Од српских светиња остао само храм у Љубљани

27. децембар 2020. Zdravko Elez 994 Views 0 Comments

Срби су у Словенији најбројнија мањинска заједница. Процењује се да у „дежели“ живи око 40.000 Срба, неки чак помињу бројку од 100.000. За разлику од Италијана, Мађара, па и Рома, којих је знатно мање, Срби нису признати као национална мањина, деведесетих година прошлог века они који нису прихватили словеначко џављанство су избрисани, немају своје медије, мало се ради на очувању културног, верског и националног идентитета, ускраћена су им значајнија средства из фондова. Ни српска православна црква у овој држави није у ништа бољем положају.

Порушени храмови још током Дргогог светског рата се не обнављају, не враћа се црквена имовина, не граде нови верски објекти. Крајем прошле године била је, после пуних осам деценија, најављена градња православног храма у Копру и овога пута на том путу се испречила словееначка власт, осносно бирократска самовоља градоначелника тог града. Српска црква купила је парцелу, и све припремила за градњу, а онда је општина затражила да откупи земљиште а да српској и исламској заједници додели један простор који ће користили наизменично што је за СПЦ неприхватљиво и потпуно неразумљиво.

Српска православна црква у Љубљани, односно црква светих Ћирила и Методија у Љубљани практично је једини и најважнији богослужбени храм Српске православне цркве на подручју државе Словеније. Божију службу у цркви служи протојереј-ставрофор (парох) Перан Бошковић и јереј Милан Јовановић, надлежни митрополит Загребачко-љубљанске митрополије дг. Порфирије Перић.

Ево мало и о историји СПЦ у Словенији. За разлику од Беле Крајине, где су Срби били аутохтони становници, након првог светског рата дошло је до нових селидба Срба у Словенију. Углавном су то били Срби који су радили у државним послима, војници, полиција, учитељи, суци и радници. У Православље су прешли и неки Словенци. У касарнама Цеља је било око хиљаду војника православне вере; војници и официри са породицама. Војни каплар Славен Обрадовић је 1919. у крстној књизи записао да је обреде вршио у касарнама или приватним кућама. Године 1922, у Цељу (Краљевина Југославија) установљена је православна црквена општина, која је служила потребама православним верницима и ширити Православље у Словенији.

Општина је одма исказала жељу да постави православну цркву и именује свештеника, који би служио војницима. Свештеник је, у мају 1922, добио молитвени простор у касарни краља Петра у Цељу, док се прикупљали паре за нову цркву. У ту сврху су имали разне акције прикупљања пара па и концерте (Светосавски вечери). Паре су долазиле и из осталих делова Краљевине Југославије (црквене општине, фирме). Градбени материал за цркву је издвојила општина Цеље са цељским фирмама, док је локација обезбеђена општина Цеље (Гледалишки трг).

Дана 1. септембра 1929. је мисионар српског патријарха, об присутству заступника краља Александра I Карађорђевића и министрима благословио су темељац нове цркве. Градњу су почели јула следеће године и завршили 1932. године. Црква је посвећена Светом Сави, у спомен на паљење мошти у Београду 27. априла 1594. Цркву је благословио српски патриаирх Варнава. Догађај је привукао велику масу народа. Звоно за цркву је улијев у Војно-технићком инситуту у Крагујевцу, као поклон краљеве војске. Звоно је благословљено 6. септембра 1933. Од 1934 до 1936 дорадили су још околину цркве. Цељска православна општина је била надлежна и за крајеве Лашко, Кршко, Брежице, Шмарје при Јелшах, Коњице, Горњи Град, Словењ Градец и Преваље. Крајем 1936. било је 352 православних породица са 621 чланова (без војника), од којих је било 356 Срба и 208 Словенаца. Цркву је водило троје свештеника. Цељска православна општина је за друге, далеке, локације средила и мање капеле (велике бање, Рогашка Слатина, Тополшица).

