„Srpski Bil Gejts“ u Americi ispunio svoj san

Pronalazač, inženjer, novinar, inovator i pisac Vojislav Voja Antonić, kojeg su mnogi nazivali „srpski Bil Gejts“ otišao je 2017. godine iz Srbije sa 65 godina i priznaje da je ispunio svoj san. Kaže da sada radi ono što je uvek i radio, ali ga za to i plaćaju.

Gostujući u Novom danu na N1, Antonić kaže da se u Srbiju vraća na svakih godinu dana ili dve kako bi posetio sinove. I svaki put se iznova iznenadi već na putu od aerodroma do kuće.

“Prvo me iznenadi saobraćaj, kultura ponašanja u saobraćaju, gužva, neprohodne ulice. U Americi, tamo gde ja živim je dosta komotno. Široke su ulice, ljudi su dosta pristojni u saobraćaju, niko nigde ne žuri”, objašnjava Antonić razliku između tamo i ovde.

Kaže da su ljudi s kojima u Srbiji razgovara rezignirani, za razliku od devedesetih godina, kada su očekivali da će se nešto popraviti “kada prođe ružan san”.

Za razliku od tog perioda, za danas kaže da ne znamo šta nas čeka kada svane jutro. A ono uvek svane, napominje.

“Ukazala mi se dobra prilika, dobra ponuda i ja sam je iskoristio. I onda mi ljudi kažu šta je s tobom, ne odlazi se u sedmoj deceniji. Oni mene gledaju čudno, ja njih gledam čudno, ne razumemo se”, rekao je gost Novog dana.

Upitan da li je našao ono što je sanjao, odgovara potvrdno i dodaje nije sanjao na prazno. Govoreći o razlozima svog odlaska iz Srbije, kaže da ga već 30 godina ovde niko nije želeo, ali da je odbijao da ode jer nije želeo da bude degradiran kao stranac.

„Imao sam nesreću jer sam često putovao u Nemačku, jer ovde nije bilo materijala za digitalnu elektorniku. I u Nemačkoj sam se uverio da naši gastarbajteri nisu baš tretirani, gledaju ih na drugi način. I rekao sam ‘u redu, neću nigde da idem iz Srbije. Neću da budem degradiran na drugom mestu’. Nisam znao, a voleo bih da mi je neko rekao, u Americi je druga situacija. Tamo su svi doseljenici i odmah vas posmatraju kao ravnog sebi”, objašnjava Antonić život u Pasadeni u Kaliforniji.

Dodaje da bi voleo da ljudski život traje 150 godina kako bi mogao što duže da uživa u toj zemlji.

“Radim isto što sam radio, samo što sam sad plaćen tamo. To je bio moj hobi sve vreme ovde, radio sam iz čistog zadovoljstva. Vrlo retko i vrlo malo sam bio plaćen za nešto. Sad radim isto to, samo što me neko za to plaća“, rekao je sagovornik N1.

Voja Antonić je u Beogradu imao promociju knjige “Ludakova kuća” čiji put od ideje do štramparije je trajao 50 godina.

Antonić otkriva da je imao sreće da se kreće u društvu koje se igralo kreativnih i mentalno izazovnih ideja, a da je jedna od igara bila da kolektivno smišljanje sižea. Tako su smislili provokativan zaplet, ali nisu umeli da smisle rasplet.

Deceniju kasnije Antonić je na Fakultetu dramskih umetnosti svog profesora scenarija pitao za savet, a profesor mu je rekao da je to priča u kojoj nema dobrog kraja sem da stavi sve junake u avion i sruši ih – što se ne radi.

“I onda dođe lokdaun, a imam komšiju koji je pisac i razgovaram s njim i pomenem mu taj siže. I dok sam pričao s njim padne mi na pamet nekakav rasplet. I on mi kaže – to je fantastično, moraš da napraviš novelu od toga”, objašnjava Antonić kako je na kraju nastala ova knjiga.

Izvor: N1