Српска светиња на Башчаршији старија од Сарајева

У старом језгру Сарајева, на Башчаршији, налази се црква много старија и од самог града, а у њој благо светских размера. Уз трамвајске шине, уклопљена у околину или се околина прилагодила њој, древна црква као да осликава судбину престонице Босне и Херцеговине, рушена и спаљивана, упорно се из пепела уздизала.

Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, или, како је јавности познатија, Стара српска православна црква, изграђена је на темељима ранокршћанске базилике с краја петог или почетка шестог стољећа, наводи Делибор Каљевић, кустос музеја цркве. Сарајевска црква је међу најстаријим очуваним верским објектима на Балкану, а како је након сваког рушења и спаљивања обновљена тако да изгледа као и раније, изгледом се разликује од православних цркава које се могу сада срести.

„Овакве цркве се могу наћи још само у Палестини, Јерменији и Сирији. И због тога је раритет. Можда је за вернике из тог времена била несретна околност што је било дозвољено да се обнови у изворном облику сваки пут кад је рушена, али је због тога и другачија и можемо видети како су изгледале у то време“, додао је кустос Каљевић.

А црква је шест пута рушена и спаљивана. Сам музеј цркве у својим одајама чува колекцију икона која је проглашена петом највриједнијом у целом свету. Осим икона, посетиоцима су изложене верске одоре коришћене током верских обреда, разне верске реликвије, али и бројни записи, попут чувене Сарајевске крмчије или разних фермана османских владара, којима се прописивало шта је дозвољено, а шта не.

Парох Вања Јовановић, поносан на колекцију музеја, истиче да она добро описује дешавања из тог периода.

„Када узмете у обзир да је Средњи век био доба лудила, где се нису поштивала правила, а да су тада Срби, православци, трговци и обичан народ, одавде наручивали скупоцене иконе из далеке Грчке и да нису знали ни хоће ли те иконе доћи, јер је неко могао трговце напасти, опљачкати, постајала је опасност од бродолома… и, поврх свега, те иконе из чувене итало-кретске школе би до наше цркве путовале по пет, десет година… Заиста је невероватно“, каже отац Вања.

Једна од таквих је и Литургија праведних и паклене муке грешних, омиљена икона оца Вање аутора Георгија Клондзаса, учитеља чувеног Ел Греца.

„Он иконе није сликао обичним кистом, већ четкицама које су имале највише по три длаке. Можете ли замислити колико је то морало бити скупо? И овдашњи народ је, уз све опасности које су претиле трговцима на путу назад, прикупљао новац и куповао такве баснословне иконе“, додаје Јовановић.

Како је колекција музеја изузетно вредна, детаљи и фотографије дела се налазе у архивама светских агенција попут Интерпола, америчког Федералног истражног бироа и других, како би им се могло брзо ући у траг у случају крађа, каже кустос Каљевић.

Клондзасова икона је само једна од бројних вредних дела изложених у музеју Старе цркве. А све то припада свим народима Босне и Херцеговине, каже отац Вања.

„Ми имамо проблем што сви нешто своје присвајамо, а туђе одбијамо. Србе у [бх ентитетзу] Републици Српској не интересује ово, каже, то је у [бх. ентитет] Федерацији, друге не интересује јер је српско, православно… Ја то видим као благо свих нас овдје, као један босанскохерцеговачки бренд, којим заједно требамо да се поносимо и промовирамо.“

Осим икона и других верских реликвија, које, пре свега, имају огромну духовну вредност, а затим и овоземаљску, посетиоци могу видети и Сарајевску крмчију из 1307. године, новоканон који уређује црквена правила понашања, написан на кожи, али и неколико фермана, односно декрета турских владара, којим се, између осталог, забрањивало велико славље и уређивање на свадбама православаца.

Осим бројних записа и архива из Средњег века, музеј у својој колекцији чува и врата порте цркве, која понајбоље „памте“ те мрачне дане лудила.

„Османлије су током два века на вратима улаза у цркву вешали убијене Србе православце, чија тела би морали откупити породице или пријатељи, како би их могли достојно сахранити. А на врата су вешали све, од оних који нису плаћали порез, односно харач, до хајдука и устаника, па до једноставно оних који су се нашли на погрешном месту у погрешно време“, каже кустос Каљевић.

Он истиче да је добро очувано крило врата на која су вешани Срби изузетно тешко, чак и кад се узме у обзир да је од дебелих дасака окованих жељезом.

„Осморица су их једва носила. Један свештеник је рекао да су тако тешка јер носе душе свих тих мучених, убијених и обешених“, додао је кустос музеја Старе православне цркве.

У цркви се налазе и мошти, које имају велику духовну вредност за вернике, попут руке Свете Текле, ранокршћанске мисионарке, сапутнице Светог Павла, која је замало украдена током Другог светског рата, додаје отац Вања.

Један усташки војник, припадник снага Анте Павелића, покушао је из цркве изнијети ковчег с руком у дијамантској рукавици, поклону Руске православне цркве, али је, пре него што је прошао кроз врата, пао на месту мртав. Након тога, каже пархох Јовановић, усташе више нису покушале опљачкати имовину Цркве Светих архангела Михаила и Гаврила.

Музеј основан 1889. године и црква на још један несретан начин дијеле судбину града у којем се налазе.

„Као и остали музеји, немамо никакву подршку и помоћ државних институција. Да није у склопу цркве и да не помаже црква, музеј би давно пропао“, каже отац Вања.

Захваљујући устрајношћу упосленика и свештенства, музеј остаје отворен за посјетитеље који долазе из цијелог свијета, а парох Јовановић и кустос Каљевић настављају радити на промоцији овог „босанскохерцеговачког бренда“.

*Овај текст део је пројекта Српски манастири и друге светиње у земљама региона који суфинасира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послва Владе Србије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.