Криста Ђорђевић, једина госпођа револуције

Криста Ђорђевић је била једина југословенска партизанка која је била Госпођа; једини предратни симпатизер и сарадник Комунистичке партије, пореклом из буржоаског сталежа Загреба и Београда, коју комунисти и партизани нису идеолошки и хијерархијски изједначили са собом и претворили у „другарицу“. Криста Ђорђевић је страгарским и дреновским сељацима, и јастребачким партизанима, и Титу, Ранковићу, Чолаковићу и Стамболићу – била Госпођа. У тој титули садржало се њено име и презиме, порекло, занимање, положај у Краљевини и Републици, место боравка, јавни углед и значај. Од народске партизаније и сељачије, која је с новом влашћу презирала и стихијно рушила све што је старо, господско, буржоаско, све што је хијерархијски постављено у прошлом поретку, заобишло је једну буржујку. Својом личношћу, културом, понашањем, Криста Ђорђевић је одбранила грађанску и духовну категорију – Госпођа.

Та ситна, мршава, витка, црнпураста жена, уског лица и тамних очију, увек с пунђом, рођена је 1892. године у Загребу. Мати јој је умрла кад је имала три године. Отац јој је био знаменити српски политичар и банкар Светислав Шумановић, Србин из Шида, стриц великог сликара Саве Шумановића. По завршетку Првог светског рата удала се за Ђурицу Ђорђевића, професора Медицинског факултета, Србина из Хрватске, који се по уједињењу 1918. доселио у Београд.

Криста Ђорђевић (десно) 1905. године у Загребу

Богатством, образовањем и културом, знањем неколико светских језика, изгледом и понашањем, јавним делањем, познавањем Европе и особито ликовне културе, била је истакнута личност грађанског Београда. Мецена даровитих уметника и добротворка сиромашних студената, неко време била је и дворска дама краљице Марије. Студентски покрет Београда, посебно Друштво медицинара, којим су руководили комунисти, помагала је најпре посредством свог мужа, омиљеног професора, „студентске мајке“, а наставила је да помаже студентима и после Ђуричине смрти, 1936. године.

Доброчинством према сиромашним и напредним студентима медицине, постала им је толико блиска да је и њихове револуционарне, комунистичке идеје прихватила као своје морално опредељење и вид родитељског пристајања уз младе људе, занете идеалима социјалне правде и отпором фашизму, који се агресивно најављивао у другој половини тридесетих година, особито с грађанским ратом у Шпанији.

Сарадња са револуционарним студентским покретом и његовим вођама, највише с Лолом Рибаром, привешће је сарадњи с вођством Комунистичке партије Југославије – Сретеном Жујовићем, Родољубом Чолаковићем и Јосипом Брозом Титом, који ће њену господску кућу у Страхињића Бана претворити у своје илегалско свратиште и склониште за злато намењено финансирању активности Комунистичке партије, а њу, заштићену пореклом и угледом, учинити и куриром Централног комитета партије између Београда и Париза.

Криста Ђорђевић (у средини) на узиђивању повеље у Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” у Београду 1927. године
Криста Ђорђевић (у средини)  у Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” у Београду 1927. године

Пре сарадње са студентским и комунистичким покретом, од досељења у Београд, Криста и Ђурица Ђорђевић били су истакнуте мецене младих и даровитих сликара, вајара, песника, међу којима су и нека од најзначајнијих имена наше ликовне културе, као што је Сретен Стојановић. Криста Ђорђевић је активно суделовала у изградњи уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану и деловању тог Друштва као централне уметничке установе у Београду.

Њена лепа, господска кућа-музеј у Страхињића Бана била је украшена рељефом и скулптурама Сретена Стојановића, Томе Роксандића, Палавичинија, Долинара и платнима најзначајнијих београдских и југословенских сликара између два рата. Та кућа је до темеља срушена у немачком бомбардовању Београда, априла 1941. године. Тада је уништено и њено целокупно уметничко благо.

Политика, 11. октобра 1938.
Текст у политици о Кристи Ђорђевић после избора за председницу „Цвијете Зузорић“

А откуд моја блискост са Кристом Ђорђевић, како је она мени постала пријатељ?

Прича о нашем пријатељству има почетак у четрдесет првој, када су се збивали почеци свега значајног у мом животу. Та прича о мом пријатељству са Госпођом разастире се од лета 1941, па све до њене смрти 1981. и чини драматичну хронику мог живота.

У рату се укрштају људске судбине и остварују сусрети, незамисливи у миру. Тако су окупација и партизански покрет спојили и мене са Кристом Ђорђевић.

Да не би била ухапшена од стране Специјалне полиције, крајем лета 1941. (после рушења њене куће Госпођа је живела у кући свог пријатеља, вајара Сретена Стојановића), Госпођа је побегла из Београда у село Страгаре, у дом Светислава – Тиле и Дуле Јовановића, браће њеног пријатеља Драгослава, студента медицине и борца у Шпанском грађанском рату, кога је мајчински волела. Животно угрожена од окупатора, поверовала је да су и Драгослављева браћа, коју никад није видела, добри људи какав је и он био и није се преварила када им је ненајављена дошла у кућу.

Под окупацијом 1941. у Велику Дренову и околна поморавска села стизале су избеглице из Славоније, Хрватске и са Косова. Чудан, непознат, свакојаки свет! Мајстори ретких заната сумњивих намера, до краја рата неидентификована лица, антифашисти и комунистички симпатизери из Београда, једна трочлана јеврејска породица, а код Раце Ђулаковића његов друг – Јеврејин, студент медицине, назван Тилко, сви с лажним легитимацијама…

Београђани, обескућени бомбардовањем, престрашени суровим окупатором и српском Специјалном полицијом, приморани глађу и наступајућом зимом, сећали су се свог сељачког порекла, рођака са села, кумова, стричева, ратних другова својих очева, синовљевих другова из војске и са студија, ујака својих жена, дединог посилног са Солунског фронта, познаника из воза и с Каленића пијаце од којег су куповали сир и ракију – и кренули им у госте да „спасу главу“ и набаве животне намирнице…

