Шминкање ћирилице
Пише: Немања Видић
Прве зиме после злочиначког натовског бомбардовања Србије кренуо сам аутом од Батајнице према Угриновцима. Била је веома хладна ноћ, а јак ветар није дозвољавао првим пахуљама снега да обеле тло, него их је витлао и односио негде у мрак. Таман кад сам помислио како нигде нема живе душе, приметим човека на аутобуском стајалишту.Није стопирао, али станем и повезем га. Подуго је трајало његово захваљивање, а ја сам ћутао. Онда, као из ведра неба, изненадим га питањем какав је његов став о ћирилици. Није се збунио, па је скоро одмах одговорио:
-Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.
Управо због те брзине одговора схватио сам да му је та тема блиска и уму и срцу. Али на давање таквог значаја ћирилици не наиђох никад пре. Помислих да је то сигурно неки академик, и да је тужно кад у земљи Србији такав човек нема новац да плати за такси, па се смрзава у хладној ноћи.
Али никад ја, ни пре ни после, не чух да се неки академик, осим легендарног и генијалног професора права и социологије Радомира Лукића, узбудио због нестајања ћирилице из видног поља Срба. Напротив, када је касније неколицина нас из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад по киши протествовала испред САНУ због њене небриге за ћирилицу, па смо се склонили под њеном стрехом, наишао је њен председник академик Медаковић и терао нас одатле. Видевши да не одступамо запретио је полицијом, и збиља стигоше двојица. Нас удаљише, а нису ометали у пословању шверцере цигарета удаљене само пар корака.
Коначно упитах човека шта је он по струци, и добих одговор да је медицински техничар у пензији.
Медицински техничар је разумео оно што не разуме српска елита, па ни академици и професори: да смо национално разобручени и разбијени добровољним одустајањем од свог националног симбола-ћирилице на српским улицама,што је свакодневно највидљивије и најочигледније сведочанство српског пораза. Непријатељ је увек знао да она није случајно на српским пуковским заставама,него да је она српска светиња за коју ће се у рату гинути да застава не би пала у његове руке.Зато је у време Великог рата аустроугарски војсковођа генерал Стјепан Саркотић ( Хрват из Вареша) говорио да Србима треба одузети ћирилицу као борбено средство, и да је она страно тело истока у борбеној зони запада.
И одузели су Аустроугари Србима ћирилицу када су уз помоћ Немачке окупирали српске земље и њу забранили и заменили окупационом хрватском латиницом, коју данашњи српски академици и професори правописом прогласише другим српским писмом.Или не знадоше за стид,или нису могли бити научени у комунизму да су ту окупациону латиницу донеле превентсвено најкрволочније јединице Хрвата и муслимана, скидајући ћириличке натписе истим оним бајонетима којима су убијале српску нејач по Мачви.
Знао је непријатељ значај ћирилице и у време бомбардовања прво Републике Српске, а потом и Србије, па је из авиона бацао ћириличне летке. А и после потписивања Дејтонског споразума знао је он њен значај, па је његов важан званичник уверавао владику Јефрема да се Срби не трабају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. За то је имао оправдани разлог у томе што је Република Српска рођена у ћирилици захваљујући понајвише српским великанима и жртвама Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику. Нажалост, после њиховог насилног уклањања са политичке сцене не нађе се ниједан академик и професор да укаже на потребу неговања ћирилице, па је Бењаминова, Саркотићева, Павелићева, Титова и комунистичка латиница не само васкрсла, него и овладала српским животима, још мало па као и 1916.године.
Није да српски политичари у Републици Српској нису против сарајевске унитаризације, али они су то само на речима, док су у стварности нацоналну српску ћирилицу већ готово заменили унитарном хрватском латиницом. И све то уз потпуни мук целокупне српске елите, посебно оне из језичке струке.
