Стара српска кућа: Дом са душом 

После дуже паузе поново је у понуди једна од највреднијих архитектонских књига –  Старе српске куће као градитељски подстицај једног од најугледнијих архитектонских стваралаца др Божидара Петровића, прилика да се подсетимо његовог богатог стваралачког опуса и залагања за очување вредности из српске градитељске традиције.

„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ‘Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу”, ову се речи др Божидара Петровића

Угледни архитекта преко три деценије је био  синоним  великог стваралачког и стручног напора да се традиционална српска архитектура транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја. Током дуге и плодотворне каријере начинио је више од 200 пројеката, предавао на Архитектонском факултету у Београду, био директор Института за архитектуру и урбанизам. Добитник је Вукове награде за уметност 2002.године.

„Морамо поштовати географију и наш положај на овој планети као неминовност и полазити у градњи од те условности. Самим тим, остварујемо континуитет. Очување континуитета није никакав „изум“, нити било чији патриотизам, већ логично, нужно и условљено понашање ако нам је стало до разумности, а не до помодарског и јефтиног егзибиционизма. Спајање модерног и наслеђеног и њихово претапање у особено је најтеже, али је зато највредније у култури једног народа“, говорио је Петровић.

Почетком седамдесетих професор Петровић је био прилично усамљен  у својим ставовима. Али на његовим идејама и делима израстао је један неотрадицијски покрет, који надилази оквире архитектуре и има шире културолошке димензије. О томе сведоче неколико издања његове чувене књиге Старе српске куће као градитељски подстицај,  монографија Кућа као отисак трајања Снежане Тошеве и књига Градитељска ткања Божидара Петровића Милоша Јевтића.

Уколико један народ почне да гради мимо прочишћених и прекаљених вредности сопственог наслеђа,  уколико зацаре кич и сваштарење, уколико дође до кидања везе између архитектуре и особености поднебља, онда је то сигуран знак да су се већ догодили крупни поремећаји у човеку и друштву, те да у архитектури видимо само последице.

„Највећа вредност старе српске куће је у томе што је рођена само из потребе, што је једноставна, човекомерна и људска. Изнедрена је из живота и посвећена њему. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Сви наши велики људи, они који су обележили историју и културу обновљене нововековне Србије, рођени су  у таквим кућама. Не луксуз који је сам себи сврха, не претенциозност, већ склад, укус и мера, који су ликовно креативно надограђивани чак и у сиротињским условима. Геометријски, стара српска кућа је изванредно пропорционална. Њене геометријске вредности су задивљујуће. Има ту кодекса, стандардизације која је вековима прочишћавана и дотеривана. То се тада није тако звало, али је суштински било присутно. Тај дух покушавам да ухватим и да га транспонујем у савремену српску кућу.”

Наравно, стил и темпо живота модерног човека, величина и функционисање модерне породице — данас су много друкчији него у неким ранијим епохама. Није идеја да модерни човек живи у кући из XIX века, са огњиштем, дух наслеђа у њима исказује се на други начин.

„Није у питању манир, нити некакво кокетирање са традицијом. У своме раду ја се не враћам наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао? Установио сам да је стварање у наслеђу напросто природно понашање. Сматрам да нам је дужност да наслеђено транспонујемо и развијемо до савремених потреба, до модерног, које не сме бити празна љуштура, а још мање формална и беживотна архитектура. Заправо, тек живим спајањем наслеђеног и модерног долазимо до своје особености. За нас као мали народ, у условима овакве глобализације, уважавање наслеђа је питање опстанка. Тиме ћемо потврдити своје постојање, своју особеност и опстајање. Не знам како се ви осећате, али ја се осећам угроженим. Ипак хоћу да опстанем!”

Један од битних постулата деловања професора Петровића јесте кућа поднебља. Подсећа: није иста кућа у поларним и она у жарким поднебљима. Код нас, потпуно су друкчије, на пример, војвођанска и приморска кућа.

„Мени је инспирација шумадијска кућа, наравно, са неминовним допунама и изменама које доноси ново време. На жалост, код нас, сем код Цвијића, никада није озбиљније расправљано о кућама, та проблематика није истраживана. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, можемо утврдити да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Кућа свугде настаје као дубоки израз бића човека. Својим обликом, распоредом просторија, својом ликовношћу она јасно говори о крви онога ко у њој живи. Сврсисходност куће, њену функционалност, не треба схватити само као рационални поступак. У њега треба укључити и све оне тешко мерљиве психичке функције. Стога, у праву су они мислиоци који кажу да је кућа ‘најчистији расни израз који постоји.”

„Српска кућа је углавном саграђена од материјала који се могу наћи у ужем окружењу. Разлози нису само прагматични и наш човек је ту био дубоко у праву. Он је, макар на интуитивном плану, препознавао важне истине о вези човека, његовог дома и природног окружења. Не може се, на пример, у кршевитој Црној Гори градити кућа од ћерпича. Ненормално је у Војводини градити камене куће. Виђао сам, у Пазови на пример, нове спратне куће од камена. То тако скаредно изгледа и штрчи из оне равнице да се веома плашим за ментално здравље оних који ту живе и свакодневно пролазе кроз сенке таквих зграда. Зашто златиборска брвнара? Зато што свуда наоколо има у изобиљу првокласне шуме. Сматрам, иначе, да је златиборска брвнара једна од најлепших кућа на свету. Вештом примерном материјала из природног окружења и поштовањем особености поднебља, остварени су изузетни архитектонски домети. Савремени градитељ не сме слепо копирати дела наших предака, него мора да транспонује и старалачки прилагоди старо српско градитељство, да угради свој нараштај у тај предањски ланац и оствари дубоку везу старог и новог.”