Поражена и понижена, животно угрожена „урбана“, „грађанска“ Србија, враћала се свом сељачком пореклу и корену – „руралној“, пољопривредној Србији, која је имала храну и душу. Не сва! Постојала је и она себична, сурова, гуликошка Србија, чији су сељаци за џак брашна од варошанке узимали скупоцену бунду, за лонац масти златно прстење, за петла ципеле, за лонац сира хаљину, за комад сланине постељину, за ћурку сат, за угојено свињче стилски намештај… Црноберзијанци, најмоћнији сталеж под окупацијом, већином жене, стизале су возом из Београда на недељну пијацу у Велику Дренову, трампили ствари за намирнице, вукли џакове и цегере до железничких станица у Стопањи и Трстенику, а понеки господин с громби капутом, гојзерицама, сатом, био би од Церовићевих четника, бораца за краља и отаџбину, „легитимисан“ и одведен у подрум Гајине кафане, где би ноћу био заклан и пре зоре бачен у Мораву…

Добрица Ћосић у партизанима
Добрица Ћосић у партизанима
У таквим неприликама, када се од сваког зависило и од сваког и најгоре очекивало, када ниједно зло није било чудо, прочуо се шапат: у Страгаре, код Тиле Јовановића, дошла дворска дама! Сељаци су знали да су дворске даме у Лондону, с краљем и његовом мајком, али да нека дворска дама може бити у Страгарима, томе се нико није надао. Тај догађај је изазвао збуњеност, сумњу, најапсурднија нагађања. У нашој околини, Страгаре је постало значајно место, а кућа Тиле Јовановића, која је имала и „Шпанца“, за којег се слутило да је међу партизанским вођама у Србији, постала је тајна која се одгонетала сељачком, надреалистичком маштом.

„Дворска дама“ је живела слободно и по устаљеном дневном реду, необичном у сељачком и окупацијском нереду. Њен домаћин Тила је наредио укућанима да своју гошћу зову Госпођа. Њено право име и презиме је једино он знао, па је за Страгаре, Велику Дренову и околину она била Госпођа. Становала је у великој гостинској кући Јовановића, устајала касно, сама доручковала чај с медом и путером, завршавала доручак горком кафом, око подне излазила да прошета великом авлијом и воћњаком, ручавала у гостинској трпезарији само с домаћином Тилом, за трпезом господски постављеном, а служиле је девојке – Тилина ћерка Милена и братаница Јованка.

У заранке, ако је време лепо, елегантно обучена, са црним дамским штапом, Госпођа је излазила у шетњу друмом кроз Страгаре. Ишла је ситним корацима, али брзо као да има циљ, строго отпоздрављала сељацима и сељанкама, не започињући с њима никакве разговоре, али је уљудно одговарала на њихова, најчешће бесмислена питања. Сељачки свет је брзо увидео да Госпођа ни по чему не личи на госпође које је познавао у Трстенику, Крушевцу и Врњачкој Бањи, па је тиме стекла искрено поштовање, које, животом увређени и понижени сељаци, а нарочито сељанке, нису били спремни да изражавају у окупацијским приликама према варошанкама, које су се све чешће виђале по селима.

У сутон, Госпођа се враћала из шетње у своју собу, у гостинској трпезарији с домаћином Тилом, увек за господски постављеном трпезом, вечерала само комад препеченог хлеба и чај. После вечере слушала је Радио Лондон и Радио Москву на енглеском и руском, препричала Тили вести, слушала његова приповедања о локалним догађањима, па читала књиге које је донела из Београда, до дубоко у ноћ. Понекад би допешачила у Велику Дренову код Раце Ђулаковића, свог београдског познаника, студента медицине, председника Друштва студената медицинара и секретара партијске ћелије у Великој Дренови.

Госпођин боравак код Тиле Јовановића, сељака изузетне интелигенције и великог угледа, човека коме је уочи рата, због обољења крвних судова, ампутирана нога, па се кретао са штакама, боравак који се продужавао у дубоку јесен и зиму, међу сељацима се тумачио њеном везом са Шпанцем, у чијој је кући, а за кога се претпостављало да је комунистички и партизански вођа у крушевачком крају и на Јастрепцу.

Драгослав Јовановић Шпанац (1913-1982)
Драгослав Јовановић Шпанац (1913-1982)
Да је та тајновита претпоставка тачна, знали смо ми чланови Среског комитета Комунистичке партије: секретар Живадин Апостоловић, Мија Недељковић и ја, који смо са Госпођом одржавали илегалне везе, примали од ње вести Радио Лондона и Радио Москве, које смо користили у политичкој пропаганди. доносили јој извештаје за Шпанца, секретара Окружног комитета Комунистичке партије. и примали његове директиве. А знали смо да Шпанац понекад ноћу из Крушевца дође у Страгаре, проведе у својој кући с Госпођом два-три дана, па се врати у своје илегално склониште код Крушевца, одакле је руководио Расинским партизанским одредом и партијском организацијом крушевачког округа.

Госпођу сам споро упознавао у ноћним, илегалним посетама. Дуго није била разговорна; понашала се уздржано, ништа о себи није говорила; казивала је оно о чему смо сви бринули у данима катастрофалних пораза Црвене армије на Источном фронту и слому партизанског устанка у Србији. Али Госпођи ниједан пораз није угасио веру у победу Совјетског Савеза над Немачком и партизана у Југославији. Њен оптимизам био је убедљив, јер се није доказивао идеолошким и пропагандним фразама; њена вера у руску и партизанску победу имала је убедљивост њене личности. За њену илегалну улогу била је важна веза Покрајинског комитета Комунистичке партије за Србију са Окружним комитетом за Крушевац, односно са секретаром Шпанцем, сазнао сам касније, када сам као илегалац имао дужност да пратим партијске курире између Крушевца и Страгара.

Али рат је трајао дуго. Као илегалци, били смо све упућенији једни на друге, па је и Госпођа у нашим ноћним сусретима у Тилиној кући постајала разговорнија; потом и некако намерно разговорна, као да је желела да ме подучава, вероватно схвативши моју радозналост према непознатом свету. Приповедала ми је о својим пријатељима, уметницима, сликарима, вајарима, писцима и музичарима – Сретену Стојановићу, Црњанском, Ракићу, Петру Коњовићу, Сави Шумановићу, Јовану Бјелићу, политичарима Ивану Рибару, Владимиру Симићу, Слободану Јовановићу и генералу Симовићу, књегињи Олги…

Приповедала ми је о Бечу, Паризу, Лондону, Риму, европским музејима и галеријама, о књигама које је прочитала и које чита. За многа од тих имена, установа, књига и појмова, први пут сам чуо од ње. Она ми је у страгарским ноћима под окупацијом, приповедањем о култури и уметности, значајним људима, Европи и свету, мени непознатом, далеком, узбудљивом, будила жељу да га упознам и наду да ћу у слободи и ја живети Госпођиним светом.