Лидер политичара у Републици Српској Милорад Додик није више могао чекати на оглашавање академика и професора, као и на савете својих многобројних саветника, међу којима је и проф.др Ненад Кецмановић, па је тек недавно јавно рекао да он није никакав Босанац, него Србин који пише ћирилицом. Требао је то рећи још пре три деценије, али није могао јер му је пред распад Југославије политички шеф био проф.др Ненад Кецмановић у оној југословенској странци, а њему је био шеф Анте Марковић из Загреба, опет Хрват и после Тита. Тај Кецмановић оправдано има велики углед јер је некада био ректор сарајевског универзитета, а данас је веома ангажован у одбрани Републике Српске, па је велика штета што се није одрекао југословенско-хрватске латинице. Исто је и са саветником Емиром Кустурицом који је ћирилицу споменуо тек прошле године током оних црквених литија у Црној Гори, на којима се могло видети само српско писмо. Али је зато показао жал за југословенством на прослави Дана Републике Српске, што не иде уз ћирилицу. Тек на следећој прослави ћирилицу је споменуо глумац из Србије Милош Биковић.
Не упитах медицинског техничара како је дошао до сазнања о толикој важности ћирилице, када је и његова медицинска струка покушала не само да најстарији српски медицински часопис штампа на хрватској латиници, него и да га штампа само на енглеском језику. Вероватно је разумео да је САНУ у улици српског пораза, јер у њој апсолутно доминирају латиница и енглески језик,па се може очекивати да се она и назове по неком Mihaelu.Или је пратио рад удружења.
ЋИРИЛИЦА Нови Сад, које је у Новом Саду и у Београду пре две деценије писало по асвалту НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ. На сајму књига је оно имало два билборда са ликом Вука Караџића из чијег ока капље суза, а испод је питање ГДЕ ЈЕ МОЈА ЋИРИЛИЦА. Тада је необавештени српски народ био одушевљен дељењем десетина хиљада плакатица на сајму књига с поруком ОСТАНИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ и сл. Па транспаренти на београдским надвожњацима с поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ, СРПСКО ПИСМО ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА и сл. Ширило је то удружење и текст из историје о писму које је српски заробљеник слао 1917.г. својој Мари у Београд из аустроугарског казамата, у коме јој каже да му не пише више ако му не пише српски!. Јадник није знао да ћириличко писмо не би ни стигло до њега,јер су српска слова била забрањена у окупираној Србији.
Јасно ми је да је непријатељ знао да су Косово и Метохија све мање српски што је тамо све више хрватске латинице у српском језику, и да су се њој Срби супротставили само два пута.
Први пут је то било почетком осамдесетих, када је Батрић Јовановић у Савезној скупштини напао Микулића и Поздерца због потпуног прогона ћирилице у БиХ, па је било речи и о њеном прогону и на Косову и Метохији. Тада је Азем Власи рекао да је писмо пољитика и да је потребан опрез по том питању.Није се радило о укидању права Албанаца на своје писмо,него о мржњи ћирилице којом су они препознавали Србе.Истине ради, треба рећи да су њу уклањали Албанци, али уз потпуну равнодушност и српских политичара и српских лингвиста и српског народа.
Други пут је ћирилица брањена њеним враћањем на путне ознаке када је српска полиција почела да гине ослобађајући раскрснице на КиМ. И пре бомбардовања отуда су стизали аутобуси у Београд означени хрватском латиницом,као весници српског пораза.Чак и када су Срби после бомбардовања излазили на шиптарске изборе изборни материјалји су били на српском језику и хрватској латиници. Српски младићи су имали куражи да изађу пред шиптарску руљу на ибарском мосту, али седе у кафићима у близини моста који су означени латиницом.Нико им није рекао да је српско писмо само ћирилица,као што је то учинило у Београду удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Показало је омладини на стадиону „Рајко Митић“ транспарент с поруком ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА, иако су навијачи ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ увек били уз ћирилицу. Али тада се догодило чудо: и латинички навијачи ПАРТИЗАНА су прешли на ћирилицу, па данас више није могуће видети у Београду латинички навијачки графит. Омладини треба тако мало да би у њој било пробуђено српство, али високошколовани Срби пазе да се не упрљају ћирилицом.
