Krađa organa ili doniranje

Čovek sedi preko puta mene i rida. Nije to onaj glasni plač. Nije to plač koji se ori da ga svi čuju. Nego tiho, u sebi, tek se poneki zvuk čuje. Trudim se da ostanem pribran. Trudim se jer to mi je dužnost. Osećam kako mi se cepa srce tim tihim nemoćnim ridanjem. Gledam, a nemam način da pomognem. Koje reči utehe da pružim nekome kome umire dete? Koje? Život zna biti nepravedan i surov. Jedino dete. Supruga mu je nedavno umrla. Dete je bolesno već predugo. Nije otkriveno na vreme a i da jeste ništa ne bi pomoglo. Bubrezi više ne rade. Dijaliza nije dovoljna. Transplantacija je jedino rešenje.

Naravno, otac kao i svaki normalni otac, želi svom detetu dati bubreg. Dao bi on i oba. Niz testova. Jedan od njih je kod mene. Ipak, pre nego smo počeli da radimo bilo šta, dolazi medicinska sestra i malo nesmotreno mu govori da ne može biti donor, nema podudaranja.
Nekoliko trenutaka dok je čovek shvatio. Neumitna i brutalna istina. Ne može mu dati bubreg. Nema spasa. Tada dolazi taj nemoćni tihi jecaj. Verujem da mu skupilo sve što je prošao u životu. Vidim po odeći da je bliži siromaštvu nego ugodnom životu. Vidim, nije puno obrazovan. Vidim i da nema nikoga ko mu može pomoći.
Jedino što mogu reći je da možda može da se nađe bubreg. Biće na spisku za transplantaciju, možda bubreg stigne na vreme a do tada dijalize. Govorim a znam da su mi reči prazne. Čekanje je predugo. Ukoliko donor nije iz porodice šanse su minimalne.
Резултат слика за transplantacija organaNovi zakon u Srbiji
Ovih dana je aktuelan novi zakon o transplantaciji organa. Nikada nisam video toliku količinu ogorčenosti kao sada. Ljudi se prosto utrkuju da dokažu da je zakon loš i da će početi lov na ljude radi krađe organa.
Zamerke su uglavnom potpuno iste. Svode se na to da zakon omogućuje da se organi nesmetano oduzimaju od ljudi. Naravno, uz opaske da će neko na tome debelo da zaradi. Ima i nekih drugih primedbi tipa da to nije zakon za nas, da nije transparentan, da nije etički dobar, da su ga pisale budale i slično.
Nažalost predstavnici vlasti koji obrazlažu zakon kao da se uporno trude da što više ljudi bude protiv njega i daju, blago rečeno, neodmerene izjave. A i neki iz opozicije. Po komentarima vidim da je retko ko ustvari i pročitao zakon.
Glavna promena koja je naišla na najveću osudu je formulacija da su svi građani proglašeni potencijalnim davaocima koji su se složili s time. Znači, pretpostavljena saglasnost. Pretpostavlja se da svako ko se nije proglasio nedonorom, a tu mogućnost ovaj zakon uvodi (da se izjava da se ne želi biti donor), jeste potencijalni donor.
Tu prestaje interesovanje pojedinaca za zakon. Smatraju da je taj stav dozvola da lekari ubijaju koga žele bez problema a za veliki novac.
Šta stvarno piše u zakonu?
U zakonu piše da se svaka osoba koja se javno ne deklariše kao nedonor smatra potencijalnim donorom. Ali… Uvek to ali na koje se niko ne obazire. Bez obzira što se smatra da su se svi složili neophodna je pisana saglasnost porodice. Bez toga nema transplantacije. Ako se radi o deci pisana saglasnost oba roditelja. Apsolutno nigde u zakonu ne piše da se organi mogu uzimati bez saglasnosti rođaka. Nigde. Znači tolika priča a ne piše ono što tvrde.
Ipak i kada im se to predoči tvrde da će lekari namerno da ubijaju pacijente. Taj stav da su lekari ubice koji se provlači kod svih mrzitelja nauke je već zabrinjavajući. Jedan od komentara upućen meni: „Znamo mi ko si ti. Ti si preporučivao vakcine. Sad opet za pare preporučuješ transplantacije a ubijaš ljude tako.“ Evo javno da preporučim gospođi da se malo edukuje literaturom za osnovnu školu ili da poseti stručno lice ili neka tuži pa da lepo naplatim odštetu.
Da objasnim prvo proceduru. Za normalne ljude koje zanima istine. Za ove ubeđene da čitav Zapad ima samo jedan cilj da uništi Srbe ništa ne pomaže. Njih istina ne zanima. Oni znaju, rekao ih lokalni guru ili neki raspop.
Onoga trenutka kada ordinirajući lekar pretpostavi da je došlo do moždane smrti pacijenta dužan je da traži saglasnost za transplantaciju od rodbine. Sem rodbine mora da kontaktira MUP da proveri da li je osoba na listi nedonora. Do sada lekar nije bio dužan da uradi ništa. Pacijent bi umro, niko ne bi pokušao da razgovara o transplantaciji.
Kada dobije saglasnost rodbine formira se nezavisna komisija koja mora da potvrdi postojanje moždane smrti. Članovi komisije nikako ne smeju biti zainteresovana strana. Ne smeju imati srodnike na listi za transplantaciju, ne smeju biti povezani sa centrima za transplantaciju i ne smeju učestvovati u samom postupku.
Kada se utvrdi sigurna moždana smrt počinju testovi. Najvažniji su HLA tipizacija i testovi na prisustvo drugih oboljenja. Kada se dobiju rezultati obaveštava se Nacionalni registar ili Eurotransplant, ako nas prime u njega. Oni određuju primaoca po rezultatima testova i po drugim jasno definisanim kriterijumima od kojih su najvažniji dužina čekanja i blizina donora (da bi organ stigao što pre).
Tu se radi o kratkom vremenskom roku, nema vremena za čekanje. Eurotransplant obaveštava primaoca, odnosno bolnicu koja obavlja transplantaciju koji moraju da potvrde da su spremni za intervenciju. Tek kada se sve potvrdi obaveštava se bolnica donora.
Kada je sve spremno Etička komisija potvrđuje ili osporava transplantaciju. Ukoliko je dozvoljena tek onda se pristupa vađenju organa. Od donora se uzimaju srce, bubrezi, jetra, pluća, pankreas, eventualno neka kost ili ponekad i koža. Takođe delovi oka. Time se spašavaju životi više osoba. Podaci ko je dobio organe ostaju tajna. U ceo proces je umešano ponekada i 120 ljudi.

