Дучића су покретале тајне

Роман  „Химерина крв“ познатог српског писца Славише Павловића  о бурном љубавном животу Јована Дучића филозофа, песника, дипломате и ватреног патриоте

Ваше дело је постало својина једног народа, вашим именом се заклињу поколења, али кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја, хтијући да изразе оно што је најлепше у њима двома и љубави, проговорили језиком ваше поезије и нашли исте ваше речи.

Овако је својевремено Иво Андрић писао Јовану Дучићу, чијем је бурном животу писац Славиша Павловић (1982) посветио роман „Химерина крв“ у издању Лагуне. На питање да ли је после дугогодишњег проучавања живота и дела главног јунака открио нешто непознато, или веома мало познато, аутор, за Новости каже:

„То што је мало познато или непознато, стало је у 270 страна књиге, а мени као писцу било је најтеже да одаберем догађаје у којима ћу најбоље приказати ко је био Јован Дучић. Наравно, постоји и много догађаја који нису тачни, попут легенде да је Дучић зграду Амбасаде Србије у Будимпешти добио од једне грофице за заслуге у постељи. Занимљиво је да је истовремено имао много пријатеља и много непријатеља, па тако у периоду од неколико година, док Иво Андрић пише хвалоспев о Дучићу, а Джон Голсворти га назива великим песником Европе, Милован Ђилас пише да је његова мисао проституисана мисао херцеговачког сељака.“

• У роману сте се бавили многобројним Дучићевим љубавним авантурама. Чиме је толико привлачио жене, често удате?

-Популарност је велики афродизијак. Дучић је већ у младости постао познат, док је с годинама та популарност бивала све већа. Говорио је неколико језика, био добро грађен, шармантан и културан, на добром положају и одседао у најбољим хотелима. Касније, када је стекао репутацију љубавника, жене су га још више опседале. Наравно, он није био имун, напротив. Волео је жене, посебно заузете – тешко доступне, што му је вероватно био изазов. Није се задовољавао нечим обичним, једноставним, него су га управо покретале тајне, које су неретко биле и изванредно надахнуће за изузетну љубавну поезију коју нам је оставио.

• Интригантна је једна епизода из 1925. која је кулминирала тучом у министарском кабинету…

–Милутин Јовановић, такође српски дипломата, подметнуо је аферу Дучићу у Швајцарској, када је песник оптужен да је отац детета извесне госпођице Вогел. Дучић је доказао на тамошњем суду да је то неистина, с обзиром на то да је дете рођено у јуну, а Јован је тек у јануару дошао у Женеву. Међутим, поред наших и европских листова, скандал је био толико велики да су о њему писали чак и афрички медији. Јован је премештен у Египат, али када је дошао у Министарство иностраних дела, сусрео се са Јовановићем. Избила је туча, у којој је Милутин остао да лежи на поду, крвавог носа. Док су му пружали помоћ, Дучић је изговорио да Јовановић треба да му буде захвалан због батина, јер ће га историја запамтити само због тога што га је тукао велики песник. И био је у праву.

• На Дучићеву поезију, али и његов живот, изгледа да је најјачи утисак оставила Јованка Тодоровић, која је иначе била удата?

-Године 1908. у Београду, Дучић је упознао Јованку, која је већ имала двоје деце. Љубав је убрзо букнула, а Јован је у том периоду написао „Песме љубави и смрти“. Несрећни муж није уопште сумњао у породичног пријатеља који их је често посећивао. Из те тајне везе, родио се и „њихов“ син Јовица. Чак је и Дучић, на рођендану дечака, одржао беседу у коме је рекао да дете личи на оца. Међутим, после неколико година, Јованка је мужу признала неверство и напустила га. Када је веза постала слободна, љубав је нестала. Она је касније постала популарна глумица, удала се за Владимира Дворниковића, док је несрећни Јовица, још у младости, извршио самоубиство.

• Свог јунака представили сте и као ватреног патриоту, који је родољубиви жар носио од младалачких дана.

-Многи људи током живота промене навике, укус, па чак и идеологије. Јован Дучић као млади учитељ и као остарели прослављени песник и дипломата, нимало се није променио као борац за слободу свог народа. Отуда и његово дело „Верујем у Бога и српство“. У младости је хапшен због родољубља, а последње дане живота у Америци провео је борећи се за исту идеју. Био је фасциниран Његошем и царом Душаном, а једино драмско дело које је написао „Крунисање Душаново“, нажалост, није у потпуности сачувано. Наравно, морамо схватити да је живео у време када је српство било изузетно угрожено, нарочито у Босни и Херцеговини, а његов сан да родно Требиње буде српско није дуго потрајао после Великог рата, с обзиром на то да је у тренутку његове смрти град био у рукама усташа.

• Веома су занимљиви и Дучићеви кафански сусрети и дружења са Скерлићем, Нушићем, Ракићем, Слободаном Јовановићем, Шантићем…

-Дучић је одрастао са Шантићем у Мостару. Посебно је пријатељство два велика песника, који су потпуно различити. Шантић није могао из Мостара, док је Дучић једва чекао да упозна нови град, језик и земљу. Када је Скерлић у питању, сви су страховали од његових критика, осим Дучића, кога је редовно хвалио.

У свом тестаменту, написаном пред Други светски рат, Дучић као извршиоце своје воље, између осталих, наводи своје најбоље пријатеље: Слободана Јовановића, владику Николаја и Владимира Ћоровића. Захваљујући Николају, сачуване су многе Дучићеве песме написане у Америци. Занимљиво је да је владика Николај био уредник Сабраних дела Јована Дучића објављених 1946. у Чикагу.

• Дука, како су га пријатељи звали, био је први српски амбасадор. Какав је траг оставио у дипломатији?

-Изузетан. Он је и постао први амбасадор у нашој историји управо због успешног споразума са Италијом. До тада, имали смо само отправнике послова. Међутим, када говоримо о дипломатији, поред спољнополитичких успеха, његови културни успеси на том пољу су изузетни. Он је отворио врата једној, до тада малој књижевности, да уђе у свет. Постао је један од најбитнијих чланова ПЕН-а. Као песник је био успешан широм света, а и сам је преводио многе наше песнике на језике земаља у којима је радио, па су, захваљујући њему, Бугари читали песме једног Шантића још пре балканских ратова.

• Из Дучићеве дипломатске мисије у Риму помиње се и његов однос са Мусолинијем?

-Када је Мусолини у питању, као и сваки диктатор, са њим никоме није било лако. Међутим, ни он није одолео Дучићевом шарму, иако је до његовог доласка у Италију српске дипломате сматрао непријатељима. Чак је читао и његову поезију, а Јован у свом дневнику каже да му се чини како је Мусолинију било искрено жао када му је саопштио да напушта Рим.

Извор: Новости/Драган Богутовић