Тек недавно је честита српкиња проф.др Митра Рељић рекла да улице српских насеља на КиМ треба да бљесну у ћирилици да би се народу повратило национално самопуздање. Тамо је српска држава присутна макар толико да брине о здравству, па видимо ових дана на Јарињу да је на колима хитне помоћи латиница. И то је очигледни доказ лажности државне бриге за ћирилицу, јер каква је то памет политичког и језичког руководства да тамношњи Срби чувају свој субјективитет хрватском латиницом?!
А по политичкој потреби истовремено је на Јарињу и ћирилички трансапрент ДОБРО ДОШЛИ У ЗАЈЕДНИЦУ СРПСКИХ ОПШТИНА. И то је очигледни доказ да се ради само о шминкању ћирилице, и да је брига за њу лажна и у новом закону о језику и писму, који је много лошији по ћирилицу од постојећег.
О највећој лажности данашње бриге за ћирилицу сведочи управо нови закон. Штошта он прописује, уместо да по Уставу прописује да је ћирилица обавезна свугде осим у приватној комуникацији.
О српској памети сведочи потпуно ћутање лингвиста, политичара, академика и интелигенције у целини о томе што наш народ на КиМ чува свој идентитет у непријатељском окружењу хрватском латиницом. А све је то по слову и духу српског правописа, из кога српска младост већ деценијама лажно учи да је и та латиница српско писмо. Нажалост, не ћути најважнији-председник Србије, који не спроводи уставни пропис о ћирилици као једино службено писмо у српском језику,него упорно понавља оно што је научио од лингвиста- да требамо чувати ћирилицу, али да је наша и латиница.
Можда је медицински техничар по разумевању значаја ћирилице далеко изнад „високе“ српске елите зато што је пратио многа писања и акције првоснованог удружења ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, а после и СРПСКЕ АЗБУКЕ Београд и ЧУВАРА ЋИРИЛИЦЕ Ниш. ЋИРИЛИЦА Нови Сад је покренула борбу за ћирилицу, а у почетку је њен члан, и то веома ангажован, био и лингвиста проф.др Мато Пижурица, главни редактор правописа Матице српске. На једном скупу којег је 2002. г. организовао на Филолошком факултету Београд дипл.инж. Владимир Лепојевић, повереник ЂИРИЛИЦЕ Нови Сад за Београд, Пижурица је своје излагање завршио овим речима: “На крају, подржавам став госп.Немање Видића да је писмо државно питање.“ Наиме, један од мојих многобројних претходно објављених текстова у „Политици“ је имао управо наслов „Писмо је државно питање“. На првој годишњој скупштини ЋИРИЛИЦЕ Пижурица је искрено и поштено рекао да рат за ћирилицу можемо добити само онда ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“. Тиме је он открио ко је главни непријатељ ћирилице, а када је видео да се у њену одбрану укључио само још један професор лингвиста у пензији Драгољуб Петровић, видео је да је прерано „кукурикнуо“ па се повукао из удружења и у правопису потписао да је и латиница српско писмо.
Дакле, он је само врх леденог латиничког брега у српским земљама, а доказ тога је у чињеници да правопис није усклађен са уставним прописом још од његовог усвајања 2006. године, по коме је уз српски језик везана само ћирилица. Тако су удружења и институционални лингвисти на супротним странама. Ови други се споро примичу ставовима првих, а пошто их мрзе као сведоке своје издаје ћирилице строго пазе да их никада не спомену, а камоли да их цитирају. Да другима није лако види се и по томе што само успут спомену забрану ћирилице од 1916. до 1918. уместо да су се огласили поводом стогодишњице те забране, јер је тешко објаснити како се десило да у српски правопис уђе као друго српско алтернативно писмо иста она окупациона латиница која је заменила забрањену ћирилицу. А Драгољуб Збиљић и Немања Видић написаше чак књигу о томе с насловом СРПСКА ЋИРИЛИЦА ЗАМЕЊЕНА ОКУПАЦИОНОМ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ ПО ИДЕЈИ ПАВЕЛИЋА И БРОЗА.
С почетка јесени 2021, али не и јесени ћирилице
*Аутор је дипломирани инжењер из Новог Сада