Сећање на великог Мешу и његов тестамент

Меша Селимовић, српски и југословенски писац и члан Српске академије наука и уметности, умро је на данашњи дана, 11. јула 1982. године.

У родном граду Тузли завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду, где је дипломирао 1934. године.

Његова најпознатија дела су збирке кратких прича – Прво предузеће (Прва чета, 1950) и Туђа земља, 1962, романи „Тишина“ 1961, Магла и мјесечина 1965, Дервиш и смрт рвиш, 1966, Тврђава, 1970, Острво, 1974 и незавршени роман Круг, 1983).

Роман Дервиш и смрт имао је више од 30 издања и преведен је на многе стране језике. Овао дело је написано као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив.

То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења.

Роман „Тврђава“ враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности.

Селимовић је добио бројне награде за свој рад. У његову част, књижевна награда која носи његово име основана је 1988. године и додељује се за најбоље књижевно остварење у протеклој години.

О свом српском пореклу говорио је без устезања иако су му то многи оспоравали, посебно припадници муслимаснке вероисповести у Босни и Херцеговини. Да би одагнао све сумње он је у тестаменталном писму Српској академији наука и уметности из 1976. навео:

–Потичем из муслиманске породице, а по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика.

Он је написао и да једнако поштује своје поријекло и своје опредјељење, јер је везан за све што је одредило његову личност и рад.

–Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем…

Ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком”, навео је тада Селимовић.

У својој књизи “Сјећања” Селимовић истиче да је “ужасан геноцид који су усташе почеле да проводе против Срба у БиХ, нечувени злочини на које се ухо тешко могло навикнути, јер такво масовно варварство није било познато у историји, страдање читавих српских крајева, затирање свега живог – све то је натјеривало човјека да се одреди, или да се супротстави или да се деморалише”.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је организатор поставио питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације: “Зашто се ви Мехмеде Селимовићу осјећате Србином?”

Селимовић је одговорио кратко и директно: “До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то”. Образложио је истичићи да су његови најближи преци од Вуковића из Херцеговине.

Након распада Југославије, у сарајевским политичким, а онда и књижевним круговима покушали су да “преведу” Селимовића из Србина у Бошњака, потпуно игноришући његово тестаментарно обраћање САНУ и његове ставове о политици, националности и књижевности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.