Šveđani i Šveđanke: Ko je muško, a ko žensko?
PISMA IZ ŠVEDSKE (5)
Piše: Goran Malbaša
Na celom Balkanu postoji mit o Šveđankama kao fatalnim lepoticama, što je veoma diskutabilno. Šveđanke su, zapravo, veoma lepe samo u najranijoj mladosti. U zrelim godinama počinju da liče na domaćice a u starosti poružnjaju. Za razliku od njih, žene sa Balkana svoj zenit lepote dobijaju tek oko tridesete, lepše stare, a često i u starosti lepo izgledaju.
Kao pobornice zdravog života i opuštenog ponašanja, Šveđanke nisu preterano sklone ulepšavanju i doterivanju, a naročito raznim nadogradnjama, botoksima, silikonima… koji su među balkanskim ženama odomaćeni. I zato ćete više doteranih žena videti na beogradskim pijacama nego u švedskom parlamentu. Upućeniji kažu da su Šveđanke počele da se doteruju tek s porastom broja doteranih emigrantkinja na koje su švedski muškarci počeli da bacaju oko više nego na svoje sunarodnice. Konkurencija je i ovde, očigledno, odigrala svoje.
Situacija sa Švedskim muškarcima je nešto drugačija. Iako genetski nisu lepši od Balkanaca, vitkiji su i uredniji od njih. Šveđanin sa stomakom i bez uredne frizure je retkost, za razliku od Balkanaca koji već u tridesetim postaju ponosni vlasnici svojih „ljubavnih jastuka“. Pravilna ishrana, redovni treninzi i uredan izgled su sasvim dovoljni da muškarac izgleda OK, pa čak i onaj kome je sudbina uskratila prirodnu lepotu. Možda zato nije ni čudo što su štokholmski muškarci proglašeni za najprivlačnije na svetu. Možda je preterano, ali svakako nije bez osnova.
Specifični pogled na rodni identitet je nešto po čemu se Švedska razlikuje od mnogih zemalja u svetu. To se da primetiti već u korišćenju ličnih zamenica. Tako na primer, pored lične zamenice „han“ (on) i „hon“ (ona), Šveđani imaju i ličnu zamenicu „hen“ koja označava polno neopredeljenu osobu. U svim službenim dokumentima postoje sve tri opcije. Za razliku od balkanskih zemalja gde je ukorenjena praksa da se pol osobe određuje prema njegovom/njenom fizičkom identitetu, u Švedskoj na rodni identitet gledaju kao na skalu na čijim se krajevima nalaze potpuni(alfa) muškarac i potpuna (alfa) žena, a rodni identitet pojedinca je negde na toj skali. To praktično znači da možete da budete, na primer, 80 odsto muškarac i 20 posto žena. Po ovoj logici potpuni (100 odsto) muškarci i potpune (100 posto) žene praktično i ne postoje već svi poseduju različite mešavine muških i ženskih principa.
Moglo bi se reći da na rodni identitet Šveđani gledaju više kao na lični osećaj u duši nego na vrstu genitalija koju neko ima. Ako je osoba nosilac tipično muških duševnih karakteristika – sklonosti ka akciji, liderstvu, logici, organizaciji… – takva osoba će često biti tretirana kao muško, bez obzira na fizički pol. Ako, nasuprot tome, kod osobe preovlađuju ženske karakteristike – empatija, osećajnost, prilagodljivost, sklonost ka kompromisu… osoba će se često smatrati ženom. Nije, dakle, dovoljno da imate muške ili ženske genitalije da bi zaista bili muškarac ili žena. Pre svega je potrebno da budete muškarac ili žena u duši.
Shodno ovakvim shvatanjima, u Švedskoj ne postoji podela na muške i ženske poslove. Sasvim je normalno videti do glave ošišanog, nabildovanog i istetoviranog bradonju od dva metra koji radi kao bebisiterka ili sitnu ženu koja vozi kamion od 20 tona. Nedavno sam prisustvovo situaciji kada se zapušila kanalizacija. Komunalne službe su poslale ogroman, za tu svrhu specijalizovan kamion koji je više ličio na svemirski brod. Iz iskustva znam da takve poslove u Srbiji obavljaju najmanje dva do tri muškarca, a ovde je za volanom sedela tridesetogodišnjakinja u helankama i majici na bretele s nalepnicom Miki Mausa. Na brzinu se presvukla u radnu uniformu, razvukla creva za ispiranje kanalizacije, sišla u šaht i potpuno sama obavila posao. Ni jednom od desetak muškaraca koji su posmatrali prizor nije palo na pamet da joj pomognu, niti bi ona to dozvolila. Tako nešto, ovde bi se smatralo čudnim i uvredljivim.
Logično je da, shodno tome, i pojam kavaljerstva skoro ne postoji. Šveđani smatraju da su jednakost polova i kavaljerstvo u koliziji jedno s drugim i da nište jedno drugo. U vremenima kada ova jednakost nije postojala zaštitnički odnos muškarca prema ženi je bio, ne samo stvar lepog vaspitanja, već nužnost u cilju preživljavanja. U srednjem veku, na primer, žena je bila potpuno zavisna od fizičke, finansijske, političke… i svake druge zaštite od strane muškarca. Tada su postojali vitezovi kojima je bila dužnost da svojim životom, snagom svog oružja i svoje časti brane svoju gospu, koja je bez njega bila potpuno nemoćna. S postepenim uspostavljanjem jednakosti između polova vitezovi su postajali kavaljeri, a s dolaskom potpune jednakosti kavaljerstvo gubi svoj smisao.
Istina, postoje mišljenja da potpuna jednakost među polovima u Švedskoj još uvek nije postignuta, ali je i pored toga sasvim jasno da ova zemlja krupnim koracima korača ka tom cilju. Sastavi vlada i parlamenata u proteklom periodu to najbolje dokazuju. Odnos muškaraca i žena u njima je prilično izjednačen, a u sastavu prošle vlade je sedelo više žena nego muškaraca – 12 ministarki i 10 ministara.
