Српске школе у време Турака
Срби у Османском царству, уз помоћ матице Србије, започели су у другој половини 19. века интензивну борбу за духовно ослобођење и очување националног и културног идентитета.
Отварање нових школа, штампање уџбеника, формирање црквених и просветних одбора, био је најбољи пут да се сачува идентитет народа који је вековима био окупиран.
Међу најважнијим достигнућима Срба у турској царевини било је оснивање шест српских нижих и виших гимназија: Богословије у Призрену (1871-1912), Српске гимназије у Цариграду (1893–1902), Српске гимназије „Дом науке“ у Солуну (1894– 1910), Српске мушке гимназије у Скопљу (1894-1912), Српске мушке гимназија у Битољу (1897–1912) и Српске гимназије у Пљевљима (1901–1912).
У Призренској богословији школовани су свештеници али и учитељи за којима је постојала велика потреба у Старој Србији. Нови учитељи омогућили су отварање школа а писмени свештеници, који су крштавали и венчавали Србе, утицали су да народ остане у православној вери, чиме је процес преверавања, који је често на Косову и Метохији значио и однарођавање, у великој мери успорен и заустављен.
Прва световна српска средња школа у Османском царству била је Српска гимназија у Цариграду. Она је формирана као пример за отварање других средњих школа унутар Османског царства.
Отварање српска гимназије „Дом науке“ у Солуну као центру вилајета убрзало је издавање дозволе за друге основне школе широм Солунског вилајета.
Српска мушка гимназија у Скопљу отворена је после дуге и скупе дипломатске борбе са турским властима. Њеном отварању противили су се грчки и бугарски пропагандни центри.
За Србе у Битољском вилајету отварање ниже Српске гимназије у Битољу означило је важну прекретницу, како у просветном тако и у политичком погледу.
Српска гимназија у Пљевљима била је најстарија световна средња школа у Рашко-призренској митрополији. Оснивањем гимназије створено је културно и просветно средиште које је образовало локалну српску интелигенцију.
