Совембар у Кикинди

Сећате ли се ко је прошле године певао на новогодишњем концерту у Кикинди? Не сећате се. А претпрошле, натерале? Не сећате се.

Није деменција.

У Кикинди се не одржавају новогодишњи концерти, е да се не би узнемиравале сове. И не само то. Не сме да се прави никаква бука. Тако је то у Кикинди, светској зимској престоници сова.

Проведох један совембарски дан у Кикинди. Совембарски. Новембар је у Кикинди – совембар. Тада у овај банатски град долећу сове ушаре из разних крајева Европе. На стотине, на хиљаде. На радост људи и на жалост глодара које оне током зиме потамане.

Кикинда се у свету није прочула ни по некадашњем „опелу“, ни по црепу из „Тозе Маркивића“, боме ни по брашну од кога се некад пециво правило у самој царствујушчој Вијени.

Већ по совама, по џиновским лудајама, по фантастичном Музеју „Тера“, по Улици Петра Драпшина, која је нетом проглашена једном од најлепших у свету, а у којој је главни јунак дрворед вишедеценијских америчких копривића, у Кикинди званих пинцике, у Сомбору бођоши, а у Суботици гелегоње… Кикинди не треба ни фабрика гума, ни фабрика каблова, још мање чарапа.

Кад би Господар могао да доведе још неко јато сова. Четири и по километра пређох у недељу да бих фотографисао све ово.

Записао: Ново Томић (Фејсбук)