Srpkinja kojoj je hrabrost bila iznad života

Žena, čija biografija ostavlja bez daha, predala nam je u nasleđe ono što svakom narodu treba – herojska dela na koja smo svi ponosni. Jer, ono što krasi život Nadežde Petrović ne ogleda se samo u njenim slikama po zidovima muzeja, već u onome što je učinila za ovaj narod, dajući mu nesebično sebe i svoj život.

Akademska slikarka, osnivač Kola srpskih sestara, ratna bolničarka koja je negovala stotine ranjenika iz Balkanskih ratova i Velikog rata u kom je i život izgubila, humanitarac, patriota i jedina žena čiji lik se nalazi na srpskoj novčanici.

Rođena je u Čačku 1873. godine u porodici koja je bila prilično slobodoumna za ono doba, gde su deca dobijala razna obrazovanja, od jezika, preko slikanja i mogla da biraju koje će talente razvijati, odgajana je u ljubavi i harmoniji. Otac Dimitrije će ih bodriti u njihovim odlukama, uz podršku majke Mileve, nastavnice, rođake političara Svetozara Miletića.

Mnogobrojna porodica (ona je rođena kao najstarija od 13 dece) dolazi u Beograd 1884. godine, kako bi deca mogla da nastave školovanje, gde Nadežda Petrović završava Višu žensku školu i ide na časove crtanja kod poznatog slikara Đorđa Krstića. Nastavlja studije u Minhenu, druži se sa Kandinskim i Javljenskim, boravi i u Parizu u ateljeu kod Ivana Meštrovića, gde upoznaje Pikasa i Rodena. Pored slikanja, bavi se fotografijom, veoma naprednom granom umetnosti na početku XX veka.

U domu Petrovića u Beogradu okupljala se intelektualna i kulturna elita toga doba, kao što su Dis, Branislav Nušić, Jovan Skerlić, Žerajić, Gaćinović, Gavrilo Princip i mnogi drugi, koji će uticati ne samo na svest mlade Nadežde, već i na svetsku i našu istoriju. Zato i ne čudi što je ona imala visoko izraženu patriotsku crtu u sebi.

Vreme u kom mlada umetnica odrasta, spada u jedno od najburnijih u našoj novijoj istoriji. Srbija je nova država u kojoj previru borbe između dve dinastije, Obrenovića i Karađorđevića, nastale mnogo decenija unazad, još od doba Karađorđa i Miloša, a završiće se ubistvom kralja Aleksandra i Drage Mašin 1903. godine kada na presto dolazi kralj Petar I Karađorđević. Sa druge strane, turski uticaj na Balkanu još uvek traje i težnja da se oslobodi jug Srbije od njihove vlasti, postaje sve jača.

U to vreme počinje Ilindenski ustanak za nezavisnost  Makedonije, uperen protiv Osmanlija, koji je povela tajna makedonsko-odrinska revolucionarna organizacija, a ugušen je odmazdom i turskim pogromom nad hrišćanima.

Potrešeni ovim događajima, sa željom da na svaki način pomognu narodu koji je postradao, Nadežda Petrović sa nekoliko uticajnih žena (Savka Subotić, Milica Dobri, Mirka Grujić i Delfa Ivanić) osniva „Kolo srpskih sestara“, a u tome im pomažu Branislav Nušić i Ivan Ivanić, koji su napisali prvi Statut društva.

U pratnji Vojislava Tankosića, majora srpske vojske odlazi u Makedoniju kako bi delila humanitarnu pomoć koje je društvo prikupljalo.

Vojislav Tankosić kao jedan od osnivača organizacije „Ujedinjene ili smrt“ (popularno zvana „Crna ruka“), odlazi sa njom kako bi formirao specijalne jedinice koje će se boriti protiv Turaka, poznate pod nazivom komiti (četnici).

U Makedoniji se suočila sa teškim stanjem naroda koji je bio bez hrane, izložen teroru od koga nije imao ko da ga zaštiti. Iako su Turci palili žito i hleb koje je nosila, ona nije odustajala od svoje namere da narodnu pomogne.

Po dolasku u Beograd odlazi kod Nikole Pašića kako bi izdejstvovala novac za kupovinu oružja, neophodnog za borbu, uspeva u tome i u najvećoj tajnosti sa Vojislavom Tankosićem odlazi za Makedoniju, kako bi podelili oružje ustanicima.

Od juga Srbije i po povratku u Beograd 1903. godine nije odustala. Njena putovanja su se nastavila, kao i humanitarni rad, ali i slikanje koje će je odvesti do toga da osnuje prvu slikarsku koloniju u tada nepoznatom selu Sićevu, u blizini Niša. Povod je bio, kako je ona izjavila da dovede kolege iz raznih krajeva zemlje i inostranstva, „da slikaju u peneru, proučavaju srpske narodne običaje, razmenjuju mišljenja i iskustva“.

