Стара српска кућа: Дом са душом 

Сродна слика
Др Божидар Петровић

После дуже паузе поново је у понуди једна од највреднијих архитектонских књига –  Старе српске куће као градитељски подстицај једног од најугледнијих архитектонских стваралаца др Божидара Петровића, прилика да се подсетимо његовог богатог стваралачког опуса и залагања за очување вредности из српске градитељске традиције.

„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ‘Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу”, ову се речи др Божидара Петровића

Угледни архитекта преко три деценије је био  синоним  великог стваралачког и стручног напора да се традиционална српска архитектура транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја. Током дуге и плодотворне каријере начинио је више од 200 пројеката, предавао на Архитектонском факултету у Београду, био директор Института за архитектуру и урбанизам. Добитник је Вукове награде за уметност 2002.године.

Резултат слика за старе српске куће др петровић„Морамо поштовати географију и наш положај на овој планети као неминовност и полазити у градњи од те условности. Самим тим, остварујемо континуитет. Очување континуитета није никакав „изум“, нити било чији патриотизам, већ логично, нужно и условљено понашање ако нам је стало до разумности, а не до помодарског и јефтиног егзибиционизма. Спајање модерног и наслеђеног и њихово претапање у особено је најтеже, али је зато највредније у култури једног народа“, говорио је Петровић.

Сродна сликаПочетком седамдесетих професор Петровић је био прилично усамљен  у својим ставовима. Али на његовим идејама и делима израстао је један неотрадицијски покрет, који надилази оквире архитектуре и има шире културолошке димензије. О томе сведоче неколико издања његове чувене књиге Старе српске куће као градитељски подстицај,  монографија Кућа као отисак трајања Снежане Тошеве и књига Градитељска ткања Божидара Петровића Милоша Јевтића.

Уколико један народ почне да гради мимо прочишћених и прекаљених вредности сопственог наслеђа,  уколико зацаре кич и сваштарење, уколико дође до кидања везе између архитектуре и особености поднебља, онда је то сигуран знак да су се већ догодили крупни поремећаји у човеку и друштву, те да у архитектури видимо само последице.

„Највећа вредност старе српске куће је у томе што је рођена само из потребе, што је једноставна, човекомерна и људска. Изнедрена је из живота и посвећена њему. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Сви наши велики људи, они који су обележили историју и културу обновљене нововековне Србије, рођени су  у таквим кућама. Не луксуз који је сам себи сврха, не претенциозност, већ склад, укус и мера, који су ликовно креативно надограђивани чак и у сиротињским условима. Геометријски, стара српска кућа је изванредно пропорционална. Њене геометријске вредности су задивљујуће. Има ту кодекса, стандардизације која је вековима прочишћавана и дотеривана. То се тада није тако звало, али је суштински било присутно. Тај дух покушавам да ухватим и да га транспонујем у савремену српску кућу.”

Сродна сликаНаравно, стил и темпо живота модерног човека, величина и функционисање модерне породице — данас су много друкчији него у неким ранијим епохама. Није идеја да модерни човек живи у кући из XIX века, са огњиштем, дух наслеђа у њима исказује се на други начин.

„Није у питању манир, нити некакво кокетирање са традицијом. У своме раду ја се не враћам наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао? Установио сам да је стварање у наслеђу напросто природно понашање. Сматрам да нам је дужност да наслеђено транспонујемо и развијемо до савремених потреба, до модерног, које не сме бити празна љуштура, а још мање формална и беживотна архитектура. Заправо, тек живим спајањем наслеђеног и модерног долазимо до своје особености. За нас као мали народ, у условима овакве глобализације, уважавање наслеђа је питање опстанка. Тиме ћемо потврдити своје постојање, своју особеност и опстајање. Не знам како се ви осећате, али ја се осећам угроженим. Ипак хоћу да опстанем!”

Један од битних постулата деловања професора Петровића јесте кућа поднебља. Подсећа: није иста кућа у поларним и она у жарким поднебљима. Код нас, потпуно су друкчије, на пример, војвођанска и приморска кућа.

„Мени је инспирација шумадијска кућа, наравно, са неминовним допунама и изменама које доноси ново време. На жалост, код нас, сем код Цвијића, никада није озбиљније расправљано о кућама, та проблематика није истраживана. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, можемо утврдити да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Кућа свугде настаје као дубоки израз бића човека. Својим обликом, распоредом просторија, својом ликовношћу она јасно говори о крви онога ко у њој живи. Сврсисходност куће, њену функционалност, не треба схватити само као рационални поступак. У њега треба укључити и све оне тешко мерљиве психичке функције. Стога, у праву су они мислиоци који кажу да је кућа ‘најчистији расни израз који постоји.”

Резултат слика за старе српске куће др петровић„Српска кућа је углавном саграђена од материјала који се могу наћи у ужем окружењу. Разлози нису само прагматични и наш човек је ту био дубоко у праву. Он је, макар на интуитивном плану, препознавао важне истине о вези човека, његовог дома и природног окружења. Не може се, на пример, у кршевитој Црној Гори градити кућа од ћерпича. Ненормално је у Војводини градити камене куће. Виђао сам, у Пазови на пример, нове спратне куће од камена. То тако скаредно изгледа и штрчи из оне равнице да се веома плашим за ментално здравље оних који ту живе и свакодневно пролазе кроз сенке таквих зграда. Зашто златиборска брвнара? Зато што свуда наоколо има у изобиљу првокласне шуме. Сматрам, иначе, да је златиборска брвнара једна од најлепших кућа на свету. Вештом примерном материјала из природног окружења и поштовањем особености поднебља, остварени су изузетни архитектонски домети. Савремени градитељ не сме слепо копирати дела наших предака, него мора да транспонује и старалачки прилагоди старо српско градитељство, да угради свој нараштај у тај предањски ланац и оствари дубоку везу старог и новог.”

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.