Српски великомученик Бојан из сплитске Лоре

У прву ћелију блока Це злогласног затвора „Лора“ је, те 1992. године, стално улазила група хрватских мучитеља и почињала, увек изнова, са речима просто неописивим иживљавањем.

Један од ових „бранитеља“ из такозваног „Домовинског рата“ је посебно уживао у крицима младог регрута ЈНА из Крагујевца, несрећног Бојана Весовића. Јер је заробљени осамнаестогодишњак, скинут го, са натеклом и рањеном ногом која је већ почела да трули од инфекције и небриге – знао да ће овај нечовек опет навући црне гумене рукавице и увлачити их дубоко у његову живу рану. Као и сваки пут пре тога.

Зато је Бојанов врисак одзвањао сплитским мучилиштем чим би овај монструм са шаховницом на руци и паклом у души пришао вратима његове ћелије. Знао је шта га чека.

Други је, опет, волео да мучи тог немоћног и од свих остављеног (данас скоро потпуно заборављеног) Бојана – ударима струје. Када би се овај скоро дечак – мобилисан заједно са својом генерацијом тек свршених средњошколаца – изобличио од несносног бола од тих струјних удара; када би му очи скоро испале из дупљи, а вене натекле до пуцања… била би то права правцата сцена из филма страве и ужаса, само уживо.

Трећи би га излагао (људи недостојних) сексуалним понижењима; четврти би га, сваки пут, напросто лешио од страшних батина (ниједан део лица и тела Бојана М. Весовића није био без модрица, поцрнелих од поновљених удараца у исто место), као да је боксерски џак; пети би га крвнички газио чизмама… и тако стално, даноноћно, као у кавезу за дивљу животињу. Хрватском кавезу за рањеног и од болова скоро полуделог Србина.

Бојан је, сваким новим мучењем, постајао нови српски Вукашин Јасеновачки, док би се овај логор у близини популарне сплитске „риве“ одједном претварао у Јасеновац, нимало не узмичући од језиве репутације свог старијег брата по страхотама. Само је број убијених био различит – а све остало исто (дакле: не може бити страшније).

Исти хрватско-усташки џелати; исти српски страдалници, изложени сатанистичким ритуалима неподношљивих мучења.

Исти заборав за жртве и исто одсуство казне за починиоце. И једнака равнодушност Европе и западног света за оно што се стварно догађало у Јасеновцу и у „Лори“.

Бојанови страдалнички другови који су имали ту срећу (или несрећу) да преживе овај хрватски логор смрти из ратних деведесетих, сећали су се појединих детаља из тих, најновијих кругова хрватског пакла за заробљене Србе.

И често би плакали призивајући у сећање Бојана како уплашено и очајно завлачи главу под прљави и крвави јастук у својој ћелији, покушавајући тако (као мала деца) да некако побегне од предстојећих ужаса и просто несносних болова.

А лежао је у својој мокраћи и фекалијама, светитељски невин и чист у свој тој наталоженој гадости свих врста. Лежао и дуго умирао, док су се политичари, далеко негде, лежерно расправљали и, уз виски, надгорњавали у својој безбедној удобности и несхватљивој бездушности.

Наш мученик Бојан је и издахнуо на том поду ћелије, у сопственој крви и говнима, као сабласни, убедљиви пример несмањене демонске мржње Хрвата према Србима, истим онима што су их 1918-те тако великодушно и наивно ослободили сваке одговорности за злочине (и пораз у тек завршеном рату), баш као и 1945-те, по други пут у само неколико деценија.

Хоћемо ли се коначно опаметити, ПОСЛЕ СВЕГА што су преживели наши сународници? После толиких болних крикова, дечијих јецаја и неутешног плача српских мајки и сестара (у вечној банијској, личкој, далматинској, кордунашкој, босанској, херцеговачкој, славонској, сремској… сада и крагујевачкој црнини).

Нека овај мали спомен на Велики Петак подсети све нас да, уз молитву, упалимо воштаницу и за Светог Великомученика Бојана Весовића, сина Мирослављевог. На овај дан сећања на нељудску бестијалност оних који су бичевали и мучили Христа, али и оних који су у томе учествовали својом мрачном равнодушношћу.

Немојмо да окрећемо главу од оваквих страданика и њихових мука, јер су, као што чусмо толико пута, „превише за наш осетљиви стомак“ и сасвим плитку спремност да, макар овако, поделимо у себи и на себи макар нешто од свега онога што су толико пута морали да претрпе српски мученици – од Јасеновца и Јадовна, па до албанске „жуте куће“ и хрватског затвора у (липом) Сплиту. И мој ђед Ђуро, и његов отац Душан, и толики међу нама са једином кривицом што су били Срби, баш као и наш мили, свесрпски страдалник Бојан Весовић.

Нека нам добри Бог опрости све наше (онолике) забораве и (неподношљиво бројна) ћутања! И нек’ молитве наших милионски бројних мученика и новомученика заштите и спасе нас и наше најмилије!

Текст: Дејан Пиљак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.