Голгота највећег српског издавача у три државе

Неправда према Анатолију Ивановићу, руском емигранту, који је између два светска рата са својом издавчком кућом Народна просвета био најуспешнији издавач у Србији и који је дао немерљив допринос српској духовности и култури, могла би бити барем донекле исправљена, а његови потомци у далекој Венецуели да с поносом гледају и слушају о његовом лику и делу. Пре две године Ивановић је пред београдским судом рехабилитован, пред Агенцијом за реституцију спрема се и поступак за повраћај његове имовине, на Филолошком факултету у Београду у току је припрема докторске дисертације, а недавно је основана и невладина организација „Народна просвета“ са циљем да сачува успомену на човека који је уградио себе у српство и српску културу. Ево и текста о овом изузетном човеку:

Fotokopija pasoša Anatolija Ivanovića
ЗАДУЖИО СРБЕ И СРБИЈУ: Пасош Анатолија Ивановића

Пише: Предраг Савић, адвокат из Београда

Готово све везано за Анатолија Ивановића, данас делује нестварно, почев од трагичне судбине његове породице, која је у протеклих сто година три пута преживела поступке конфискације и национализације имовине и то у три различите државе (Русији, комунистичкој Југославији и Венецуели), страдања у Октобарској револуцији и патњу по нацистичким и избегличким логорима, до чињенице да је Анатолије захваљући издавању књига и часописа у Србији стекао енормно богаство, које му је у целости одузето 1946. године. Пресуду на основу које је то учињено, породица без успеха покушава да добије од Архива Србије, где се, како тврди БИА, и данас налази.
Анатолије је рођен 30. новембра (17. по старом календару) 1897. у Ростову на Дону, у аристократској породици Прицкер. Анатолијев отац Иван је био угледан индустријалац, издавач и штампар, кога су бољшевици ликвидирали на тај начин што су му главу потопили у растопљено штампарско олово. Учесници Октобарске револуције на суров начин убили су и Анатолијеву рођену сестру. Јавно негодовање и побуна становника из Ростова допринели су да бољшевици поштеде животе Анатолију и његовом старијем брату, који у то време био универзитетски професор, познати математичар и физичар.

Zavod za udžbenike
Завод за уџбенике у Београду
Анатолијева супруга Крунослава и   син Александар