Kako pojedinci zamišljaju proces?

Prosečni pojedinci kod nas ali i u drugim zemljama (uvek su iste osobe u pitanju antivakcinaši, ravnozemljaši, kreacionisti, uranijumski svedoci) zamišljaju proces ovako, bar po onome što pišu:
Neki budža da pare lekaru da mu nađe srce, jetru, bubreg. Lekar ošacuje ko je u bolnici mlad i jak. Ubije ga, istrenažira ga kao svinju, ubaci organe u kantu i preda budži koji ih volšebno ugradi u sebe. I tako svaki put kad budži padne na pamet. U igri su i Šeici jer svi čekaju da Srbija izglasa Zakon pa da naručuju kvalitetne srBske organe kad god im zatreba.
Problem je što puno, previše ljudi ovako zamišlja. Pojavile su se idiotske priče kako je Rokafeler imao 7 transplatacija srca od kojih su neka od Srba sa Kosova. I on nikako u onolikoj Americi i Meksiku nije mogao da nabavi srca nego mu trebaju nabavljena u sumnjivim uslovima. Da ne govorimo što više od dve transplantacije nisu moguće.
Tome su doprineli filmovi sa suludim otimanjima organa u hotelskim sobama ili kadama. Naravno moguće je tako izvaditi organ ali njegova upotrebna vrednost je minimalna.
Ljudi kod nas zamišljaju da su lekari korumpirani, skloni ubijanju, bez ikakvih obzira, spremni da sve urade za novac. Omiljeno im je da se deca leče SMS-om. Kao da se deca ne leče uopšte u ovoj zemlji. Tačno je da za pojedine slučajeve nema lečenja kod nas ali se deca normalno leče od svih ostalih bolesti.

Činjenice

Srbija je skoro na samom dnu zemalja po broju donora na milion stanovnika. Lošije stanje je u Rusiji i Turskoj. U našem okruženju svi su bolji. U Srbiji ima 6 donora na milion stanovnika, u Hrvatskoj 18 a u Sloveniji čak 26. Na prvom mestu je Španija sa 48 donora na milion stanovnika. Organi ne mogu večno da se čuvaju. Recimo srce i pluća moraju u roku od 4 sata biti ubačeni u telo primaca. Bubreg je najizdržljiviji i može izdržati 24 do 36 sati. Pankreas 12 do 18 a jetra 8 do 12 sati.
Ovakav zakon kakav se usvaja kod nas je na snazi u svim vodećim zemljama po broju transplantacija. U svetu se godišnje obavi nešto više od 127.000 transplantacija godišnje a kod nas 70.
Transplantacije je moguće obavljati samo u sertifikovanim tercijalnim centrima. Operacija je veoma zahtevna i teška. Kvalitet i dužina života zavise od iskustva bolničkog tima. Pacijenti u centrima gde ima puno transplantacija imaju drastično bolje rezultate. Zato su operacije te vrste u priručnim uslovima prilično besmislene.
Organ koji je najduže izdržao je srce kod pacijenta Johna McCaferty-ja i to punih 33 godina. To je po Ginisu. Amerikanci i Indijci tvrde da imaju pacijente koji žive već 34 odnosno 35 godina.
Što se tiče živih donora bubreg Denice Lombars radi već 50 godina, živ je i donor, njen otac Ted. Primer savršenog poklapanja.
Oko 13% organa se odbaci u prvoj godini. Smatra se uspehom ako traju 10 godina mada je već postignuta očekivana dužina trajanja od 10,5 godina. Telo može da odbaci organ već prvog minuta, zato su nemoguće uspešne transplantacije bez podudaranja.
Prva transplantacija na svetu je urađena 1905 godine, transplantacija rožnjače. Prva transplantacija bubrega sa živog davaoca, jednojajčanom blizanca, 1954 dr Džozef Mari i dr Dejvid Hjum u bolnici Brigam u Bostonu. Prva sa mrtvog donora isti tim 1962 godine. 1963. Prva transplantacija pluća – dr Džejms Hardi, medicinski fakultet u Misisipiju. 1967. Prva uspešna transplantacija jetre – dr Tomas Starzl, Univerzitet u Koloradu, Kalifornija. 1967. Prva uspešna transplantacija srca, dr Kristijan Bernard, Južna Afrika.
Zavirio sam u američki UNOS sistem za transplantacije. Zakon je inače sličan našem. Kada se u kompjuter unesu podaci, HLA i sve ostalo što postoji kompjuter pravi rang listu. Pre toga je nemoguće saznati kome bi ti organi odgovarali. Kompjuter, tj UNOS program obaveštava prvog sa liste. Mislim da Eurotransplant radi slično. Blizina primaoca je jedan od najvažnijih faktora (za one koji smatraju da bi ceo svet krao srBske organe).

Nauka iza transplantacije

Prve etičke dileme su se javile sa prvom transplantacijom sa mrtvog davaoca. Termin moždana smrt nije postojao i postojala je bojazan da neko nepošten može uzeti organe sa osobe koja ima šanse da preživi. Ne mora nepošten, nedovoljno medicinski potkovan, nepažljiv, bilo šta.
Zbog svega toga a uvidevši da će doći do ekspanzije transplantacija, doneta je 1968 Sidnejska deklaracija o utvrđivanju vremena smrti. Ona je dopunjena Venecijskom 1983. godine.  Ovom deklaracijom definisano je 5 kriterijuma za utvrđivanje smrti:

  • Svaki gubitak veze sa spoljašnjim svetom;
  • Potpuna mlitavost mišića i arefleksija;
  • Prestanak spontanog disanja;
  • Pad krvnog pritiska po prestanku njegovog veštačkog održavanja;
  • Potpuno prava EEG linija, dobijena čak i pod stimulacijom, uz vidne tehničke garancije

Zato je u savremenu medicinsku praksu uveden pojam moždana smrt koji je od posebnog značaja sa medicinskog, pravnog i etičkog stanovišta (npr. kod transplantacija). Moždana smrt ima nekoliko oblika u zavisnosti od lokalizacije promena i može biti:

Kortikalna smrt

Nokse koje oštete samo koru velikog mozga (kraće epizode hipoksije, trovanja), kao što je to npr. kod osoba u dubokoj komi, ali sa očuvanom funkcijom moždanog stabla i spontanim disanjem i srčanim radom mogu izazvati kortikalnu smrt.
Takva osoba je u stanju u kojem više ne funkcioniše kao jedinka društva zbog ireverzibilnog besvesnog stanja (osoba nije svesna sopstvenog postojanja i ne može da komunicira sa okolinom). Takva osoba je u stanju socijalne smrti u kojoj je ona mrtva, ali je telo još uvek živo.
To stanje je neka vrsta perzistentnog vegetativnog stanje (PVS) u koje uz obezbeđenje adekvatne ishrane i nege, može trajati praktično neograničeno. Takva osoba zakonski nije mrtva.