Од Госпође сам сазнао и за Јесењина, кога је, поред Рилкеа, најрадије читала; у пролеће 1944. добавила ми је из Београда збирку Јесењинових песама, превод М. М. Пешића. Неке Јесењинове песме научио сам напамет; њихова трагичка сета прожела ми је душу, припремајући је за потоње туге и нека разочарања у слободи, под мојом, комунистичком влашћу.

О Госпођи у Страгарима под немачком и четничком окупацијом, испричаћу догађај који слави њено достојанство и храброст њеног домаћина Тиле Јовановића, коме је 1942. у београдској болници одсечена и друга нога. Госпођа је у мом завичају била не само изузетно поштована личност, него и неко ко својим присуством окупацијску патњу чини подношљивијом и буди наду у слободу. Али су четници Драже Михаиловића штаб Друге трстеничке бригаде Југословенске војске у отаџбини, сматрали да Госпођа угрожава српство и њихову борбу за краља у отаџбини. У зиму 1943. одлучили су да је закољу. Не да је стрељају, него да је закољу као овцу, као кокошку. Камом. Симболом српског четништва.

Криста Ђорђевић
Криста Ђорђевић
Они су од 1942. у трстеничком крају и Поморављу најпре клали партизанске и руске присталице из идеолошких разлога; потом су клали црноберзијанце који су куповали намирнице на дреновској пијаци да би их опљачкали; истовремено су клали и сеоске „лопове“ и „курве“, да потврде строгост свог „домаћинског“ и „националног“ морала. Одлуку да и Госпођу закољу, неко од кућних пријатеља дојавио је Тили, а он је о томе обавестио Госпођу са чврстом одлуком да је брани оружјем, заједно са својим укућанима и комунистима из Страгара. Госпођа је преклињала Тилу да је не брани, знајући шта ће се догодити с породицом њеног пријатеља; била је спремна да сама оде у Штаб четничке бригаде и да им се преда.

Тила Јовановић није прихватио Госпођину предају. О својој одлуци да оружјем брани Госпођу и не дозволи да је четници одведу из његове куће обавестио је Мију Недељковића, секретара Среског комитета, затражио од њега неколико пушака, наоружао своје укућане мушкарце и четворицу Страгараца партијаца. У ноћи када је очекиван четнички напад, браниоце је распоредио по авлији, у заседу, с наредбом да пуцају у нападаче када им он командује с прозора своје собе.

Госпођа је обукла елегантан костим, накит разделила девојкама у кући, задржала на руци брилијантски венчани прстен, попила чај и пушећи седела на столици, иза кревета постављеног уз прозор, на коме је са револвером и бомбама седео Тила, држећи се за прозорске шипке, загледан у капију одакле је очекивао наилазак четника.

Ноћ је била ведра, обасјана месечином. Селом се разлегао лавеж; Јовановићи и другови у заседи чекали су отварање капије, упад четника и Тилину команду; жене су се држећи секире сабиле у кухињу, спремне и оне да се с кољашима боре, ако буду нападнуте. Госпођа је седела иза Тиле, не престајући да га моли да је не брани и не жртвује породицу. За ту молбу Тила Јовановић није имао разумевања. Замолио је да га не омета у извршавању дужности.

Пред поноћ, на горњој страни благо нагнуте авлије, отвориле су се вратнице; пси су залајали и јурнули на четнике који су се борбено поређали уз плот; пси су одједном замукли пред пушчаним цевима. Госпођа је стала иза Тилиних леђа и прошапутала последњу молбу да јој допусти да им се преда.

„Госпођо, ноћас ја командујем! Заћутите!“

Десетак четника ушло је у авлију са упереним пушкама и машингеверима и кренуло ка кући.

Он је отворио прозор и продрао се из све снаге: „Стој! Пуцаћу!“

Четници су стали, Тила је повикао: „Назад! Напоље из моје авлије! Покосићемо вас!“

Командант четничког батаљона је проговорио: „Тиле, не дери се! Теби и твојима нећемо ништа. Али Госпођу морамо да одведемо у штаб!“

„Госпођу нећете ноћас да водите у штаб! Напоље из моје авлије, покосићу вас митраљезом!… Напоље! Изгорећу вас!“

Четнички командант је покушао да га убеди да он ноћас мора Госпођу да спроведе у штаб. Тила му је одговорио да ће он лично сутра Госпођу да одведе у штаб бригаде у Милутовац, а четницима је поново запретио да ће командовати паљбу.

„Напоље!“, још једном се продрао човек без ногу, држећи се једном руком за шипке прозора, док је у другој држао уперен револвер.

Четници су стајали и о нечему се домунђавали, па кренули назад, а њихов командант је довикнуо: „Платићеш ми ово главом, газда Тиле!“

Светислав Тила Јовановић
Светислав Тила Јовановић
Светислав Тила Јовановић

Четници су напустили Тилину авлију, испраћени лавежом комшијских паса. Иза Тиле који их је посматрао како одлазе Госпођа је тихо заплакала.

Тила је до сванућа седео на кревету уз прозор и чекао да се четници врате; чекали су их и његови борци у заседама по авлији; чекале су их и жене у великој кухињи, са секирама.

А ујутру, око десет сати, Тила је наредио да му се у чезе упрегне коњ. Браћа су га попела у чезе, попела се и Госпођа, па је Тила потерао коња на друм за Милутовац, и од куће до куће дозивао комшије и пријатеље, рођаке и своје надничаре да пођу са њим у Милутовац у четнички штаб и одбране Госпођу.

Страгарци су се одазвали Тилином позиву, па се за чезама образовала повећа група сељака који су их пратили. Штаб четничке бригаде тих дана налазио се у кући попа Љубисава Ђулаковића, а ту се уз попа Љубисава и команданта бригаде капетана Васовића нашао и учитељ Јеротије, истакнути четнички пропагандист. Тила је утерао чезе у попову авлију, и затражио од стражара да позове капетана и попа да изађу из куће.