Према истим нацртима као за цркву у Цељу, направили су и љубљанску православну цркву (1936) и касније у Марибору (1939). Са црквама су биле отворене и нове две православне општине.

За време другог светског рата Цеље и Марибор били су под немачком зоном. Због немачке културне политике, где православна црква није била део немачког простора, срушили су их априла 1941. а православне вернике слали у сабирне логоре. Бољу судбину је имала православна црква у Љубљани, која је потпала под италијанску окупацијску зону. Црква је радила и за време рата.

У Бојанцима је почетком 18. века подигнута Црква Усековања главе Светог Јована Претече. Обновљена је 1926. године. Најновија обнова била је 2006. године. У Рогашкој Слатини је од 1932. године постојала капела при тамошњем бањском лечилишту. После рата затворена је, и данас се служи у римокатоличкој капели.

У Копру се служи у римокатоличкој цркви од 1976. године, а парохијски дом постоји од 1978. године.

У Новој Горици се служи у римокатоличкој капели на гробљу, а свештеник је добио стан на коришћење од локалне општине.
У Крању је основана црквена општина 1978. године. Служи се у римокатоличкој цркви, а црквена општина је купила кућу за свештеника. У Новом Месту служи се у римокатоличкој цркви. У Цељу још није обновљена порушена црква за време рата, већ се
служи у изнајмљеној римокатоличкој цркви.

Као и у Цељу, тако и у Марибору није обновљена порушена црква. Године 2006. купљен је велики објекат, у коме се одржавају и богослужења. Црквена општина у Марибору има и парохијски дом, а са градским властима је постигла договор о изградњи нове цркве. Црквена општина је 2010. године, на јавном тендеру, купила плац за цркву, плативши 180 000 евра. У Марибору данас живи око 8 000 православних хришћана.

Црква у Љубљани била је једна од најлепших из периода Краљевине Југославије. После Другог светског рата, нове власти нису дозвољавале да се црква уређује, па је то сачекало нека друга времена. Патријарх српски Герман посетио је ову цркву 1963. године. Осамдесетих година осетила се у социјалистичкој Југославији већа верска слобода, нарочито у Словенији, те је 1986. године, у време Митрополита Јована, почело живописање цркве. Осликавање цркве, на површини од 2000 квадрата, лепим копијама фресака из српских манастира у Србији и Македонији, завршено је 1997. године. Црква је тако постала јединствена, јер у региону има јединствену галерију фресака. Митрополит загребачко-љубљански Јован освештао је 22. јуна 1997. године генерално обновљени храм а нова звона за храм Митрополит Јован је освештао 28. новембра 2003. године.

Патријарх Павле посетио је ову цркву 1999. године, Владика шумадијски Сава 11. маја 2000. године, Митрополит средњезападноамерички Христофор 2002. године, затим Митрополит Амфилохије, патријарх Иринеј са члановима Светог Синода, те многи српски политичари из Србије и Републике Српске. У Љубљани је 2008. године освећен камен темељац за парохијски
дом. Овај град, у коме живи око 20 000 Срба (од око 45 000 у целој Словенији), данас има жив црквени живот. Годишње се крсти око 150 до 200 деце, венчава се 30 до 50 парова, и опева неколико десетина људи. Око 1 000 породица доноси славски колач у цркву.

Након политичких промена и великог националног заноса, државне власти су дозволиле да Римокатоличка црква постане више „равноправнија“ у односу на друге. Већ 1991. године враћено је само Римокатоличкој цркви све што су могли да јој врате. Враћено је и оно што римокатолицима није успело ни у Пољској, ни у Мађарској, ни у Чешкој. Била је то у неким круговима чежња за старим феудалним уређењем. Тако је Римокатоличка црква постала највећи земљопоседник у Словенији. Српска Православна Црква је регистрована и призната од словеначке државе по закону из 1976. године, из времена Југославије, али то није битније шпоправило њен положај до данашњих дана.