Бордо џемпер моје мајке

Пише: Душан Марић

Посљедњих година, сваки пут кад бих долазио у родне Шеменовце на Купрешкој висоравни, након што бих са оцем и мајком попио по ракију и размијенио новости, прихватао сам се „чишћења терена“, како сам звао сређивање куће и дворишта. У рату сам са својим војницима чистио терен од остатака непријатеља а родитељски дом сам чистио од ствари за које сам сматрао да су сувишне.

Заједно провели више од 65 година: Мајка и отац аутора овог текста

Нашло би се ту свега и свачега а највише гардеробе и постељине. Нешто се накупило и донијело из избјеглиштва, нешто добило из хуманитарне помоћи, нешто смо купили мој брат и ја, нешто послала мајчина сестра Јефа из Сремских Карловаца а нешто било плод неуморних мајчиних руку.

И отац и мајка били су штедљиви. Обоје су одрасли у биједи Другог свјетског рата и послијератном сиромаштву, кад на Купрешкој висоравни није било довољно хране а камоли нечег другог. Буквално се гладовало и грцало у неимаштини. Деценијама послије рата, нове гардеробе и обуће, посебно „куповне“, је било тако мало да је често исти капут, сукњу или какве ципеле користило више укућана. Обично само у свечаним приликама, кад би се ишло на саборе код цркве. Или у град, код доктора и у куповину. Тако нову сукњу или „зборањску“ хаљину на Петровдан обуче једна, на Духове друга а на Илиндан трећа сестра.

Тек у другој половини живота имали су, могло би се рећи, довољно за пристојан живот. Али је остао страх од неимања. Па ни једна ствар није била за бацање, већ се остављала за злу не требало.

Тај страх од неимања и биједе поново је букнуо након посљедњег рата, против Хрвата и муслимана, у којем смо остали скоро без игдје ичега. Притиснути од војно и економски надмоћнијих Хрвата и муслимана, које су помагали Америка, НАТО и читав свијет, Срби су морали напустити Купрешку висораван и кренути у неизвјесни и сурови свијет избјеглиштва. Моји родитељи су наше село напустили са двоје коња, коњским колима и нешто ствари, колико је на њих могло да стане. Кућа остала да је Хрвати запале, краве, кућни уређаји и друге ствари да их опљачкају и отјерају себи. Као што смо ми Срби три године раније палили и пљачкали њихово.

Фотографија корисника Dusan MaricЗато након повратка из избјеглиштва, које су провели у једном селу код Бањалуке, моја мајка Стана није престајала да плете и везе. Ни кад се приближила десетој деценији живота. И посљедњи пут кад сам је видио, у фебруару ове године, три мјесеца прије њене смрти, пургала је један стари џемпер са намјером да исплете нешто ново. Ормари су били препуни вунених џемпера, чарапа и рукавица, које је она исплела.
-Мајко, зашто толико плетеш? Као да ћеш живјети још сто година.
-Болан, може затребати. Шта ти знаш шта може бити. Ако ја умрем прије Зарије, нека има, ко да ће он знати себи крпити. А нека стоји и теби и дјеци.

Ја бих сакупио по неколико џакова ствари, износио на косу изнад куће и палио. Иако је мајка надгледала моје „акције“ и стално улагала протесте „е па немој то“, „видиш како је фино“, „то ми је Јефа послала“, „може Душане затребати“ и очево „шта ти то, болан, смета, баци неђе нек стоји“, ја сам користио сваку прилику да у џак убацим и који комад гардеробе који су они још користили.

Кад сам се прије двије године, послије Ђурђевдана, из завичаја вратио у Велику Плану и родитеље позвао телефоном да им кажем да сам стигао жив и здрав, мајка ме је „дочекала“ питањем.

-Хоћеш ли ми нешто право казати?
-Хоћу мама.
-Несвети те твој, шта си ми урадио са џемпером?
-Каквим џемпером?
-Па онај бордо болер, од вуне, без рукава.
-Немам појма.
-Ниђе га нема.
-Ту је негде, наћи ћеш га.
-Све сам преврнула али га нема. Мора да си га ти запалио.
-Нисам мама. Али и да јесам што ти је важан један изношени џемпер. Имаш их довољно.
-Ма, овај ми је баш био згодан за обући.

И у другом разговору мајка је питала и жалила за џемпером. Притужба на мене због несталог џемпера стигла је и до мог брата Миће у Чикагу, који је све то окретао на шалу. Кад смо се прошлог љета посљедњи пут окупили код куће, више пута је, намигујући ми, питао:
-Па, како си могао да јој бациш баш црвени џемпер?

Мајци није било до шале, очигледно јој је тај џемпер био за срце прирастао а ја нисам могао да се сетим да ли се налазио међу стварима које сам „кобног“ дана запалио.

Пролазили су мјесеци, прошле и двије године, ја извео још десетак акција чишћења, у којима су из куће нестале многе важније ствари али ни једна од њих није жаљена као бордо џемпер. Само је мајка чешће вршила инспекцију шта сам скупио да носим на косу.

Кад бих се ја мало љутнуо што ме контролише и давао обећање да ћу бацити само оно што је за бацање, она би се вајкала.

-Тако си ми и онај џемпер бацио. Шта ти је џемпер сметао. А био ми згодан за обући.

Како је мајка старила, тако је џемпер и у мојим размишљањима постајао све вриједнији а у души се појавио осјећај кајања што сам га бацио. Нисам баш ни морао.

Прије неколико дана мајка је умрла. Мало због година старости, мало више због недостатка медицинске његе, коју јој нисам могао обезбиједити, јер су криминалци и мафијаши који воде овај свијет забранили кретање због појаве корона вируса, па никако нисам могао отићи у Босну.

Један дан послије њене сахране, почео сам да сређујем кућу. Иако је мајка, која је то, сигуран сам, са неба посматрала, очекивала да ће у тој посмртној акцији у ватри завршити све њене ствари, бацио сам само ону одјећу и обућу које су биле за бацање а све остало опрао и сложио у њен ормар. И на њен кревет.

Једна од најдражих упомена: Душан Марић са родитељима и братом у завичају

Због успомене на мајку и зато да отац што мање примијети празнину у кући насталу одласком драгог бића са којим је провео 65 година живота, али и ради осјећаја кривице због бордо џемпера.

И док сам тако, загледајући сваку ствар, претресао кућу, на ред је дошао и дрвени кревет у подруму, на којем се налазио душек прекривен са два вунена ћебета. Које је мајка откала од вуне наших оваца, које сам по Љесковачи и падинама Великог Виторога чувао све до одласка на студије у Београд. Послије смо их продали и држали само краве.

Кад сам подигао душек, испод узглавља сам угледао – мајчин бордо џемпер. И баш осјетио радост што сам га пронашао, што га нисам запалио. И блискост са тим комадом одеће. Као да је у питању драго биће пољубио сам га и привио на груди.

Изгубио сам мајку али сам нашао њен изгубљени џемпер.

Фотографије: Приватна архива

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.