Радивоје Буквић: Како год да одиграм Теслу, неће ваљати!

Наредна година ће у филмском свету бити у знаку Николе Тесле, најављено је снимање чак три значајна филмска остварења о генију из Смиљана. Тесла ће бити инспирација филмским ствараоцима и продуцентима из Америке, из Русије и из Француске. Међутим, само у једном од најављених филмова ће заиграти познати српски глумац чији корени потичу управо из Теслине Лике. Ради се о Радивоју Буквићу, који је последњих десетак година остварио завидну филмску и позоришну каријеру у Француској и Америци и добио пажњу светске јавности.

Играо је у филмским хитовима „96 сати“, „Ларго Винч“, „Коко Шанел и Игор Стравински“, „Умри мушки 5″, „Транспортер“, „Ноћна потера“, а домаћој публици је напознатији по главној улози у серији „Беса“. Играо је са звездама као што су Брус Вилис, Лијам Нисон, Ед Харис, Себастјан Кох, Катрин Денев, Кјара Мастројани, Шарлота Ремплинг, Кристин Скот Томас, Реј Стивенсон… Сарађивао је са Ликом Бесоном, Јаном Куненом, Милошем Форманом, снимао са Енди Мекдауел, играо главне улоге у чувеном позоришту у Монтреју…

„То ми је била давнашња жеља, сваки пут кад би ме неко питао кога бих волео да играм, било ме је срамота да кажем Ричард Трећи или Иванов и слично, знајући да је постојала особа која се родила у Смиљану и која је сама, својим знањем и умењем осветлила 20. век и дала нам будућност коју сада живимо. „Само стрпљење и умење дудов лист претвара у свилу“, гласи једна личка изрека, а Тесла је успео стрпљиво и са умењем да направи тај свилени пут. Његова времена тек долазе. Он се реално упокојио ’43. године, али он је човек будућности“, говори Буквић који тренутно интензивно ради на припремама за дуго жељену улогу.

Разговор с њим започињемо управо причом о Тесли, који га преокупира од како је пре четири године добио сценарио и понуду, о припремама за улогу, фасцинацији овим генијем, али и о искуству са снимања серије Беса, о уметности, орхидејама које ничу на ђубришту,…

„Тесла је врло комплексна личност, како год да га одиграм, то неће ваљати, то мора свима бити јасно. Могу да му приђем изнутра и споља, да покушам да уђем у његове покрете и да се сведем на оно што ја мислим да је он био, али мислим да ће то бити само мој бледи покушај, то заиста није обичан човек. Не постоји човек који се у 11. години иза своје куће на малом потоку, гледајући разгледницу са Нијагариним водопадима коју је добио од тетке из Америке, играо и направио тако прву турбину. И онда када су му рекли 35 година касније да ће он бити тај који ће електрифицирати Америку, он је само тај исти пројекат мало дорадио и направио хидроелектрану на Нијагариним водопадима која је пробудила сјај у оку и кад сунце зађе“, говори Буквић, видно одушевљен и ликом и делом великог генија.

Док различитим улогама глумци приступају на различите начине, па те припреме некад захтевају и физичку спремност и савладавање разних вештина, улога Николе Тесле је на посебан начин изазовна и обавезујућа. Поред тога што проучава његову биографију како би могао да што боље приђе улози без страха и покушава да коликоје могуће упозна Теслине изуме, Радивоје Буквић нам открива да интензивно ради и на – исхрани. „Једите здраву храну споро и читајте шаљиве приче“ – веровао је да је то рецепт за дубоку старост, подсећа Буквић.

Филм „Из светла: Luminous“ који се припрема и у којем Буквић игра главну улогу пратиће један догађај из живота Николе Тесле, режираће га Бориша Симовић, а требало би да се снима у Србији, и то највероватније у првој половини следеће године услед новонастале ситуације са пандемијом. Требало би да се направи својеврсно вестерн село у амбијенту који одговара географији Крипл Крика у Колорадо Спрингсу, где је радња смештена, заједно са железничком станицом, шерифом, преријом, пећином и једном експерименталном станицом где се Тесла труди да кореспондира са громовима. Аутори неће имати класичан биографски приступ јер ће филм по жанру бити вестерн и снимаће се на енглеском језику.

 Лепота као занат

На наше питање да покуша да објасни откуд ођедном толико интересовање у седмој уметности за Теслин лик, одлучно одговара да ни 20 филмова о њему не би било довољно.

„Тим филмовима морамо свету показати постојање једног човека који је о нама мислио и који је за нас радио, стварао и који се о нама пре свега бринуо. Он последњих 20 година није стављао ништа на папир, знао је да га прате, знао је да изум може да дође у погрешне руке, а изум има потенцијал да ради и против човека, да се може окренути против човечанства. То је човек који је сигурно неко светло у будућности, а његова идеја да се створи бесплатна електрична енергија – има ли лепшег сна?“, пита се Буквић.

Не желећи да коментарише регионална препирања око Теслиног порекла и јалове расправе по том питању, радије нам говори о свом поимању предстојеће улоге и уметности уопште. А свој допринос на уметницима својствен и најлепши начин у афирмацији не само Теслиних идеја, већ и његових стремљења и поимања живота и наше улоге у њему, управо исписује и наш саговорник.

„Ми смо као уметници позвани да људима дамо охрабрење, окрепљење и да им олакшамо живот. Глумац је у позиву да друге обавести шта је лепо и да то лепо баштини у свом трајању. Све у нади да ће тако заразити друге лепотом и да ће они, имајући то знање, препознавати две сестре лепоте: доброту и истину. Човек који у души не зна шта је лепо, не може да зна ни шта је ружно и њему се ружноћа лако може понудити као животна, естетска категорија. Мислим да је то суштина свих уметности заједно. Лепота је наш занат, она унутрашња која је вечна, не физичка“, каже Буквић.