Када су се појавили, он им се обратио: „Ево, довео сам вам госпођу Кристу Ђорђевић, дворску даму краљице Марије, пријатеља Слободана Јовановића и генерала Симовића. Поразговарајте с њом о томе због чега сте је осудили на смрт.“

Командант Васовић, учитељ Јеротије и поп Љубисав били су збуњени. Први се снашао поп, пришао чези и пружио руку Госпођи, помажући јој да сиђе с чезе и поведе у своју кућу.

Ту је, причала ми је Госпођа, понуђена кафом и упитана зашто је у Страгарима и шта ту ради. А она је члановима штаба Друге трстеничке бригаде Југословенске војске у отаџбини, поред осталог, рекла: „Господо, пре но што извршите одлуку коју сте донели, саветујем вам да о мени потражите мишљење наше владе у Лондону. Обратите се господину Слободану Јовановићу. генералу Симовићу и господи Милану Гролу и Момчилу Нинчићу. Претпостављам да имате везу с нашом владом.“

Поп Љубисав и учитељ Јеротије су одмах започели са извињавањем, које се завршило речима команданта Васовића: „Госпођо, ви сте сада слободни. Када од наше владе добијемо извештај о вама, позваћемо вас на разговор.“

Поп и учитељ су испратили Госпођу до чезе и рекли Тили да је вози кући, напоменувши да они знају шта он ради и говори сељацима, запретивши му: „Води рачуна. Партизани твога брата не могу те одбранити.“

Сељаци који су допратили Госпођу до штаба пожурили су својим кућама, радосни што на њу ни они који ником не праштају и све смеју, нису смели камом да замахну.

О тим догађајима више пута су ми причали и Госпођа и Тила. Госпођа с мање појединости и више о Тили но о себи. А Тила опширно, али више о Госпођи но о себи и својој породици, коју је принео на жртву својој домаћинској части.

По повратку из четничког штаба, одмах после ручка, Тила је с братанцем одвезао Госпођу у Крушевац, код свог рођака. Госпођа је првим возом отишла у Београд, код свог оданог пријатеља Сретена Стојановића, где је полуилегално живела до одласка у партизане. А безногог, часног и паметног Тилу Јовановића заклали су четници првих дана августа 1944.

Светислав-Тила Јовановић (1901-1944), споменик у Страгарима
Споменик Светиславу-Тили Јовановићу у Страгарима
Светислав-Тила Јовановић (1901-1944), споменик у Страгарима

Тих дана, кроз Страгаре и Дренову пролазиле су дуге колоне четничких корпуса под командом Дражиног заменика за Србију, мајора Рачића, и прелазиле Мораву, журећи ка Жупи и Копаонику. Први корпус Народноослободилачке војске, под командом Пека Дапчевића, прешао је Ибар и запоседао Копаоник, с намером да се спусти у Топлицу и Западно Поморавље, а краљева војска из западне и централне Србије ишла му је у пресрет и одлучну битку за Србију.

У Тилиној авлији бректала је вршалица, окончавана је вршидба пшенице која је, с надничарима, запошљавала и све укућане.

У заранке, четничка тројка, младићи из Велике Дренове који су добро познавали Тилу и сву његову чељад, а Тила и његова чељад још боље су познавали њих, чувене због честе употребе каме, та четничка тројка ушла је у Тилину авлију и затекла га у колицима код вршалице како руководи вршидбом. Назвала је бога и зажелела срећан рад.

Од тутњаве вршалице поздрав је чуо само Тила и одмах их упитао: „Зашто сте дошли?“

„Да тебе одведемо на саслушање у Кесеровићев штаб.“

„Где је Кесеровићев штаб?“

„Преко Мораве, али ти не треба да знаш где је.“

„А може ли то саслушање да се обави прекосутра, кад завршим вршидбу жита?“

„Не може. Мораш одмах да пођеш са нама.“

Тила је поћутао, па рекао: „Добро, сило! Идемо.“

Ухватио се за точкове својих колица, покренуо их ка кући и позвао жену и брата да га прате. Пред кућом је наредио брату Сими да му се у чезе упрегне кобила, а он је из кухиње дозвао мајку, па је њој, брату Дули и жени рекао: „С тог саслушања ја се највероватније нећу вратити. Ви сместите жито у амбаре, и лепо здените сламу. Тили гуслару сам дужан десет хиљада, дужан сам дућанџији Бори…“

Побројао је имена својих поверилаца.

„Кад продате жито и грожђе, вратите дугове. А где су ме ови с пушкама и камама одвели, одмах обавестите оне који то треба да знају.“

Мајка Борика је јекнула, жена је закукала, а Тила се продрао: „Не кукајте! Тилу Јовановића не испраћајте кукњавом. Збогом, мајко. Дуле, попни ме у чезу!“

Брат га је узео у наручје и сместио у чезу; у њу су се попели и четници, па је Дуле отворио велику капију, и Тила је тргнуо дизгине. Кобила је лагано кренупа ка Дренови. Од тутњаве вршалице није се чула кукњава Тилине женске чељади.

О одвођењу „на саслушање“ Тиле Јовановића, илегалног председника Среског народноослободилачког одбора, брата Шпанчевог и Госпођиног штићеника, после ослобођења слушао сам од Дуле, његове ћерке Милене и њихових комшија. А о његовом крају Дреновцима и Страгарцима исте вечери испричали су четници који су га спроводили „на саслушање“.

Путем од Страгара до Мораве, Тила се свађао са четницима, нападајући их као издајнике, а када је угледао Мораву, нагао се, ухватио за наслон чеза и бацио се на пут: „Ја сам партизан! Живела Титова војска!“

Четници су га изболи камама, па га заклали и његову крваву трупину бацили у Мораву. Чезама су се вратили до дреновске кафане и наредили неком сељаку да коња и чезе врати у Страгаре, Тилином брату. После два-три дана, Дула је с комшијама Тилин леш извадио из Мораве и без свештеника, са укућанима, сахранио га на страгарском гробљу.

Месец дана пре убиства Светислава Тиле Јовановића, Петар Стамболић, командант Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Србије, позвао је Госпођу да из Београда дође на Јастребац, на ослобођену територију у Топлици. Тамо је од оружја носила само свој црни дамски штап.

