Спиновано „Светосавље“

27. јануар 2023.27. јануар 2023. Zdravko Elez 438 Views 0 Comments

У време владавине комуниста у бившој Југославији измишљена је изјава Светог Саве о верској и геополитичкој несврстаности српског православног народа у односу према истоку и западу

Светосавље je сложеница формиранa почетком прошлог вијека међу српским богословима као синоним православног предања и очувања православног предања у српском народу под режимом југословенске ванвјерске идеологије и римокатоличке мисије Краљевине Југославије.

Именични придјев “светосавски“ постојао је у 18. вијеку, али је посебно употребљаван у православној проповиједи у политичком периоду југословенске идеологије у српској држави. Светосавље је назив изведен из имена православног средњовјековног светитеља Светога Саве као симбола исповиједања изворне хришћанске вјере у односу на римокатолицизам.

У вријеме римокатоличких крижарских ратова, када је и на Балкану спровођенa римокатоличкa војно-вјерска мисија, Свети Сава се као архиепископ и син Стефана Немање, моћног жупана и самодршца, супротставио латинској мисији и опредијелио српску цркву за православно предање, због чега је његово дјело постало симбол свједочења православног предања, посебно у односу према римокатолицизму.

Древни обичај хришћанске културе јесте да се по имену светитеља дају називи градовима и државама, вјерским покретима, али и народима. Поштовање светитељства је суштински битно у мисији и животу Цркве, као примјер личног подвига вјере, посебно у народу којем светитељ припада, али посебан значај светитељства јесте свједочење вјере у Васкрсење, поготово светости посвједочене светим моштима као доказом Божије благодати да подвижник вјером у Васкрслог Господа задобија и дар светости тијела као доказ да је човјеку Христовим Васкрсењем отворена могућност пут Спасења у Христу.

У изворном историјском и вјерском значењу Светосавље је симбол и синоним православног предања. У југословенској културној политици креирања ванвјерских националних култова српског народа, у православни појам “светосавље“ учитавано је ново значење: религијски релативизам, паганизам, вјерски и културни синкретизам.

Југословенско “светосавље“ представља симбиозу политичког национализма, религијског релативизма, новопаганизма и комунистичког космополитизма, што је приказано као српска вјера и варијанта “православља“. Посебан програм преиначења православног појма Светосавља је учитавање “новопаганских“ начела, што је био програм комунистичке културне политике, спровођен у Совјетском Савезу и Социјалистичкој Југославији у програмском прогону православног предања и увођења назора “природних“ религија.

Злонамјерне и незлонамјерне, званичне и незваничне, идеолошке и интуитивне интепретације историје Цркве и српског народа, наших стручних и нестручних интепретатора, формирале су представе о Православљу и Светосављу као о два “духовна“ правца: о православљу као империјалном грчко-јеврејском наметнутом наслеђу, и светосављу као српској варијанти православља, духовно дограђеној националним начелима, обичајима и историјским “истинама“. Многи Срби, школовани у школском систему комунизма и посткомунизма, пишу о “православљу“ и “светосављу“ као о два правца српског религијског развоја, два хронолошки и вриједносно одвојена пута и појма.

Дефиниција “светосавља“ као православља „српског стила“ није схваћена као стил српске иконографије и архитектуре у православном канону или као средњовјековна редакција црквеног словенског језика, него као српско схватање православља, нова интепретација православља, уношење “српског“ садржаја у православље.

У југословенску атеистичку агенду “светосавља“ учитана су и начела рационалистичке теорије формирања модерних нација, што је на плану српске националне политике значило креирање новог културног карактера српске нације то јест учитавање новог садржаја у историјско име српског народа. У Црној Гори синоним садржаја неисторијске нове политичке нације је назначен називом “монтенегрини“ – нације креиране романизацијом и римокатоличењем словенског православног народа, формализоване националном политиком социјалистичких партија на власти “независне“ Црне Горе. Тако је и назив “дукљани“ производ идеологије југословенског комунистичког програма – повратка предправославном паганском “повјесном“ имагинарном идентитету, а ради раскида са православним предањем.

Такође, програм преиначења дјела и личности Светог Саве у Црној Гори се разликује од стратегије спиновања појма Светосавља у Србији, и спровођен је непосредном римокатоличком мисијом и у вријеме Социјалистичке Југославије. Ватиканском вулгарном прозелитском пропагандом против православља средњовјековно православно племство на простору данашње Црне Горе се проглашава окуппаторским, на челу са православним пастиром Светим Савом, које је протјерало домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православље и српски словенски језик.

Преиначени појам Светосавља је изражен и у идеолошки измишљеној “изјави“ Светог Саве о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског повјесног простора и православног народа у односу према Истоку и Западу, која је приписана православном средњовјековном светитељу у профаној вјерској литератури из југословенског периода – да су Срби и Балкан „Исток запада и Запад истока“. Социјалистичка Југославија је, као предводник покрета “несврстаних“ народа “трећег свијета“ у односу на СССР, креирала култ вјерски и политички “несврстаног“ светитеља “несврстаног“ српског народа.

Реченицу религијског релативизма, политички приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани Срби до данас декламују као духовну и државну догматску доктрину, као завјетно вјерско и геополитичко евроатлантско опредјељење српског народа. У државном програму политичке неутралности Србије према Истоку и Западу, политичари садашње и претходне власти, користе измишљену изјаву Светога Саве у промоцији религиског релативизма и евроатлантског екуменизма ради религијских, а не само политичких евроатлантских интеграција.