Још једна повезница двојице „наших“ људи који су отишли преко океана јесте и судбина породичног страдања у Другом светском рату. Негде у срцу личког крша, у месту Водотеч у општини Бриње налази се засеок Буквића, одакле је пореклом и породица нашег саговорника. Приликом једне посете Хрватској, пут га је сасвим случајно водио кроз Лику.

„Сетио сам се Водотеча и фотографије на којој ме отац као бебу држи и испод пише Водотеч. Кад смо ушли у Лику, све ми је било занимљиво. Распитали смо се и дошли до села. Нигде живе душе. У селу нека мучена, распала црква, иза цркве гробље. Моја породица је толико мала да је мој отац често говорио да нас може један лонац пасуља нахранити. Кад сам крочио на то гробље, схватио сам те његове речи. Споменик до споменика, све Буквићи… И онда сам уочио да је на сваком другом гробу исти датум, 12. новембар 1944. Отац ми то није рекао, нешто ме је пресекло, пољубио сам гроб неког детета, изашао, и нисам више био исти.“

Ипак, невољко о томе говори, а и кад говори, ради то обазриво.

„Мени то нико чак није ни рекао, ни баба ни отац, нису ми о томе говорили, растао сам у сомборској мултиетничкој заједници која има 26 нација, учио сам да будем љубазан и према једнима и према другима и према 26-има. Некако ми је то и природно да живим у мултиетничкој средини, сумњиво би било да је чиста мултиетничка средина, посебно у 21. веку кад се људи лако крећу, емигрирају, иду на све стране. После тога сам наставио да живим у Паризу, такође мултиетничкој заједници, онда и у Лос Анђелесу…“

На питање где је онда његов дом, без дилеме одговара да је – номад.

„Родитељи су ми у Сомбору, брат у Немачкој, ја живим између Париза, Београда, а до недавно и Лос Анђелеса. И где год се задесим имам неки осећај да ми фале ова друга три дела. Носталгија је у мом случају неизбежна. Знате како кажу – Omnia mea mecum porto, имам осећај да то и треба да буде модел понашања. До недавно сам живео са два кофера, један са зимским стварима, други са летњим, гитаром и компјутером и то ми је било таман.“

Радивоје Буквић у серији „Беса“

Радивоје Буквић у серији Ако неко познаје драму, ми је познајемо

До пре три године Радивоје Буквић живео је у Лос Анђелесу, одакле се након рођења детета са супругом Маријом Бергам, на врхунцу професионалне каријере, ипак вратио у Србију.

„Вратио сам се због идеје да ћу наћи орхидеју на ђубришту, нема их у апотеци, где је све упаковано и с роком трајања. Док овде код нас…

Ако неко познаје драму, ми је познајемо. Знате ли колико треба Французу да му падне нешто на памет, па њему није несатала струја од ’45. а треба да напише драмски текст, како, из ког извора! Фасада окречена, степениште подмазано, све је перфектно сервирано, плата стиже на време, где је драма? Верујте да француски сценаристи имају проблем да нађу праву тему и кад је нађу раде на њој по пет година. А овде свака кућа, свака праг има своју драму, ма антологију. А ми само треба да се потрудимо како да та прича досегне даље од нашег говорног подручја.

То се зове онда културолошко оруђе, ви узимате културу и пројектујете је тако да причате о лепим стварима. То је једини медиј у којем можемо да причамо о лепоти – култура и креативност. Па дај да видимо шта је то у нама лепо и разумљиво да се сви смеју и плачу ван нашег језичког домена. Верујте, они су жедни наших прича.

Не кажем да се не треба бавити и историјским темама, али треба бирати теме које се обраћају свима, и Норвежанима и Данцима и ако 10 пута за 10 година насмејете и заплачете те људе, неће бити BBC-а и CNN-а који ће неком Норвежанину моћи да контекстуализује да су сви Срби кољачи“, говори Буквић.

 Суштина сваког уметничког бића је да гради мостове

Главна улога у домаћој серији Беса, којом се на велика врата вратио на домаћу сцену, била је за Радивоја Буквића специфично искуство. Рађена по највишим продукцијским стандардима, серија је окупила познате светске и домаће сценаристе као и регионалну глумачку поставу.

„Ми смо као уметници позвани да градимо мостове, то је суштина сваког уметничког бића. А ми смо и тржишно осуђени једни на друге, макар се некима то не свиђало. Хрватски филм који се не обраћа српској публици је себи одсекао једно крило. И обрнуто. Филм не би требало да се обраћа микротржиштима, не би требало да буде окренут националном гледалишту, то је уметност која се обраћа оном архетипском“, говори Буквић и подсећа да драмско дело мора да прође одређене фазе да би заиста било спремно за екранизацију.

„Овде се заиста није омануло ни у једном кораку. У Беси је обрађена универзална тема која је третирана на прави начин: угрожена породица, човек покушава да је заштити. То је кључ добре серије, кад у једној реченици можете да објасните Ескимима, Русима и Немцима о чему се ради.

Занимљиво је да је у серији Геније, првој играној серији на каналу National Geographic која прати неке цртице из живота Алберта Ајнаштајна, Радивоје Буквић играо још једног знаменитог Србина пореклом из Хрватске – чувеног професора математике и физике Владимира Варићака. Тренутно и сам пише један сценарио, не жели да открива детаље, али каже да му је и тај део стваралачког процеса узбудљив и изазован. У најави је и друга сезона серије Беса, а док се ситуација са пандемијом не умири, са нестрпљењем ћемо очекивати ново читање (и играње) Николе Тесле.

Извор: P-portal.net/Оливера Радовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.