Црквено звоно и гусле на Кајмкачалану после пола века

Захваљујући општини Велика Плана на планини између Грчке и Македоније која је за Србе капија слободе, у Цркви светог Илије поправљено је звоно, а гуслар Томислав Бошковић отпевао је уз гусле одломке неколико песама из косовског циклуса

Опис није доступан.Пише: Душан Марић

Први пут после више деценија, у петак је Кајмакчаланом (2521), планином на граници између Грчке и Македоније, на којој је вођена једна од најславијих битака српске војске, одјекивао звук црквеног звона а планином су се, вероватно први пут после 1928. године, разлегали и звуци гусала.

Звоно у Цркви светог Илије, која је на врху планине саграђена 1928. године,  по заповести југословенског краља Краља Александра,  деценијама је било покварено али га је група ентузијаста, предвођена Душаном Марићем, председником Скупштине општине Велика Плана и народним послаником, оспособила, па је оно поново зазвонило.

Обележавајући 105. годишњицу Кајмакчаланске битке, делегација Општине Велика Плана, коју су предводили Марић и председник општине Игор Матковић, а у којој су се налазили свештеници Српске православне цркве и чланови Удружења потомака ратника из ратова од 1912. до 1918. године, посетила је врх Кајмакчалана и полагањем венца на спомен-костурницу одала почаст погинулим војницима и официрима Војске Краљевине Србије, који су у њој сахрањени.

Свештеници из Велике Плане Драган Јелић, Радомир Јанковић и Андрија Поповић, су у у цркви одржали молитву а затим служили парастос крај спомен костурнице, у којој се налазе кости 400 српских јунака.

Председник Скупштине општине Велика Плана је присутне подсетио на ток и значај Кајмакчаланске битке а народни гуслар Томислав Бошковић, Србин из Мојковца, одгуслао је одломке неколико песама из косовског циклуса.

Битка на Кајмакчалану је једна од најпознатијих битака вођених у Првом светском рату. Вођена је од 13. до 30. септембра 1916. године,  кад је српска војска, након двонедељних јуриша, напокон освојила врх планине и бугарску војску натерала на повлачење са Кајмакчалана, према Прилепу и Ђевђелији.

Опис није доступан.

Ту на врху планине, српска војска се први пут после повлачења из Србије и голготе кроз албанске планине, вратила на тло поробљене отаџбине.

Колико је Кајмакчалан био значајна позиција, не само у војничком већ и у моралном смислу, говори то што су га Бугари звали Борисов град, јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе, јер су ту први пут закорачили у своју земљу.

У цркви на Кајмакчалану налази се урна у којој је сахрањено срце великог пријатеља српског народа Арчибалда Рајса.

По званичним подацима, у Боју на Кајмакчалану погинуло је, рањено и заробљено 4.600 српских војника. Међу њима око 3.500 припадника Дринске дивизије. На падинама ове планине налази се више од 80 већих и мањих, знаних и незнаних, гробаља у којима је сахрањено на хиљаде припадника Војске Краљевине Србије.

Након силаска са Кајмакчалана Плањани су посетили и Српско војничко гробље у Битољу, на којем је сахрањен 1.321 српски војник и официр из Првог свјетског али и из два балканског рата.

Опис није доступан.

У јесен 1916. године, након победе извојеване у Кајмакчаланској бици и ослобађању Битоља, у том граду је отворена болница у којој је од задобијених рана и болести преминуло више од 3.000 припадника српске војске.

Делегација општине Велика Плана положила је венац а свештеници су служили помен погинулим ратницима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *