Šantićev „Hljeb“ za one što odlaze tamo daleko
Aleksa Šantić, slavni srpski pesnik i akademik rodio se u Mostaru pre vek i po. Bio je veliki rodoljub, srpski patriota, ali mu to nije smetalo da rimokatolike, muslimane i Jevreje sa kojima je živeo u rodnom gradu, voli kao svoju braću.
O tome kakav je Šantić bio čovek možda najbolje govore reči Sanje Bjelice Šagovnović, potpredsednice „Prosvjete“, srpskog prosvetnog i kulturnog društva, koje je izgovorila na pre nekoliko dana održanoj svečanoj akademiji u Mostaru povodom Šantićevog rođendana, čoveka koji je udario temelje srpske kulture u gradu na Neretvi.
-Šantić je imao tri ljubavi iz tri naroda, a jedna od njih je zbog njega htela i da promeni veru. On je tada rekao: „Nećeš menjati veru, nego ćemo zajedno menjati Mostar“ – prenela je Šantićeve reči Sanja Bjelica Šagovnović.
Nažalost, Mostar se nije odužio Šantiću, jer više ni mostarska gimnazija ne nosi njegovo ime, a od nkadašnje Šantićeve ulice danas samo trećina nosi ime ovog velikog čoveka.
Pre više od sto godina napisao je pesmu „Hljeb“, o onima koji odlaze iz otadžbine. Danas je ova pesma aktulenija više nego ikada, jer talas onih koji sa karatom u jednom pravcu napuštaju zavičaj ide prema zemljama zapadne Evrope, ali i zapljskuje obale daleke Amerike i Australije.
Hljeb
Parobrod spreman. More se koleba.
Posljednji plamen na zapadu trne.
Suton se rađa i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrave šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovom vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute…
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
„Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba…“
A zar vam nije zavičaja žao?
„Žao je, brate… Bog mu sreću dao…
No hljeba nema… Zbogom! Hljeba… hljeba…“
Aleksa Šantić se rodio 27. maj 1868. u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, a umro je 2. februar 1924. godine. U ranom detinjstvu ostao je bez oca pa je odrastao u porodici strica Miha. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova i sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar.
Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.
U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.
Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“, „Ne vjeruj“, „Ostajte ovdje“, „Pretprazničko veče“ , „Što te nema?“ , „Veče na školju“, „O klasje moje“, „Moja otadžbina“, „Mi znamo sudbu“, „Boka“, „Pod krstom“, „Kovač“…
