Солунци у Сакраменту и љубавна писма испод славске иконе

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

У Сакраменту се недавно упокојила Владисава Војка Солунац и придружила се свом супругу Миодрагу да сада, из неког бољег свијета пазе на своју дјецу сина Небојшу и кћерку Невенку и своје унучиће. Ово је приче о њима али и одрастању њиховог сина Небојше који је био пилот америчких ваздухопловних  снага. Он, Небојша Солунац, сада пише књигу о судбоносним догађајима који су претходили бомбардовању Југославије и своме „трновитом путу“ након одлуке да у томе не учествује. Објавићемо и разговор са Небојшом и донијети одломке из књиге која ускоро излази из штампе.

Пише: Небојша Тошић

У Калифорнији је најбоље бити копач злата. Кажу, гдје год загребеш  злато се само точи. Бити новинар, то је нешто друго. Ти само кљуцају, па златно зрнце, јал’ нађу, јал’ не нађу. А кад ниси новинар, па се затекнеш у Цркви Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, тамо  драго камење слаповима тече. И онда ти немаш шта да радиш. Издвојиш тако један драгуљ да сам „за себе говори“. Па госпођа Владислава – Војка Солунац, удова часног Миодрага Солунца и мајка пробног пилота (еј!!!) Небојше  и кћерке Невенке, имала би шта казати. И казивала нам је пре него што се упокојила. А опет, писма сложена у ладици испод славске иконе Светог великомученика Димитрија Солунског, у њеном дому у Сакраменту, свезана црвеном врпцом, тек то  ти је читав роман.

– Знате, ја та писма, писана прије толико година, имам урезана у срцу. Рецимо, прво писмо које сам добила од Миодрага Солунца из Америке, било је насловљено са Поштована госпођица Војка Марковић (код госпође Пепике). Ту он мене моли да се почнемо дописивати…А  госпођа Пепика? Па код ње сам одрасла. Рођена сам у Кладову, а када су родитељи умрли, прво мој отац, па онда мајка, имала сам 12 година. Брат  Станоје био је мало старији, а Никола и Живојин,  бијаху пуно млађи од мене. Ето тако, узе нас очева родбина. Што нас воли? Ма не. Зато што је остало „блага које треба подијелити, а ми сирочићи стојимо на путу“. И онда  родбина одлучи да нас потрује…Да, добро сте чули. Срећом, како то бива, сирочиће Бог сачува. Истина, Станоју остадоше посљедице  од тог тровања до краја његовог живота. Зато нас „власт“ даде на старање у Смедерево, племенитој госпођи Јосипи званој Пепика, на гласу са својој доброти.

Госпођа Пепика

-А моје прво писмо у Америку било је насловљено на: Господин Миодраг Солунац,  адреса та и та …и у том писму, ја њему опишем ово што вама рекох. Одговор нисам чекала дуго. Свега двадесет дана колико је требало да његово писмо прелети Океан. Одкуда сада то писање? Па захваљујући опет госпођи Пепики. Преко неких њених пријатеља  „упознала“ нас је, па остало на томе да је у реду ако хоћемо да пишемо једно другом, ако не, опет добро. И тако у том одговору господин Миодраг ми описа свој живот.

„Драга госпођице Војка,да вам кажем нешто о себи. Ја сам као дијете добио  дјечију парализу-полио, па је моја десна страна доста одузета. Крећем се мало отежано па као дијете нисам могао да се лоптам са својим друговима, али сам зато непрестано читао. Мој брат Михајло, за разлику од мене био је свестрани спортиста. Били смо (и остали) нераздвојни. Први пут смо се растали када је он отишао у војску и био је тенкиста на Италијанској граници. Док је биоу војсци ја сам мислио да ће ми моја општина Лапово-Варош дати дозволу да отворим трафику. Мислио сам да је за мене то мјесто  савршено јер сам могао да се уздржавам и да имам сваки дан шта читати. Био сам млад и наиван. Општинари ми рекоше да морам ући у Партију, а ја будући из породице која генерацијама слиједи све српске традиције и поштује Бога и Цркву, то избјегнем. Не добијем трафику, али добијем батине јер сам ишао у Крагујевац да се жалим, па …“

-Тада су писма путовала дуго па док одговориш, прође времена колико хоћеш. Онда ја њему напишем,а он мени одговори. И тако ти наши „разговори“ преко писама откривали су ми све више о том, сада већ „моме“ Миодрагу. Писао је  дивна писма и понекад ми се чинило да читам прави роман. Рецимо, у једном писми ми је описао о свој бијег преко Италијанске границе. Његов брат, вративши се из војске, упослио се у пошти. Када је чуо да су Миодрага тукли и на друге начине кињили, па га довели до руба да дигне руку на себе,предложи му је да бјеже преко границе. Чекали су празник Први Мај. Била је 1957. година , једна од оних оловних које су притискали народ у Југославији. И тако Миодраг са штапом у руци и  спретни брат Михајло који је знао режим на „својој“ граници гдје је служио војску, сачекаше да се војници опусте, па зар није Празник, и обреше се у Италији. Италијански логори за избјеглице и нису били тако пуни јер је био надљудски напор проћи између пушака, минских поља и керова љутих.

