Имао сам већ готов текст којим најављујем његову сахрану у манастирској цркви Успенија Пресвете Богородице, како  то и доликује великим православним подвжницима.  Тако су 28. марта 1998. године „Вечерње новости“  објавиле једине у земљи текст да је настојатељ манстира Подмаине умро пошто је испунио велики задатак.

Текст је носио  наслов „Одложио и смрт“ који је дао  покојни Павле Павловић, врсни књижњвник, репортет и зналац српског језика. У тексту није било приче о помеутом телефонском позиву из Подмаине. Неко од уредника је рекао да је то „сувишно лично“,  јер у „Вечерњим новостима“ се увек  писало у „множини“ – попут – сазанли смо, видели смо, рекли су нам… Кад сам се благо побунио у деску су ми рекли  да се уозбиљим,  јер ко може још да верује да се тај  телефонски разговор заиста збио и баш тако текао! Схаватио сам да је битно да се било шта објави!

Сутрадан ми је уређивачки колегијум „Вечерњих новости“, у којем су седели углавном декларисани атести и левичари, доделио новчану награду за текст о старцу Сави!  Сетио сам речи старца Саве да само треба бити увек упоран и истрајан, без обзира на околности, треба веровати у чуда, јер су могућа само ако у њих верујеш! А Бог је тај  који суди и иста дозвољава!

Када смо у лето 1999. године поново посетили манстир Подмаине, у једном од ходника у конаку, Зоран Јовановић Мачак угледао је урамљени текст из „Новости“ са првом мини репортажом. Захваљући раније објављеној причи о старцу Сави уређивачки колегијум је, овај пут, од нас двојице наручио фоторепортажу на две стране. Прича о манастиру Подмаини и гробу старца Саве, крај којег је било више стотина џакова цемента, објављена је 2. августа са чак шесет ефектних Мачкових фотографија и то на готово две целе стране „Новоости“!

 

2 thoughts on “Сви подвизи старца Саве

  • 21. јула 2019. at 12:31
    Permalink

    Неки данас пишу похвално о монаху Сави К. а неки га чак описују и као светог старца (видети љубичасти билборд у манастиру Света Петка у Стублу). А тај човек је тачније описан у књигама монахиње Макрине (Мајсторовић). У њима је показано да је тај човек био и пре и после монашења убица, да је био јеретик, да је батинао и пљачкао старије чланове манастира у Стублу, да је подмићивао неке свештенике, да је од епископа гоњен па се скривао, и још много тога. Чак и када би из неког разлога одбацили све што је монахиња Макрина написала, остаје видео снимак Пророка и монаха Гаврила (Антонијевића) који је посведочио како је Сава К. хтео да га убије. Пре него поново неко почне да правда или хвали овог Саву К. нек се сети речи из Библије: ,,Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу.“ (Приче Соломунове 17, 15.)

    Reply
    • 16. септембра 2019. at 17:59
      Permalink

      Tako je brate u Hristu. I ja sam procitala isto i jos vise verujem jer je to i sam Sveti starac Gavrilo iz Bosnjana posvedocio. Nek mu Gospod oprosti za sva nedela.Amin

      Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.