Сремчица дража од америчког сна

Милан Вујичић је магистар наука и ФИБА кошаркашки тренер са великим искуством на међународном плану. Оснивач је Кошаркашког клуба „Шутер“ из Сремчице који окупља дечаке и девојчице узраста од пет до осамнаест година. Оно што је занимљиво за овај клуб, који је део спортског удружења Elite Athlete из Сремчице, јесте то да деци која нису у могућности да покрију трошкове чланарине омогућава бесплатне тренинге, и учествовање на домаћим и интернационалним турнирима. Често су ови талентовани спортисти на путу.
Играли су до сада против Либанаца, Кинеза, Енглеза, Италијана, Белгијанаца играјући у Грчкој, Босни и Херцеговини, Црној Гори… Недавно је, захваљујући несебичном ангажовању овог амбициозног спортског стручњака и инвеститора „КК Шутер“, отворена велика спортска хала која се простире на седам стотина квадрата.
То је прва кошаркашка професионална дворана у Сремчици изграђена за потребе клуба „Шутер“ али ће, функционално бити усмерена и на неке друге врсте рекреације. Циљ овог пројекта је првенствено развој кошарке у Сремчици. Клуб располаже и професионалном теретаном, али то није све. Има још много планова.
Господине Вујичићу, невероватно је у данашње време схватити и разумети Вашу одлуку да на периферији престонице уложите новац у развој кошарке међу најмлађима. Шта Вас је мотивисало да то урадите? Зашто сте изабрали „пут којим се ређе иде“?
-Кућа је кућа. Ја сам рођен и одрастао у Сремчици: Увек ми је био сан да се једног дана вратим и направим озбиљан пројект који ће ставити моју Сремчицу на кошаркашку мапу. У кошарци сам од кад знам за себе. Као дете, путовао сам сатима на тренинге и утакмице у различите крајеве Београда, јер Сремчица никада није нудила озбиљне услове за развој кошаркаша (до сада). Ко је хтео озбиљније да се бави кошарком морао је да одлази из Сремчице. Сада је све друкчије, јер данас деца из свих крајева града долазе баш у ту малу Сремчицу не би ли били део КК „Шутера“. То је за мене највећи комплимент.
Као један од веома надарених спортиста и сјајних ученика, својевремено сте се отиснули у Америку због кошарке и образовања. Како је то изгледало тада?
-Тај пут је био невероватан, отишао сам у САД са 300$ у џепу, без игде икога и веома лошим познавањем енглеског језика. У толикој Америци ја сам само познавао мог садашњег кума Робија, Албанца који и дан данас живи у Њуџерсију. Он ми је увек био подршка. Сећам се своје прве ноћи у САД (Флорида), он је био особа коју сам позвао да ми помогне. Првих годину дана сам радио све и свашта, мој пут ка позицији колеџ тренера у земљи кошарке био је јако тежак и трновит. Американци су јако затворено друштво када су у питању престижни послови које странци попут мене јако ретко, и тешко добијају. Ја сам имао среће. Што се школе тиче ту је све ишло много лакше него у Србији. Наоружан знањем које ми је пренео мој ментор, Проф. Др Миливоје Каралејић прошетао сам се кроз магистратуру док је докторат био доста тежи. Имам још један испит и докторски рад до краја.
Како изгледа, по Вашој замисли, развојни пут једног будућег, успешног кошаркаша који учи прве кораке у КК „Шутер“?
-“Моја” деца морају бити посвећена. Искрено, много тражим од њих, не само са аспекта кошарке већ са аспекта школе, и живота у целини. Главни циљ је спремити децу за живот и за сва добра и зла које он носи. Када је кошарка у питању, нумерички резултат ме не занима, занима ме индивидуално залагање сваког појединца а то само по себи донесе и по коју медаљу. Када причамо само о кошарци, гајим тај амерички систем рада; до средње школе (кадетски узраст) циљ је само индивидуални развој играча. Резултат ме апсолутно не занима. Када су кадети и јуниори у питању, ту се већ игра мало озбиљнија кошарка и ту се препознаје и види дугогодишњи рад. Од оснивања нисмо имали губитничку сезону, све наше селекције побеђују али морам нагласити да је ова сезона била несвакидашња јер смо отишли на завршни турнир друге лиге са две селекције, јуниорском и кадетском. Јуниори су били четврти а кадети други у граду. Бољи од нас је био само велики Партизан.
Шта кажу Ваши пријатељи, сарадници, па и породица, на то што сте ушли у ризик који може, а и не мора да се исплати, не само материјално.
-Ја сам ован у хороскопу, јако продоран и јааако тврдоглав. Мало је људи који су искрено веровали да се овако нешто може постићи. Финансијски је било јако тешко, још увек сам у дуговима и кредитима. Највише је ту трпело здравље, много стреса и много година без дана одмора је уложено у све ово.Никада нисам размишљао да ли ће се, или неће, ово све исплатити, само желим да живим свој сан и да кроз своје знање и улагање пружим шансу овој деци за неко боље сутра.
Да се вратимо историји КК „Шутер“. Упознајте нас мало са историјом клуба и резултатима које је до сада постигао.
-Можда звучи препотентно али није било неких тешких тренутака и неуспеха, увек смо били фајтери са којима нема шале. До сада смо имали јако лоше услове, тренирали смо од 22х радним данима, некада и од 5 сати ујутро, пре школе (велико хвала директорки ОШ „Вук Караџић“ која нам је то омогућила) и опет смо постизали невероватне резултате. Са новом халом све је другачије. Више нема ноћних тренинга, све је подељено по школским сменама где играчи који иду пре подне у школу тренирају послеподне док играчи који су послеподне у школи тренирају пре подне. Ваља нагласити да је ово друга година како се такмичимо у другој лиги, то је нешто што ни један тим из Сремчице није успео, о медаљама да не причамо.
Ви сте породичан човек, одлучни сте да у Србији остварите своје планове. Одакле црпите оптимизам у време када многи помишљају да оду одавде, неки можда баш тамо одакле сте се Ви вратили.
-Коначно лако питање! Вредан човек ће бити успешан у свакој земљи, лењ – дзаболебарош у свакој. Србија није лоша колико људи мисле, лоша је култура и начин на који васпитамо нашу децу. Овде је срамота радити са 15-16 година док је у САД обрнуто, срамота је не радити и бити ленштина.
Шта даље? У ком смеру ће се развијати кошарка у Сремчици, и које трофеје желите да освојите?
-Трофеји никада нису били циљ. Циљ ће увек бити добри људи. Желим да пошаљем што више играча на факултет (колеџ) а највећа награда ће бити неко лепо место, што даље од музике на њиховим свадбама.
Милан Вујичић, магистар, (заправо, докторанд) тренер, инвеститор у нашу младост, и будућност кошарке, отац, супруг и ускоро доктор наука (да ли смо можда нешто пропустили?) има тек 37 година, ожењен је Американком, има двоје деце и свој живот ће и даље бојити заставама српске заставе којом ће проносити славу КК „Шутер“ широм света. Велика дела, још блиставија и „златнија“, тек га очекују.

Написао: Дејан Грујић (Фокус вести), фотографије: приватна архива и Фејсбук

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.