Госпођа ће у елегантној партизанској униформи, сашивеној од енглеског војничког штофа, у блузи, сукњи и чизмама, стићи у ослобођен Београд, крајем октобра 1944. године. Месец дана касније, на Конгресу жена антифашиста, Криста Ђорђевић је изабрана за првог председника Антифашистичког фронта жена Србије.

У Југословенском Конзулату у Њујорку 1946: дечак Питер Богдановић (касније велики филмски редитељ, аутор
У Југословенском Конзулату у Њујорку 1946: дечак Питер Богдановић (касније велики филмски редитељ, аутор „Последње биоскопске представе“), Херма Богдановић рођ. Робинсон, Криста Ђорђевић и Борислав Богдановић

По оснивању Уједињених нација у Њујорку, као представник Југославије, именована је за сталног члана Социјалног комитета Уједињених нација. Ту је дужност вршила неколико година, доносећи ми из Њујорка свеске, зелено мастило, чоколаду и кафу.

Потом је била председник Црвеног крста Србије, а политичку каријеру је окончала као начелник у Савезном комитету за културне везе са иностранством, чији је председник био Марко Ристић.

Учланили су је и у Комунистичку партију 1950, када је учлањен и Иво Андрић; у Партију је ушла превасходно из патриотских мотива и солидарности са земљом у блокади, угроженом од совјетске агресије. На партијске састанке у Народном музеју отишла је само неколико пута, али је партијску чланарину плаћала редовно, вероватно до смрти.

Јавни живот завршила је као председник Друштва пријатеља Народног музеја, коме ће тестаментом поклонити слике Саве Шумановића, свог брата од стрица, и све што је имало уметничку вредност у њеном скромном, после рата обновљеном домаћинству.

А наше ратно и илегалско пријатељство наставило се у ослобођеном Београду. Пошто нисам имао стан, иако сам био у омладинском руководству Србије, Госпођа ме је позвала да станујем код ње, у двособном стану у Бирчаниновој 286. Ту сам се у јесен 1947. оженио Божицом; ту смо, у те две собе и малој кухињи, засновали заједничко домаћинство, у коме је Госпођа била домаћица, мени брижна помајка, Божици нежна свекрва.

На додели НИН-ове награде за роман
На додели НИН-ове награде за роман „Далеко је сунце“: Велибор Глигорић, Зира Адамовић, Криста Ђорђевић, Добрица Ћосић, Миливоје Живановић, Александар Вучо и Душан Матић (јануар 1954)

Тај двособни стан није могао да задовољи наше потребе, па је Госпођа наслеђени стан у Загребу заменила за трособни стан у Краља Милутина 54, у који смо се преселили у пролеће 1948. и у њему наставили прави породични живот, са заједничком кухињом, трпезом и библиотеком. Живели смо у складној љубави и међусобном поштовању; обраћање је било увек на ви; никад се није говорило повишеним тоном. Ту се кротио мој темперамент и култивисала моја партизанштина. Једини проблем нашег, иначе, у свему усклађеног заједништва, у коме смо делили све бриге и радости нашег напорног живота – било је купатило у коме се Госпођа ујутру дуго задржавала.

Наше велике наде у ново друштво за које смо се борили топиле су се на ватри жестоке и сурове стварности. То увиђање ја сам доживљавао прилично болно; Госпођа с надмоћношћу животног искуства. Она је и Резолуцију Информбироа и Стаљинов напад на југословенско вођство примила хладнокрвно, без огорчења и чуђења. Све опште недаће које су нас сналазиле Госпођа је подносила прибрано и с подразумевањем да су зла и несреће у бићу света и људској судбини. То је на Божицу и мене деловало лековито.

Госпођини пријатељи из „буржујског Београда“, госпође и господа у већ похабаној, некада елегантној одећи, који су долазили код Госпође на чај и бисквите које је доносила из Њујорка, мешали су се с мојим партизанским друговима из рата и новим пријатељима из Симине 9а, будућим научницима, сликарима, писцима. Тај наш стан био је стециште „старог“ и „новог“ Београда, у коме је Госпођа за „стари“ Београд била отмени отпадник, а за „нови“ Београд значајан и поштован „сапутник“. У нашем дому се о свему и неистомишљенички разговарало, али увек са уважавањем и толеранцијом, чему је Госпођа давала тон.

Криста Ђорђевић, председница Друштва пријатеља Народног музеја предаје управнику музеја Вељку Петровићу два портрета војвођаснког сликара из 19. века Павла Симића, марта 1962.
Криста Ђорђевић, председница Друштва пријатеља Народног музеја предаје управнику музеја Вељку Петровићу два портрета војвођаснког сликара из 19. века Павла Симића, марта 1962.

Захваљујући Госпођи, Божица и ја смо упознали грађански Београд, одлазили у старе куће на славе и вечере, прихватили грађански стил живота, културу становања и међуљудских односа. Од Госпође смо сазнавали њена искуства из живота у предратном Београду, Загребу, Бечу, Паризу и европским градовима. Божица је прихватала Госпођине принципе живљења, вођења куће и понашања. Студирајући историју уметности, друговала је са Госпођом која је имала лепу ликовну културу. У тим годинама, ја сам се посвећивао књижевности, а Госпођа ме је свесрдно подржавала у тој амбицији, верујући у мој дар. Све што бих написао, прво бих прочитао њој и Божици, саслушавши њихову критику.

У Госпођином стану, у коме смо нас двоје били пријављени као подстанари, 4. маја 1954. родила нам се кћерка Ана, коју је Госпођа примила као унуку. Ана је расла, Госпођи угрожавала комфор и мир, стан нам је постао тесан; 1957. морали смо с тугом да се делимо и селимо. Госпођа се одселила у двособни стан у Кондиној улици, ми у запуштену кућу у Бирчаниновој 16а, одакле се иселио Бојан Ступица са својом Миром.

У наш нови стан однели смо две слике Саве Шумановића, Виноград и Шидска станица, и Госпођину бисту у бронзи, рад Сретена Стојановића, која је горела у њеној кући, срушеној у немачком бомбардовању.