Венчање у Паризу

-Из Италије Михајло оде за Канаду, да „извиди ситуацију“, па да зове брата, а мој Миодраг остаде да чека. Али и он доби „папире“ за Америку и тако се нађе у Милвокију, па у Охају, па у Њу Џерзију и одатле, већ као Американац , запути се у – Париз!!! Зашто тамо? Била је  1964. година, када је, у посљедњем писму, предложио да и ја дођем у Француску. Тако сам у пратњи његовог ујака, хитала тамо да се први пут сретнемо лицем у лице! У мом невеликом коферу налазио се и свежањ писама. У ствари био је то мој  рецимо једино вриједан пртљаг.

-Знала сам све о њему као и он о мени, али наћи се лицем у лице бијаше круна наше везе. Преда мном је стајао стамен човјек, прав као свијећа, са штапом у руци и – строг. „Ево ово сам ја, ово је мој штап, ово је моја десна тешко покретна страна, па ти сада одлучи!“.  И ја онда њему кажем да пред собом видим прије свега часног човјека, а да сам кроз писма која су одисала искреношћу, упознала његову душу, правичност и доброту коју крије испод  наизглед строгог лица, па се и ја нашалих и рекох: „Ево ово сам ја, па ти сада одлучи!“ Тада се велики топао осмијех разли његовим лицем и олакшање што је наш први сусрет протекао онак окако смо га замишљали. Вјенчали смо се у Паризу. Миодраг се могао одмах вратити у Америку, а ја да чекам  усељеничке документе, али је остао са мном. Послије шест мјесеци све је било сређено и ми смо , руку под руку ступили у нови заједнички живот у новом свијету.

-Већ сљедеће године, 1965. обиљежили смо два важна догађаја у Цркви Светог Ђорђа у Елизабету гдје смо се били скрасили. Приредили смо смо црквено вјенчање, а пар мјесеци касније крстили смо нашег тек рођеног сина Небојшу. Кћерка Невенка се родила 1972. године у Окланду, на Западној обали, гдје смо се преселили. У нашој кући се увијек говорило само српски, а Миодраг је знао рећи: „Наше је да дјеци ојачамо наше коријене, да им српски језик буде основа, а енглески нека их уче у школи“. Небојша бијаше још од малена веома везан за оца. Он га је водио свугдје, подучавао га, учио српске народне пјесме и приче, усађивао му јуначки дух. Тумачио му је: „Када се каже Солунац, код Срба се та ријеч подразумијева као ријеч Јунак. Теби сам дао име Небојша, па када те твоји амерички пиријатељи питају шта значи твоје име ти им преведи тачно Daredevil Hero !

Мама, ја ћу бити пилот

-Та јуначка црта код Небојше испољила се када је имао седам година. Наш комшија у Окланду, Кинез, имао је  бродицу па су он и Миодраг сваке недјеље ишли у рибарење по санфранцишком заљеву и наравно да су водили и Небојшу.Те 1972. године, када се како рекох, родила и Небојшина сестра Невенка, одржавао се чувени санфранцишки Fleek Veek (Флик Вик) војна парада бродова и авиона. Небојша је био на бродици недалеко од Голден Гејта и гледао како је акробатска група Плавих Анђела, једна од најатрактивнијих на свијету, пролетјела испод тог најчувенијег моста. Дошао је кући фасциниран тим витезовима неба и крајње озбиљно рекао : „Мама, ја ћу бити пилот!“.

-Небојша је имао нашу безрезервну  подршку када је 1988. године уписао US Air Force academy, и почео обуку за пилота. Нико није био сретнији од њега, али нико није био поноснији и – забринутији од нас његових родитеља. Био је изванредан. Уврстио се међу најбоље од најбољих. Постао је и пробни пилот, а то је била улазница и за круну америчке авијације НАСА-у која је „господарила небом“. И ето чудне случајности. Када се Миодраг, у својој  24 години живота, пробијао и посртао према граници, ослањајући се на штап и руку брата Михајла, није  могао ни наслутити  да ће једном његов  још нерођени син Небојша, у својој 24. години живота, гордо летјети и достизати звијезде. Оне исте  које  је Миодраг гледао те мрачне првомајске ноћи негдје са ничије земље.

-Миодрагова болест из дјетињства је, с годинама, напредовала. То се зове Пост полио синдром (Post-polio syndrome ‘PPS’) . Нападала је  мишиће око његовог срца. Већ смо се преселили у нашу кућу у Сакраменту па смо сви бдјели уз њега. Са нама су били и Небојша и Невенка. Она је била трудна и у децембру 2003. одведемо је на порођајно. Тамо кажу да „није још вријеме“, ми се вратимо кући, а она доби поново трудове  и породи се у соби  поред собе у којој је лежао Миодраг. Наравно да је њен син добио име по дједу Миодрагу који је имао срећу да дочека рођење првог унука. Окружен својим најближим Миодраг се упокојио у фебруару 2004 године.

-Данас када гледам наше прво унуче Миодрага, унучица Авамае родила се касније, све више у њему препознајем особине његовог дједа. Исто као што и у Небојши препознајем оне најљепше очеве особине: чврстину карактера, људскост и честитост. Мислим да је Миодраг умро сретан и поносан као што сам и ја сретна и поносна, што смо у нашем сину узгојили оно сјеме предака које га је довело до једине могуће одлуке, а то је да не учествује у бомбардовању завјетне земље својих родитеља – Србије.

Насловна фотографија: Небојша Солунац са мајком Владиславом у пилотској кабини