Светиња чува успомену на пале за отаџбину

19. мај 2021. Zdravko Elez 810 Views 0 Comments

Црква посвећена Светом Вазнесењу у Старом Селу код Велике Плане сазидана је пре скоро два века, а поред вредног иконстаса ту је и споменик за 378 ратника који дадоше животе у балканским и Првом светском рату

Старо Село код Велике Плане, историји познатије као Стари Аџибеговац, има две цркве, које ће заједно ускоро напунити три и по века постојања. Скоро па 350 година сведочења о бурним временима у селу које се налази уз Мораву и припада Поморављу, али чији рубни делови се простиру и на брежуљцима који се сматрају Шумадијом.

Прва је надалеко позната Покајница. Српски симбол српске несреће. Симбол братоубиства, злочина и покајања. Ко зна колико пута описана светиња, коју је притиснут кајањем због учешћа у убиству свог кума Карађорђа 1818. године на западним падинама изнад села, у шуми где сунце залази, саградио кнез смедеревске нахије Вујица Вулићевић.

Друга, шест деценија млађа црква, саграђена ближе центру села, тик поред пруге Београд – Скопље, посвећена је Светом Вазнесењу и служи као главна сеоска црква.

Tри дана пре цркве у Старом Селу, на пропутовању за Сврљиг, посетио сам Храм светог цара Константина и царице Јелене у Нишу. Светиња саграђена 2013. поводом проглашења хришћанства за равноправну са осталим религијама Римског царства, осваја лепотом модерних, помало западњачких, архитектонских решења, али некако делује празно, као да нема душу. Можда и због „оскудне“ унутрашњости у којој осим иконостаса још увек нема ничег до голих зидова. Црква у Старом Селу је све супротно.

Једноставна, једнокуполна грађевина, чија је основа у облику крста, са полуобличастим сводовима и необичним прозорима, смештена у пространој порти, коју су као орлова крила заштитнички наткрилиле моћне крошње столетних стабала, одише духовношћу и у душу посетиоца уноси мир и спокојство, који своју пуноћу достижу у тишини високих зидова на којима мирују фреске са ликовима православних светитеља.

Међу њима највећу вредност имају иконе на иконостасу које је насликао Ђорђе Крстић, један од најпознатијих изданака српског реалистичног сликарства и спомен плоча коју су подигли борци легендарног 4. пука Краљевине Србије, постављену 1935. године на којој стоји запис:

„Официрима, подофицирима, капларима и редовима 4. коњичког пука Великог кнеза Константина Кoнстантиновића палим за краља и отаџбину, ову спомен плочу подигоше другови активни и резервни официри истог пука у спомен двадесетогодишњице боравка у Аџибеговцу“.

Цркву Светог Васнесења пројектовао је Светозар Ивачковић. Започета је 1822. а завршена 1823. године. У време кад је село још увек носило своје старо име Аџибеговац. Иконостас је осликан три године касније.

Крај капије на улазу у порту цркве посетиоце дочекује и испраћа прелеп споменик, раскошан у својој једноставности, на чијим мермерним плочама су имена ратника из села који су погинули у два балканска и једном светском рату. Исписана ћирилицом, као и последња писма која су они својим мајкама и драганама, деци и унуцима послали са Колубаре и Солунског фронта, са отаџбинских међаша и незнаних чука на којима се крвљу и животом плаћао сан о повратку у ослобођени завичај. И поновни сусрет са родном кућом и родном њивом.

А било их је 378. Војника, каплара, наредника, официра… Цео један батаљон бесмртног строја. Нестао у грмљавини граната, посмртним маршевима митраљеске ватре и гудурама тада, као и сада, окупираних Проклетија. Највиших и најлепших српских планина.

Двадесетак њих на споменику имају и фотографије. И не зна се који је од тих сељачких синова, тих племића, одраслих чувајући овце и свиње крај Мораве на фотографији лепши. Који изгледа госпоственије и достојанственије. Као да су, кад су се сликали, знали да се сликају за вечност.

Испуњен сетом и поштовањем, стојим у ставу мирно и читам презимена на спомен обележју које су 1933. подигли „захвални ратници и потомство општине Старе Аџибеговачке“: Шестић, Тодоровић, Вулијанац, Шумаровић, Јелић, Радоњић, Стојадиновић, Савић, Стаменковић, Величковић, Ивановић, Јаношевић, Павловић, Јовановић, Обрадовић…

У порти недостају још два споменика. Први је Старосељцима који су погинули у четницима и партизанима. И послератним чисткама Титових комуниста, затрованих разбојничком пропагандом коју су Москва и Коминтерна после убиства Романових ширили против Србије и српског народа. Други је споменик сељанима који су путем ратника са Цера и Кајмакчалана, путем са којег нема повратка, кренули пре две и по деценије, у ратовима вођеним на развалинама социјалистичке Југославије.

Веса Новаковић, неустрашиви падобранац 73. падобранске бригаде ЈНА, свој ратни и животни пут завршио је у Земунику код Задра, његовог комшију и саборца Светомира Видића убила је експлозија која је разнела његов патролни чамац на пучини испред Сплита. Оног Сплита који је био легло југословенства, којем су српски студенти подарили ногометни клуб „Хајдук“, симбол тог града, који је приредио величанствени дочек Краљу Александру Карађорђевићу и којег су бивши неразумни Срби потом претворили у легло мржње према свом бившем народу.

Подизање тих споменика је домаћи задатак за садашње сеоске прваке. Да обједине и помире све оне који су пали за слободу.

Њихов посао јесте и то да заједно са мештанима, а ред би био да помогне и општина, заврше започету хидроизолацију цркве и уклоне жижак из иконостаса. Јер је због влаге малтер почео да отпада. И са фасаде и у унутрашњости овог вредног споменика културе. А већ годинама на поду испод икона светитеља, вредних уметничких дела, освиће црвоточина.

Није ваљда да ће село са неколико хиљада становника и верника, међу којима су и многи успешни и богати људи, који су богатство углавном отели и покрали од свог народа и општина која тајкунима који од беса не знају шта ће са милионима и милијардама асфалтира пољске путеве дозволити да им иконостас стар више од 130 година, који су стручни људи прогласили за споменик културе српске државе, уништи и сруши жижак. Јер, како би од срамоте пред Карађорђа? И претке који, иако сиромашни и неписмени, ову светињу сазидаше. И нама, својим потомцима, у аманет оставише.

На излазу из порте још једном застајем пред спомеником палим јунацима. Гледам фотографије, читам имена и присећам се стихова Изета Сарајлића, из његове песме „Мостови Мирабо“:

-Било их је 28.