Добрица Ћосић у стану у Бирчаниновој улици. Иза њега биста Кристе Ђорђевић, рад Сретена Стојановића
Добрица Ћосић у стану у Бирчаниновој улици. Иза њега биста Кристе Ђорђевић

Делећи заједничко домаћинство десет година, нисмо изделили наше родбинство с обостраним, свагда нежним осећањима. Посећивали смо се често и измењивали радости и бриге; Божица и ја смо слушали Госпођине савете, она је бдела над мојим књижевним радом, мајчински забринута због мог сукоба с Партијом. Плашила се да не доживим Ђиласову судбину и саветовала ми да напустим сваку политичку и опозициону делатност, тада и сама разочарана у Тита и његову политику.

При крају осме деценије Госпођа се разболела од рака који је због старости и крхкости њеног организма споро вршио своју деструкцију. Партијски и државни функционери с којима је Госпођа сарађивала – особито Родољуб Чолаковић, Петар Стамболић и Владимир Велебит, редовно су је посећивали и старали се да јој олакшају живот и омогуће лечење.

Ни Тито је није заборавио. С намером да Партији врати злато које јој је Тито 1940. дао на чување, неколико година после ослобођења платила је раскопавање рушевина своје куће, где је пронађена гомилица горелих златника, претворених у црну згуру, коју је однела Титу. Маршал јој је захвалио и понудио гомилицу растопљеног злата. Госпођа је одбила тај поклон. Али Тито није заборавио њене услуге и поштење, па јој је сваке Нове године слао котарицу јужног воћа из свог брионског врта.

Госпођин најоданији политички пријатељ, који је до њене смрти бринуо за њу, био је Петар Стамболић, човек који је располагао ретком људском и комунистичком особином: памтио је заслуге својих сарадника у партијској и народноослободилачкој борби и узвраћао им пажњом и услугама.

Криста и Тито 1976.
Није заборавио њене заслуге: Криста Ђорђевић и Јосип Броз Тито 1976. године у Београду

Болест је узимала маха, ближио се њен крај. У том времену ја сам завршавао Време смрти, и прогањан од власти био измучен напорима и неизвесностима, па се Божица, уместо мене, старала о Госпођи. У души сам јој остао дужан љубави и пажње у њеним последњим данима. Нека ми је утеха, ако то може бити утеха, да ни према мајци Милки, у њеним последњим данима, нисам био пажљивији но што сам био према Госпођи.

Госпођа Криста Ђорђевић умрла је 1981. године. До гробнице, где је сахрањен њен Ђурица, испратило је неколико даљих рођака и пријатеља из оба друштвена поретка: Краљевине и Републике. Више их је било из Титовог поретка. Божица, Ана и ја, са Јелом и Јованком Стојановић, били смо најтужнији.

На оставинској расправи у суду прочитан је њен тестамент, у коме је Ани даровала део свог накита, а Божици најдрагоценији – мајчин венчани прстен, убеђена, како јој је пред смрт рекла, да ће га она најдуже чувати.

У нашој кући Госпођа није само успомена и биста Сретена Стојановића.

Март 2001.
Из књиге Пријатељи (Политика/Народна књига, 2005, приредила Ана Ћосић-Вукић)

Биста Кристе Ђорђевић, рад Сретена Стојановића, у стану Ане Ћосић-Вукић
Биста Кристе Ђорђевић, рад Сретена Стојановића
Ана Ћосић-Вукић о Кристи Ђорђевић

Била је лепотица, српска аустроугарска принцеза, авантуристкиња, храбра комунисткиња, одана супруга, дворска дама и мецена. Жена јединствена у српској, европској и светској култури 20. века. Таква жена је данас незамислива

За биографију мога оца и писца Добрице Ћосића веома је важна књига Пријатељи (2005) и њено допуњено издање Пријатељи мога века (2009). Те књиге су биле моја идеја, инспирисана читањем његових дневничких бележака. Издвојила сам записе о његовим пријатељима писцима и предложила му да их допуни и направи њихове портрете или да исприча причу о њиховом животу, о догађајима у којима су учествовали, о посебности њихових личности, о утицају који су извршили на њега..

Допуњујући записе о својим пријатељима и пишући нове портрете, уморни романописац је у ствари „трошио време“ које је тешко подносио у нераду и спонтано писао посебну врсту сопствене аутобиографије.

У књизи Пријатељи мога века, на самом почетку је портрет Кристе Ђорђевић – Госпође, која је била веома важна личност у животу мојих родитеља. Тај портрет је настао после нашег разговора-скице о Кристи за књигу Живот за роман. Криста Ђорђевић је била друга мајка мом оцу и њено место и јесте пре свега у књизи Живот за роман.

По завршетку рата, тј. по ослобођењу Београда, мој отац је дошао из Топлице и Црне Реке у престоницу и постао уредник листа „Млади борац“, а потом члан Агитпропа Централног комитета Савеза комуниста Србије. Живео је у стану госпође Кристе Ђорђевић коју је за време рата као илегалку упознао у Страгарима, у кући чувеног Јове Шпанца који је био лекар, шпански борац и високи партијски функционер.

У стану Кристе Ђорђевић мој отац се оженио са мојом мамом. У њеном стану 1954. сам се и ја родила.

Одселили смо из њеног стана у Улици Краља Милутина у Бирчанинову улицу 1957. године. Пријатељство се наставило у сталним контактима, ручковима са специјалним менијем које је припремала моја мајка са великом пажњом.

Она је за мене била потпуно другачија од свих других жена које сам познавала: по стасу, одевању и понашању. Била је необично ситна, крхка, складна, строго елегантна, увек у костиму и свиленој блузи, са рафинираним скупоценим накитом у који сам гледала опчињено. Разговор се у њеном присуству водио смиреним гласом, а и кретало се некако другачије. Тада је наша кућа била по свему господска.

И разбарушени, неконвенционални пријатељи мога оца су се пред госпођом Кристом понашали као господа. Она је самом својом личношћу условљавала такво понашање.

Пушила је страсно, и имала дивну седу једноставну пунђу. Били смо породица, сада знам.

Јованка, Криста и Тито 1976.
Јованка Броз, Криста Ђорђевић и Јосип Броз Тито у тренуцима одмора  1976. године

Са путовања ми је доносила ситнице које нису биле играчке; уместо чоколаде неке фине бомбоне – увек умотане у шарену танку хартију. И ја сам у њеном присуству била другачија – Госпођа ме је просто опчињавала својом посебношћу. Интуитивно сам осећала да је не могу звати „тетка Криста“, иако је она то желела.

