Шокантна исповест: Ја сам Драгољуб, нисам Омер!

Пише: Нинко Ђурић

Сада ће нам се обратити Омер Синановић, некадашњи питомац Државног дјечијег дома овде у Тешњу!

Мало ко је могао наслутити да је овим речима домаћина најављен човек који ће шокирати и без даха оставити све присутне, на изложби и промоцији књиге „Државни дјечији дом Тешањ (1946-1959)“ на Старом граду тешањске тврђаве. Умањењу шока није помогла ни најава Јасмина Манџукића, аутора ове вриједне књиге о тешањским домцима, да ће „Омер испричати детаље своје готово невјероватне судбине“.

„Нисам ја Омер Синановић, већ Драгољуб Благојевић! Тачно је да сам од рођења па до 23 месеца живота био Драгољуб, док ми усташе не заклалше мајку. Потом сам, све до 24 године, био Омер, а од тада сам оно што и јесам-Драгољуб“, изустио је крепки сада 80-годишњи Добојлија.

Испричао је да му мајка Цвијета, тог кобног 9. децембра 1941. године, није успјела умаћи крвницима Јуре Францетића. Са пеленом у руци, на коси надомак гробља у Придјелу изнад Добоја, пронађена је заклана, извађених очију, и без деце. Тромјесечна кћеркица Драгица, Драгољубова сестрица, однесена је у непознато, а ни он сам ни дан-данас не зна како је са непуне две године доспио у дјечији усташки логор у Босанској Градишци.

„Био је уторак или петак, јер су у та два дана у седмици дијелили српску дјецу-сирочад. Изабрала ме је Вахида Синановић, како ми је касније испричала приликом моје посјете Завидовићима, на наговор своје мајке да „поред кћерке има и сина“. Била је тада 22-годишња удовица, након погибије супруга усташе, са којим је имала женско дијете. Дала ми је супругово име-Омер Синановић“, шокантно су одзвањале Драгољубове ријечи тешањском тврђавом.

Међутим, Вахида се убрзо заљубила у радника завидовићке „Криваје“ који је ставио пред неумољиви избор. Није био вољан да уз њену кћерку одгаја и српско дијете. Вахида је, срећом, била милостива. Умјесто воде Криваје, или пруге, изабрала је да Драгољуба преда у дјечије прихватилиште.

„Из тог прихватилишта у Завидовићима до доласка у Дом у Тешњу, 1948. године био сам у домовима у Бијељини, сарајевском Кисељаку и Јакешу код Модриче. Када и колико сам у којем дому био, то не знам. Једноставно, тај период као да сам преспавао. Ничег се не сјећам. „Пробудио“ сам се у дому у Тешњу“, присјећа се Драгољуб.

Сумња да су му баш сви побијени у рату и да нема ни даљег рођака набујала је 1961. године, када је те дилеме у тадшњем „Ослобођењу“ објелоданио сада покојни добојски новинар Душан Паравац. Међу десетинама писама из многих крајева БиХ, посебну улогу је одиграло оно Вахиде Синановић из Завидовића. Ипак, кључно је било писмо жељезничара Благоја Благојевића (1912), из Придјела код Добоја. Како ће се испоставити-његовог оца.

„У кућу Благојевића се бјеше сјатило мноштво знатижељног свијета. Настао је тајац када се на вратима појавила једна маркантна жена. Била је то стрина Даниловица-Милка. Она ме је прва окупала. Рекла ми је: „Омере, можда те задњи пут тако зовемо, ако будеш имао биљег испод десног пазуха и два свртка на глави, ти си Драгољуб!“ Када сам скинуо кошуљу, када се указао биљег, настало је опште весеље, грљење и љубљење. „Ти ниси Омер, ти си наш Драгољуб!“, узвикнула је стрина, наводи Драгољуб детаље тог драматичног сурета са својим рођеним 1962. године.

Двије године касније, овај човјек ријетко виђене судбине и на филмском платну, у ЈНА одлази као Омер, а годину дана касније враћа се као Драгољуб. У том периоду, уз присуство Благоја, у Заводу за криминалистичка вјештачења и криминолошка истраживања у Загребу, са вјероватноћом „већом од 90 посто“, и званично и научно је потврђено да му је он биолошки отац.

Овај, један од ријетких Срба са откривеним и повраћеним идентитетом, од њих десетине хиљада са добојских, козарских, возућких и других српских стратишта, живи као пензионисани економиста у Добоју. Баш захваљујући тој срећи, да спозна истину „ко је и шта је“, у протеклом отаџбинском и грађанском рату, на добојско-маглајском ратишту нашао се у Војсци Републике Српске, као тампон-зони између тада љуто завађене муслиманске и хрватске војске.

За Тешњаке остаје Омер

Мада је шокантна Драгољубова исповјест измамила саосећајни аплауз гостољубљивих Тешњака, многи његови домци су му у невјерици прилазили уз осмјех и ријечи „ти за нас ипак остајеш Омер“. Чак је и организатор Јавна установа Музеј Тешања у својој званичној објави навео да се присутнима обратио и некадашњи домац „Омер Синановић“.

Споменик живој деци

Драгољубов сада покојни отац Благоје, непосредно послије Другог свјетског рата подигао је споменик свирепо убијеној супрузи Цвијети (1924), али и својој несталој дјеци, вјерујући да их је задесила најцрња судбина. На спомен-обиљежју у Завичајном гробљу у Придјелу, исписано је да су „погинули и дјеца Драгољуб и Драгица 9. децембра 1941. године“. Срећом, у несрећи, како се касније испоставило, то био је споменик, живим насљедницима.

Сестра Драгица остала Фадила

Трагајући за несталом сетром Драгицом, Драгољуб се 1962. запутио у Маглај, сазнавши да тамо живи под именом Фадила.
„Несрећа је да је у браку са извјесним Фадилом, кажу, поборником огранка Младих муслимана. Очито, по његовом диктату, други пут када сам дошао са полицијским инспектором, она нас је на капији дочекала са сјекиром. Само неколико часова прије тога, док Фадил није дошао с посла, лијепо смо разговарали. Касније, док нас је Фадил посматрао с прозора, она ми је поручила да више не долазим, јер са Фадилом има двоје дјеце и живи свој живот. Вјероватно је била и условљена дјецом. Тада сам је први и послиједњи пут видио“, скрушено се присјећа Драгољуб.

Фотографије: Нинко Ђурић