Smrt moždanog stabla

Nokse koje oštećuju moždano stablo, prvenstveno produženu moždinu i pons (mehaničke povrede, krvarenja, hipoksije, infekcije) izazivaju smrt moždanog stabla. Zbog oštećenje respiratornog centra u moždanom stablu nastaje prestanak spontanog disanja, hipoksemija i smrt.
Danas je na globalnom nivou prihvaćeno mišljenje da smrt moždanog stabla predstavlja stanje koje se može smatrati smrću u zakonskom smislu, i kao vreme smrti uzima se trenutak kada se pouzdano dijagnostikuje moždana smrt tj. ireverzibilni prestanak funkcije moždanog stabla.
Kada se smrt moždanog stabla može klinički dokazati, lekar ima pravo da konstatuje da je smrt nastupila, čak i u slučajevima kada je srčani rad još uvek očuvan.

Smrt celog mozga

Kada nastane nepovratni gubitak svih moždanih funkcija nastaje smrt celog mozga. Takva lica su u dubokoj komi, bez spontanog su disanja i sa jasnim uzrokom koji može da obijasni ovo stanje: povrede mozga, cerebrovaskularna bolest, dekompenzovani unutarlobanjski tumor, jasno dokumentovana anaksija mozga itd.
Smrt celog mozga na odnosi se na stanja izazvana trovanjem, prethodnom hipotermijom, metaboličkim, endokrinim ili zapaljenjskim bolestima.

Da bi se obavila transplantacija potrebno je uraditi niz testova. To su uprošćeno:

  • testovi krvi
  • HLA testovi
  • testovi podudarnosti
  • serološki testovi

Najzanimljiviji su HLA testovi. HLA je skraćenica od human leukocyte antigen. Radi se o proteinima koji su zaduženi za regulaciju našeg imunog sistema.
Postoje:
HLA koji odgovaraju MHC klasa I i to su A, B i C
HLA koji odgovaraju MHC klasa II i to DP, DM, DO, DQ i DR
HLA koji odgovaraju MHC klasa III

To su glavne grupe koje se posle dele na podgrupe i tako do brojke od ukupno 415. Pored toga testovi na viruse pa testovi na genetsku histološku podudarnost.
Crno tržište

Trenutno u svetu organe čeka oko 120.000 ljudi. Više od polovine neće dočekati. To je omogućilo postojanje crnog tržišta. Crno tržište se odnosi uglavnom na bubrege jer jedino oni imaju šansu da budu iskorišćeni. Svake godine na tržištu ilegalnih organa se nađe 11.000 organa. U Kini postoji servis koji seljacima u ruralnim delovima nudi 4000$ i iPod za bubreg.
Jedan od načina za dolaženje do organa su pogrebni zavodi. Opet jedino bubrezi dolaze u obzir. Sledeći popularan način je kidnapovanje ljudi radi vađenja organa, kao što je moguće da se dešavalo u tzv Žutoj kući na Kosovu.
Za uzimanje organa se koriste i robovi. Bilo je puno optužbi da su lekari u bolnicama dopuštali da se organi vade sa osoba koje nisu u moždanoj smrti ali nikada nisu dokazane.
Najveća tržišta ilegalnih organa su Brazil, Indija i Moldavija. Kvalitet takvih organa je upitan i skoro sigurno primalac ne može dugo da živi.

Ja sam lekar i način na koji razmišljam je kako neko da se spasi. Nije to često pitanje humanosti. To je borba protiv bolesti. Borba protiv smrti. Neshvatljivo mi je razmišljanje da će lekar nauditi pacijenta zbog novca. Sigurno da ima takvih samo je sigurno da nisu u značajnom broju. Da jesu čitavo zdravstvo svuda u svetu bi se urušilo. Puno je povike na naše zdravstvo. Razumem ih. Većina su potpuno neosnovane.

Kroz bolnice godišnje prođe na stotine hiljada ljudi. U tom ogromnom broju sigurno da ima grešaka. Uglavnom se čuje za sve. Kod tolikog broja pacijenata ipak ne postoji veliki broj greški. Uvek kažem – ko ne veruje medicini ima izbor. Može da se leči kod prevaranata. To je logično, zar ne? Zaključak – zakon je odličan. Tabloidi i manijaci mogu pričati drugačije ali lažu. Jednostavno pročitajte zakon i uverite se ko je u pravu.

Tekst: Aleksandar Ivković (lekar specijalista radiolog iz Niša i autor bloga Ljudi i ostale laži)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.