Понекад ме је мама водила код ње на чај у Кондину улицу. Тај стан је био опремљен одабраним стилским намештајем и само најнужнијим. Готово аскетска спаваћа соба била је украшена позлаћеним тоалетним столом са брушеним огледалима и папирним кутијицама, вероватно тада чувених пудера. Имала је чајну кухињу, никада није кувала храну – хранила се у хотелу „Екселзиор“.

Криста Ђорђевић је у свему била права старинска дама. Прошло је толико година, а ја нисам упознала никог сличног њој.

Била је и велики добротвор. Пре рата је школовала неколико српских уметника, међу којима и Милоша Црњанског и Сретена Стојановића. Мом оцу и мајци је дала свој стан и после мог рођења се преселила у стан у Кондиној улици.

У свакодневици се никад није разбацивала новцем. Поклони које је давала били су симболични. Али, кад је умрла, Божици и мени је оставила лепе и интимне комаде свог накита: велику камеју из XVIII века – мени; венчани прстен своје мајке – Божици; и сат свога оца – Добрици. Божицу је звала Мала, а Добрицу Мали.

Камеја и прстен Кристе Ђорђевић у власништву Ане Ћосић-Вукић
Камеја и прстен Кристе Ђорђевић у власништву Ане Ћосић-Вукић

Често се сећамо Госпође која је извршила знатан утицај на мог оца, особито на Божицу и читав поредак и живот у нашој кући, због чега и ја толико причам о њој. Желела сам да је и он у овом нашем разговору помене и више од мене каже о Госпођи.

„Покојна госпођа Криста Ђорђевић, Госпођа и за све комунисте, једина госпођа међу комунистима, и са Милицом Продановић једини комунист међу госпођама, била је мој и наш породични пријатељ. Животни пријатељ. Примила ме је у свој двособни стан 1945. године, хранила ме и бринула о мени. После венчања са Божицом 1947. године, наставили смо заједно да живимо, нас двоје у пролазној соби, ваљда до 1949. године када је Госпођа заменила свој загребачки стан за трособан стан у Краља Милутина 54 и у том стану дала нам уточиште. Имали смо по једну собу и заједничку трпезарију и кухињу, па смо одржавали и заједничко домаћинство. Живели смо као породица. У том стану си се и ти родила.

Ја сам крајем 1956, или 1957, добио стан у Бирчаниновој 16, те смо тако после 12 година мог „победничког“ боравка у Београду, најзад имали свој породични дом. Причам ти ту београдско-стамбеничку повест не само зато што је она један животни садржај нашег пријатељства са Госпођом, причам ти је врло тенденциозно. Дакле, 12 година сам са породицом живео као подстанар, иако сам био партијски функционер, народни посланик Републичке и Савезне скупштине и писац романа Далеко је сунце и Корени. А садашњи антикомунисти говоре о мени као о „дворском писцу“.

Госпођу Кристу сам упознао у јесен 1941. године, у кући Драгослава Јовановића Шпанца, до рата студента медицине, а у рату секретара Окружног комитета КП Југославије за Крушевац. О њему сам ти већ нешто рекао. Код свог „шпанског“ пријатеља Госпођа се била склонила бежећи од Гестапоа и српске Специјалне полиције. У тој великој породичној задрузи домаћин је био Светислав Тила Јовановић, човек без обе ноге, по мом сазнању – човек са најтрезвенијом сељачком главом у срезу трстеничком, сељак-аристократа и морални херој кога су четници заклали. У тој многољудној и многодецној породичној задрузи Криста је била Госпођа, неко изнад свих. А то је била и за Велику Дренову и околна села – за читаву доњолевачку и моравску сељачију, Криста Ђорђевић је била Госпођа. То јој је било име, занимање, ранг и функција.

Грацилна, отмена, елегантна и малорека, али паметна, поштована и вољена од свих који су је видели, па су је као неки свој окупацијски трофеј чували сви сељаци и сељанке, уживајући да је с пута, кроз плотове, гледају у њеним кратким, предвечерњим шетњама по селу, великој авлији и имању страгарских богаташа Јовановића.

Живела је полуилегално, а знало је пола среза да је у Страгарима једна дворска дама, нека „велика госпођа“, која „збори девет језика“, пријатељ Председника владе у Лондону, Слободана Јовановића, и свих великих људи о којима су окупацијске новине писале да су непријатељи и издајници српског народа.

Долазећи партијским послом код секретара окружног комитета Јове Шпанца, упознао сам је и одушевио се њеним подвигом; ћерка загребачког банкара, жена професора универзитета, дворска дама, а друг је наш – заштитник комуниста и присталица партизански!

У данима наше ужасне политичке и моралне кризе – слома устанка, а Немци су били под Москвом – никада није губила веру у нашу победу; смирено ме храбрила, препричавала вести радио Лондона и Москве које је слушала, причала о писцима, сликарима и вајарима, о Паризу и Бечу, Швајцарској, Италији и Немачкој, била мој први водич по Европи…

Осећајући да се ја, партизански илегалац, живо занимам за све уметности о којима ми је приповедала кад год ноћу упаднем у кућу њеног домаћина Тиле Јовановића, дала ми је да читам Јесењинове песме. На стајским таванима, сењацима, илегалским бункерима и леденим сиротињским собичцима, читао сам Јесењина и доживео прву егзистенцијалну кризу. Јесењин ме је својом лириком увео у неку другу, рекао бих, метафизичку сету, која ме је плавила и тамнила у илегалским самоћама и опасностима, промицањима поред немачких и четничких стража и заседа, у тој непрестаној блискости смрти коју сам просто удисао…

Та метафизичка сета, та туга над собом, подстицана Јесењиновом лириком, цепала ме је, размицала себе, и ја себи нисам био само комуниста и партизан, него и младић који по неком вишем промислу са илегалским тајнама носи и тајну постојања коју не разуме, која боли изнад властитог живота и своје смрти. Са „штајер“ револвером, две бомбе и збирком Јесењинових стихова, одолевао сам немачком продору до Вјазме, Лењинграда и Дона, четничким, недићевским и љотићевским потерама „остатака комунистичких банди“, ноћу се као звер провлачио кроз четничке заседе и одржавао састанке са младићима и сељацима који су страсно веровали у Русију и њен „милион и један тенк“, која ће на пролеће прегазити Немце као „ала годину“ све до Берлина. Душа ми је била сва прозукла и натрулела од Јесењинове лирике, а мозак ми је жустро врцао текстове и пароле из билтена Врховног штаба, ужичке Борбе и директивних писама Покрајинског комитета КП за Србију…“

Добрица Ћосић за радним столом у стану у Бирчаниновој улици, испод бисте Кристе Ђорђевић
Добрица Ћосић за радним столом у стану у Бирчаниновој улици, испод бисте Кристе Ђорђевић

Опоменула сам га да је његово илегалство друга прича и да настави да ми прича о Кристи Ђорђевић.

