Пукни зоро, нећу кући скоро!

Пише: Мишо Вујовић

Личност се рађа, победник ствара, занат учи, мудрост Бог дарује, воља обликује искуство надограђује.

Све то уклопити и компоновати у једном човеку није био лак задатак. А тај задатак је створио ремек дело данашњице. А то је успео Срђан Ђоковић, уз помоћ Бога и вере у своје дело.

Зашто то понављам!? Понављам то ко пример породичне слоге, безрезервне вере и љубави. Новак Ђоковић није само вансеријски спортиста и шампион, већ трибун и гласноговорник разума који се све више гуши у заглушујућој какофонији беспризорних сукоба профита.

Давно сам написао да Новак Ђоковић није само лидер једне тениске епохе, рекордер по броју освојених трофеја, сада већ ненадмашан, већ весник неког бољег времена и надајмо се хуманијег друштва у коме профит неће представљати аксиом живота.

Били су то дан и ноћ за незаборав, лепши рођендански поклон нисам могао добити од ове Новакове победе у Њујорку и 24. великог пехара, још једног рекорда и слављеничког финиша у најкултнијем ресторану – Ципријани, где нас је лично дочекао власник овог престижног локала а Новак својим емотивним обраћањем довео до суза.

Супруга Јелена смерна и господствена није скривала задовољство. Син Стефан је са знатижељом листао публикацију сабраних колумни “Победник”. Срђан и Дијана су, као и увек у оваквим приликама бдели над гостима и бринули се атмосфери и сваком госту понаособ. Ту је и стриц Горан чији допринос успеху шампиона је такође немерљив.

Познати чикашки угоститељ Бранко Палибрк се присећа првих дружења са Срђаном и Новаком.

-То само може челична воља и неизмерна љубав – каже овај стамени Ужичанин.

Дан је уронио дубоко у ноћ, зора се назирала испуњена радошћу још једног Новаковог тријумфа. Пукни зоро, нећу кући скоро…