Umetnička kolonija u Sićevu postoji i dan danas i okuplja umetnike ali i ženska udruženja koja tamo organizuju razne slikarske radionice.

U ovom periodu, desiće se i njen boravak u Parizu, u ateljeu Ivana Meštrovića, kada upoznaje Pikasa, Matisa, Mariju Loransen i sa njima učestvuje na prvoj izložbi fovista. Tada, po mišljenju kritičara nastaju njena najbolja dela, „Bogorodičina crkva“ i „Bulonjska šuma“.

Bolnički dani

Nedugo nakon njenog boravka u Parizu, u Srbiji počinju pripreme za Prvi balkanski rat, a Nadežda Petrović će po njegovom izbijanju, učestvovati kao bolničarka i to na prvim linijama fronta. Nastavlja kao bolničarka da pomaže ranjenim vojnicima i u Drugom balkanskom ratu i o tim događajima piše u svojim pismima koja šalje rođacima i  prijateljima.

U jednom od pisama napisaće „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, pa ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici „Sestro, sestro“! – istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći“.

U to vreme nastaće jedna od najpoznatijih fotografija Nadežde Petrović kao bolničarke, na kojoj je u crnini, sa oznakom crvenog krsta na rukavu kaputa koji ima u ruci i buketom ljubičica koje joj stoje za pojasom. Fotografija je nastala 1913. godine, u doba kada stvara i čuvene slike „Kosovski božuri (Gračanica)“ i „Vezirov most“ (onaj preko koga će naša vojska preći kada bude krenula u povlačenje preko Albanije 1915.godine). Na slici će napisati „kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika…“.

Nedugo nakon završetka Balkanskih ratova, Srbija je ušla u Veliki rat, u kom će Nadežda učestvovati, sada kao prekaljena bolničarka, ali nespremna na užase sa kojima će se sresti na frontu. Kao deo Dunavske divizije, učestvovaće u borbama na Mačkovom kamenu. O tome će napisati:

„Borbe vođenje na tom položaju, bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koja su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda, imala sam nervnu krizu…kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena… smestila sam ih u veliki šator… otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: „Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše“… Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju! Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote…„

Tokom zatišja nakon Cerske i Kolubarske bitke, Nadežda Petrović početkom 1915. godine odlazi u posetu familiji koja se tada nalazi u Skoplju, ali odbija da ostane tamo, iako su je molili da se ne vraća na front. Nudili su joj da ode u Rim, ali nakon njenog odbijanja, ponudili su joj da bude u Beogradu ili u Nišu pri bolnicama ili humanitarnim misijama. Nije pristala ni na jednu ponudu i vratila se u Valjevo, gde je tada, nakon Kolubarske bitke vladala masovna epidemija pegavog tifusa.

U Srbiji je obolelo više od pola miliona ljudi a broj umrlih je procenjen na 135.000. U Valjevu je tada u bolnici u kojoj je Nadežda Petrović bila bolničarka, umrlo 11 lekara i studenata medicine. Krajem marta i ona biva zaražena tifusom, od kog je nakon nedelju dana bolesti, 3. aprila 1915. godine, preminula. 

U govoru koji joj je posvetio njen savremenik i prijatelj Veljko Petrović, saznajemo kako su protekli njeni poslednji dani:

„1915. prilikom privremenog povlačenja srpske vojske, imao sam još tu sreću da je sretnem, u nagorelom, blatnjavom šinjelu, uz bolničke arnjeve, s vojnicima, u krvavim zavojima, štakama. Njeno zdravo, puno rumeno lice, uprkos tadašnjim naporima i oskudici, sijalo je od pouzdanja, a oči vojnika odavale su više od privrženosti, pravu ljubav prema toj njihovoj Velikoj Sestri. Svuda, pod onim šatorskim krilima, po svim rovovima u Srbiji, pričalo se tada kako su je, posle, vojnici sumorno, bez prestanka, plačući prevrtali u vlažnim čaršavima, samo da joj smanje tifusnu vatruštinu, da spasu to veliko srce koje je do kraja kucalo za njih”. – Veljko Petrović, iz govora na svečanosti povodom otkrivanja spomenika Nadeždi Petrović u Čačku –  Čačanski glas, 14. decembar 1955.

Nadežda Petrović počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, sa svojim ljubičicama oko struka i božurima iz Gračanice.

Autor: Dijana Vasiljević (Sova media)