„И та моја илегалска прича је прича о Госпођи. Јер се у тој нашој илегали родило наше пријатељство и више од њега: Криста је била моја друга мајка; ја сам био њен усвојенко, њен син; тако смо се поштовали и волели. Твоју мајку је сматрала снајом и волела је као ћерку. Не само док смо становали заједно, него до њене смрти осећали смо се као род. Пазили се и бринули једно за друго.

Много и о свему, твоја мајка и ја смо од Госпође чули и научили. Поред Божице, Госпођа Криста је најупорније веровала да имам књижевни дар, па ми је са својих путовања у Њујорк (била је делегат Југославије у Социјалном комитету Уједињених нација), доносила свеске, мастила и пенкала. Њој и Божици читао сам прве записе са посланичких избора и обилазака свог среза, неке скице приповедака, неуспелих без сумње, што је и она деликатно и шкрто потврђивала. Највише је волела моје описе природе.

Од Госпођиних доброта и заслуга у мом „урбанизовању“, сматрам врло значајним познанства са старим, грађанским, „буржујским“ Београдом, која ми је она омогућавала. Захваљујући њој упознао сам се и спријатељио са великим вајаром и дивним човеком Сретеном Стојановићем, његовом женом Јелом и ћерком Јованком, па вајарима Томом Росандићем и Палавичинијем, композитором Петром Коњовићем, сликарима Јованом Бијелићем, Пеђом Милосављевићем, Лубардом и Милуновићем…

Код Госпође су долазиле у посету старе и отмене београдске госпође и господа, социјално деградирани, експроприсани, у пензији. Са њима се увек, по енглеском обичају, у пет поподне пио чај и служили ситни сендвичи и колачићи. А разговарало се само о оном прошлом животу и старом Београду; увек тихо, без жестине и гестикулирања. Исцрпно су обавештавали једни друге о својим пријатељима и рођацима у емиграцији који су им у писмима слали понеки долар…

Тако сам од Госпођиних пријатеља и пријатељица сазнавао како се српска, београдска буржоазија поделила на ону која се потчинила новој власти и политички склонила у „Народноослободилачки фронт“ и ону која је избегла у емиграцију с надом у блиски пораз комуниста и повратак у Београд. Да не ширим ту тему. Госпођа Криста Ђорђевић ме је својом личношћу, пријатељствима и везама са грађанским Београдом обогатила сазнањима, која су нека, надам се, транспонована у текстове мојих романа.“

Сава и Христина Шумановић 1898 (лево) и Христина у Загребу
Сава и Христина Шумановић 1898 (лево) и Христина у Загребу

Мом оцу и мајци Криста је оставила две слике Саве Шумановића. Своје слике није продала већ их је после смрти завештала Народном музеју.

Ратних година, без прихода од књига које се више од десет година нису штампале, били смо принуђени да продамо Савин Виноград и једну верзију Шидске станице.

Није причала о свом чувеном брату, али о оцу и мужу који је рано умро – веома често. О мужу као да је жив. Није је пратио никакав трач.

Свако поподне она је карактеристичним ходом журила ка некој галерији, позоришту, филхармонији. Била је у сваком погледу несвакидашња жена, вредна дивљења и због лепоте и због узорности, морала.

Била је прича и о партијском злату које је изгорело јер је бомба пала на њену кућу. Али мени је била много занимљивија чињеница да је њена и Ђурицина кућа била уништени музеј са сликама, скулптурама, рељефима. Није жалила.

Имала сам утисак да је увек бринула за тату да му се нешто не деси, ваљда да га не ухапсе. Волела је ту татину несмиреност и радозналост. И она је била таква.

Данас у мојој кући на централном месту стоји њена биста коју је израдио Сретен Стојановић. Биста је нагорена од пламена. Невероватна глава – отмена, рафинирана, лепа. Гледамо се сваки дан.

Савиних слика нема – продали смо их и ја сам свог оца тешила да је Криста управо срећна што нам је својим даром омогућила да достојанствено преживимо ужасне деведесете и касније, до продаје породичне куће и Улици Бранка Ђоновића број 6.

Моја мама је имала обичај, а и ја сам га одржала, да на полице за књиге иза књига постављамо фотографије које су биле без рама, али каширане па се нису савијале.

На њима девојчица Криста у невероватним чипканим хаљинама, рукавицама, белим платненим чизмицама.

Изнад радног стола мог оца службена фотографија Кристе Ђорђевић са мојом камејом и маминим прстеном. Сасвим амерички, за оно доба.

Дала нам је и диван стари самовар који сигурно може да ради. Сви ти предмети ћуте и зраче својом лепотом. Мене боле слике Саве Шумановића за које више не знам где су.

Иако нисам била радознало дете, знала сам да је од Тита за Нову годину добијала корпу мандарина. О њему није ружно говорила. Мислим да је много знала, али да је мој тата није испитивао – она је била госпођа.

Ето, помислим како је лепо што у мом стану постоје њене стварчице, једини сачувани предмети једне велике личности. Заборављене. Да. Ја је се једино сећам.

Криста Ђорђевић била је јединица, лепотица, српска аустроугарска принцеза, авантуристкиња, храбра комунисткиња, одана супруга, дворска дама и мецена. Жена јединствена у српској, европској и светској култури 20. века. Таква жена је данас незамислива: ко год је негде промрмљао понешто недостојно ове узвишене жене, а било је и таквих које не помињем да не кварим представе о њима и тако допринесем ружењу људи, само би слику о себи наружио.

Извор: РТС, Магазин Око

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.