Приче о Србима у Аустралији на 1200 страна

СЛОБОДАН ЛАЗИЋ ИЗ ЉИГА НАПИСАО ИЗУЗЕТНО ВРЕДНУ КЊИГУ, ЧЕКА СЕ ИЗДАВАЧ

Пише: Мира Библиотекарка Којић

Слободан Лазић, рођен у љишком селу Бранчић, као младић отишао је у врло далеку Аустралију. Радећи разне послове, у слободно време прикупљао је податке о Србима у тој земљи, не само у Сиднеју, па у Мелбурну, где је живео, већ и у удаљеном крајевима ове велике државе, која је истовремено и континент. Највише се бавио српским црквама које су грађене добровољним прилозима српског народа.

Бризбејн, Перт, Мелбурн, Сиднеј, Канбера  и њихова предграђа, и многа друга места имају српске цркве посвећене разним свецима. Скромне грађевине, неке грађене и по пар десетина година, сведоче и о тегоби коју је прошла Црква у Аустралији, оптерећена често и неразумевањем Српске православне цркве и Цркве у Америци.

Спискови донатора, приче о градњи многих цркви и црквених домова, значајни празници који су Срби славили, уз прецизно навођење места, датума, људи блиских цркви, свештеника, међу којима су и двојица који су имали парохије у селима љишке општине Цветановац и Моравци,  су сведочанства о трајању Срба и српског имена у земљи другог језичког, етничког и културног поднебља.

Један од епископа у Аустралији био је Милутин који је стигао на други крај света 2003. године и остао три године. И о њему и његовом раду има на страницама Лазићевих записа. Данас је господин Милутин Епископ ваљевски.

Лазић се у родни крај вратио после 28 година. Донео је успомене, списе откупане писаћом машином на ћирилици, која је била део обавезног пртљага при повратку кући, на стотине фотографија које је сам снимио или добио од других, записе из новина.

Седео је Слободан Лазић у Љигу за писаћом машином много дана, месеци и година и даље писао, прецизно и зналачки, о људима које је сретао или од других о њима слушао у Аустралији. У овој земљи остали су његови познаници, доктор биолошких наука Слободан Филиповић, Станија Мировић и Љиљана Вукомановић, који су му годинама слали податке о Србима у тој земљи, фотографије, новине, а писма су стизала десетак година у Љиг.

Пре неколико година, Слободан Лазић привео је крају своја сећања на Аустралију у периоду дугом готово три деценије, а кроз документа и фотографије из ранијег периода, које је пронашао, сазнајемо како су Срби православне вере живели у Аустралији у 20. веку.

Записи о Србима у Аустралији, у којима око 90 одсто заузима прича о Српској цркви, чекају издавача.

Међу неколико стотина фотографија, није било лако одабрати репрезентативне за причу у овом необичном човеку, кога живот није мазио. Оца није запамтио, умро је 1945. године у болници у Краљеву од последица Сремског фронта, када је сину Слободану било десет месеци.

Претходно је његов отац Радојко радио као клесар у каменолому у Славковици. Кад су га 1941. године ухватили Немци, послали су га у борски рудник, одакле је побегао и постао симпатизер равногораца. Да би, после мобилизације, завршио код партизана.

Слободан Лазић, који је испричао причу о Србима у Аустралији на 1200 страна, често мисли на Аустралију, где живе његове ћерке Милена и Мирјана којима је Аустралија домовина. Има и двоје унучади чије фотографије радо показује.

Насловна фотографија: Камен темељац за старачки дом у Илајну код Мелбурна 1977. године, донет са Рудника, а ктитори су били Војислав и Јелена Милетић