Све више странаца у српској цркви

У време изражених друштвених мутација у западном свету, странци све више налазе духовни мир унутар Српске православне цркве, истичу у Западноевропској епархији СПЦ, која обухвата шест земаља – Холандију, Белгију, Луксембург, Француску, Шпанију и Португалију – и где је више од половине свештенства западног порекла!
– Можда је ова епархија и најизразитији пример за то. Имамо укупно 44 свештеника, три су у пензији, 17 Срби, а сви остали су рођени западњаци. Вероватно да се у погледу броја странаца Епархија западноевропска издваја од осталих српских епархија у свету – кажу за „Новости“ у седишту Епархије у Паризу, где смо разговарали са свештеницима Николом, Славишом и Јустином и секретаром Новаком Билићем.
То, међутим, не значи да се наши млади слабо интересују за свештенички позив.
– Већина данашњих наших свештеника је дошла у иностранство деведесетих. Али, имамо и свештена лица из друге генерације, који су рођени овде, из досељеничких породица, чији су родитељи стигли седамдесетих. У Холандији су, тако, четири наша свештеника Срби рођени у тој земљи, по један у Белгији и Француској.
У Западноевропској епархији, од Холандије до Португалије, има укупно 55 богослужбених места, а од тога у 26 богомоља служе странци који су постали православци. Наши саговорници овај феномен објашњавају, између осталог, и као потрагу за духовношћу у контексту краха традиционалних вредности у овом делу Европе.
– Реч је о преиспитивању и тражењу цркве која представља изворно хришћанство, што углавном нису успели да осете у традиционалним западним

хришћанским деноминацијама. Неки протестанти и католици, тако су се заинтересовали и за далекоисточне религије, а неки, који су приврженији хришћанству, више се окрећу православљу. Истовремено, свако од њих има и личну причу и разлоге, после духовних промена које су доживели – кажу нам у управи ове епархије.
Већа групација манастира СПЦ које воде странци налази се на југозападу Француске, где има шест богослужбених центара у местима Бордо, Тулуз, Тарб, Нерак и Дена д’Алби, док мушки манастир Лектур води игуман Антоније. У региону служи пет свештеника, који опслужују тих пет парохија, а има и монаха. У Француској је и женски манастир Мајен, са седам монахиња. Игуманија је Мексиканка, четири сестре су Бразилке, по једна Португалка и Францускиња.
У француској Бургоњи је и манастир Ишон, познат по радионици за иконе и фреске. Основао га је француски фрескописац отац Лука. Он је преминуо, а сада је то женски манастир, који води монахиња Ефимија. Она је такође признати иконописац. Пре тога је дуго живела у манастиру Градац.
У Холандији је манастир чији игуман је отац Борис, на тромеђи с Немачком и Белгијом, док је у Португалији пре две године основана српска парохија у којој као свештеник служи рођени Португалац Пауло Брандао, иначе познати композитор. У Шпанији има највише странаца свештеника, Шпанаца и Каталонаца, чак дванаест. Центар је у Барселони.
– Код нас су 30 година. Примио их је 1988. владика Лаврентије. Тада је било само једно богослужбено место, а садашњи епископ Лука Ковачевић осетио је потенцијал за пастирски рад у тим крајевима, тако да их сада их имамо 15 – наводи Новак Билић који је због епархијских задужења на поноћну ускршњу литургију отишао у Мадрид, док ће у недељу, на Ускрс, бити у Лисабону.
Нови свештеници и монаси током деценија усвајају потпуно православну традицију, и у том духу воде манастире и парохије. Веома су привржени православљу и српском наслеђу.
– Стално се молимо за Косово – каже отац Јован Гарсија, Каталонац.

Секретар Западноевропске епархије каже да се, после деведесетих, када је дошло до значајног интересовања за цркву, последњих десетак година ситуација стабилизовала и да људи долазе у солидном броју.
– У Паризу, на Бадње вече буде чак између 5.000 и 10.000 верника. За Усркс, распореде се на више дана. Долазе на Велики петак, на Велику суботу пуно их дође да се причесте, затим на поноћно васкршње јутрење, а у недељу на литургији их је бар хиљаду.
Не постоје поуздани подаци колико наших људи живи на простору Западноевропске епархије.
– Круже различити подаци, али нико нема прецизну евиденцију. Говори се да има од 30.000 до 50.000 наших људи у Холандији, између 5.000 и 10.000 у Белгији, две хиљаде у Луксембургу, док су за Француску процене немогуће. Неко помиње чак и 200.000, а главна концентрација је у Паризу. Тешко је разлучити ко има чији пасош, да ли говори језик, која је генерација – истичу у Епархији западноевропској.

Извор: Новости/Горан Чворовић