Анатолије је 1918. са групом „белих” Руса емигрирао у Србију, а његов брат, никада није преболео масакр. Гледао га је својим очима, а касније се пропио и убрзо преминуо.
У Краљевину СХС руске избеглице-емигранти, већином образовани, њих око 45 хиљада, међу њима и Анатолије Ивановић, стижу након Октобарске револуције и грађанског рата. Афирмацији дела те емиграције у Србији посебно је допринео и Анатолије Ивановић, који их је касније ангажовао као цртаче, писце, словослагаче у својим фирмама.
Одмах по доласку у Србију, Анатолије је у Сомбору упознао прелепу Крунославу Шешевић, студентикињу, чија је фамилија у блиском рођачким везама са Гаврилом Принципом. Венчали су се марта 1922. Према породичном предању, којег се присећа Анатолијева унука Валерија Ивановић која данас живи у Венецуели, Крунослава је прихватила да се венча тек када је Анатолије Иванович Прицкер променио презиме у српско Ивановић и постао српски држављанин.
Анатолије уз помоћ двојице руских професора „белогардејаца” започиње са превођењем и издавањем руских класика. Као власник издавачке куће „Народна просвета”, издавао је дела Томаса Мана, Балзака, Достојевског (преводила га је Десанка Максимовић), Чехова, Тургењева, осталих руских класика и светски значајних аутора тог доба, али и сабрана дела педесетак српских писаца.
Посебно место заузима Библиотека српских писаца у којој је Анатолије објавио целокупна дела Ћоровића, Андрића, Шантића, Дучића, Ћипика, Његоша, Ђуре Јакшића, Милорада М. Шапчанина, Јована Стерије Поповића и још десетине других аутора. У издавачком одбору ове библиотеке били су: проф. др Владимир Ћоровић, члан САНУ, др Павле Стевановић, у то време хонорарни универзитетски професор, Јеремија Живановић, ректор тадашње Више педагошке школе, Урош Джонић – легендарни управник Универзитетске библиотеке и Стеван Јелача – професор книжевности Треће београдске гимназије. Уредници појединих издања били су Јован Дучић и Драгиша Васић.
Neka izdanja Anatolija IvanovićaЦела Библиотека српских писаца штампана је у великом тиражу у кожном повезу, на квалитетном папиру. Претпоставља се да је управо штампање ових књига, које су представљале грандиозан подухват у српској култури, помогло Анатолију да купи сопствену штампарију, у то време најсавременију на Балкану и да на Обилићевом венцу сагради троспратну пословну зграду, коју су тад сматрали архитектонским чудом. У овој згради данас је Завод за уџбенике.
У редакцијском одбору који је за „Народну просвету” припремио и објавио „Библиотеку светских писаца” били су: Богдан Поповић, Исидора Секулић, Милош Тривунац, Миодраг Ибровац и Владимир Ћоровић а убрзо потом издата је и Библиотека југословенских писаца. Анатолије Ивановић је, као неизмерно вешт издавач, велики број књига продао не само у на територији бивше Краљевине Југославије, већ и у осталим европским земљама.
Neka izdanja Anatolija IvanovićaИздавао је илустровани недељник под називом „Панорама”, која је објављивала и стрипове, још пре „Политикиног забавника” (уредници Војин Ђорђевић, Божа З. Марковић и други) и чувену „Хронику” – недељне информативне новине. „Хроника” је стекла велики углед и излазила је, као и „Панорама”, све до уласка Немаца 1941. у Београд. У његовим редакцијама и издавачким одборима били су ангажовани Исидора Секулић, Милан Кашанин и професор др Јован Максимовић. Захваљујући издавачкој делатности Анатолија Ивановића, Јован Максимовић је постао најпознатији и најплоднији српски преводилац свих времена, по којем се и данас зове једна од угледних награда Удружења преводилаца Србије.Neka izdanja Anatolija Ivanovića
Уз помоћ врсних преводилаца, Ивановић је преводио југословенске писце на немачки, штампао књиге у својој штампарији и немачким књижарама продавао дела Андрића, Дучића, Назора, Ракића, Шантића, Антона Густава Матоша, Ујевића, Десанке Максимовић, Момчила Настасијевића, Николе Шопа, Франа Алфиревића и других. Када је Иво Андрић у Немачкој добио агреман као амбасадор Краљевине Југославије, његова дела већ су била преведена и позната тамошњој публици захваљујући Анатолију. Могуће да је од зараде од продаје књига у Немачкој, Анатолије купио вилу у једној познатој немачкој бањи, јер није могао да извуче готов новац из Трећег Рајха. Неки кажу да су то били главни разлози што су Немци одмах по окупацији ставили под своју управу његову фабрику картона на Умци, фабрику „Дрвопродукт” и штампарију и редакције. Разлог за конфискацију Анатолијеве издавачке империје, према породичном предању Ивановића, могао би бити и сродство његове супруге Крунославе са Гаврилом Принципом, због кога су многи њени рођаци одведени у немачке логоре.
Објављивао је и дела свих 11 руских емиграната – белогардејаца који су касније постали чланови САНУ, захваљујући његовој помоћи су излазили из анонимности и афирмисали се, те су од слабо плаћених послова успели да обезбеде ангажмане у Народном позоришту, Универзитету, државним установама и постану изузетно успешни а потом оставе и неизбрисив траг у српској култури и уметности. О свима њима, као и о многим другим од 45 хиљаде руских емиграната се зна пуно. Једино о Анатолију Ивановићу готово да нема битнијих информација, већ су остале само књиге као сећање на њега. Надамо се да ће и овај текст подстаћи све оне који нешто више знају о његовом животу и делатности да се огласе и употпуне слику о јунаку наше приче?
Анатолије је за кратко време створио праву издавачко-штампарску империју и стекао углед, захваљући коме су му била отворена врата југословенског али и других европских дворова. Постао је један од најугледних српских издавача, што доказује податак да је на оснивачкој Скупштини Савеза књижарских организација Југославије, одржаној 1933. године у Београду, изабран за председника Надзорног одбора.
Neka izdanja Anatolija IvanovićaNeka izdanja Anatolija IvanovićaПостоје трагови да је поделио на хиљаде књига сиромашној српској деци по школама. Финасијски извештаји из Фабрике картона и лепенки „Умка” и „Дрвопродукта” показују да је Анатолије Ивановић био и велики добротвор, који је помагао сиротињу, али и културне манифестације.
У књизи „Руска литерарна Србија 1920-1941” др Остоја Ђурић наводи: „Да ли због далеког јеврејског порекла или због фабрике и штампарије које раде за ратне потребе, немачки окупатори прете Анатолију логором, па се он привремено склања у Мађарску.” Каснија породична „истрага”, показала је, међутим, да у родослову Ивановића, уместо јеврејских, постоје хазарски (карајимски) гени.
Валерија Ивановић наводи да је њена бака Крунослава, као рођака Гаврила Принципа, преживела велике патње по логорима за време Другог светског рата, а да је њен отац Александар (преминуо 2006. у Венецуели), иначе лекар по професији, био припадник герилског покрета генерала Драже Михаиловића, што би могао бити разлог за анимозитет и прогон његовог оца Анатолија Ивановића од стране комунистичких власти.
Парадокс је да су фамилији Ивановић већ током окупације Немци, осим имовине у Србији, одузели и све банкарске рачуне. Зна се да је Крунослава имала огромне штедне улоге у банкама у Швајцарској, Сарајеву, Загребу и Београду. У неком од збегова Анатолијеви синови Александар и Никола (нестао под неразјашњеним околностима у Јужној Америци, око 1950. године) изгубили су и кључ од сефа у швајцарској банци у којем се налазило огромно породично богатство!
Писмени трагови у Архиву Србије показују да је Анатолије Ивановић преко нових власти безуспешно тражио накнаду ратне штете за своја предузећа, међу којима је и био и „Дрвопродукт”. Остале су на стотине хиљада папира у архивима о његовом успешном финансијском пословању и добротворним акцијама, али је просто невероватно да су готово сви други трагови о његовом лику и делу „избрисани”, као да је то систематски рађено! Анатолије је напустио Србију 1946. године, и поново постао емигрант. Проглашен је за ратног профитера и конфискована му је сва имовина. Преко Париза стигао је до Бразила, где је и умро 1954. године.
Због блискости са двором Карађорђевића, Анатолије Ивановић је имао досије и код тајне полиције у Краљевини СХС, а касније Југославији, што се може закључити на основу досијеа под ознаком „Двор Ф. 20-АЈ”. Досије о Анатолију су имале и немачке окупационе власти односно Управа полиције (БдС). Удба је такође водила досије о Анатолију. Према подацима из БИА, када је породица пре више месеци тражила тај досије, као доказ у поступку рехабилитације Анатолија Ивановића, он је (трајно) уступљен Архиву Србије, који га, засад, не даје на увид заступницима наследника Анатолија Ивановића.

На фотографијама нека од издања издавачке куће „Народна просвета“ Анатолија Ивановића

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.