Priča o ljudskoj veličini Duška Trifunovića
Bregović i Bebek su tog dana u studiju u Londonu snimali “Pristao sam biću sve što hoće” i “Šta bi dao da si na mom mjestu?”. Tekstovi su bili prevedeni i na engleski jezik. Prilazi im producent i pita:”Ko vam piše tako dobre tekstove?” Oni kažu: “Neki čika Duško. Jedan naš pjesnik. E, da je on ovde, pola Londona bilo bi njegovo,” kaže producent. Ali, čika Duško Trifunović nikad nije živeo u Londonu i nikada se nije obogatio od svojih stihova.
To je onaj isti Duško Trifunović koji je prvu pesmu napisao sa 22 godine , a sa 24 izdao prvu zbirku. Sin Petre i Vasa Trifunovica iz Sijekovca – sela nadomak Bosanskog Broda, učio je bravarski zanat, završio je šumarsku školu, i do 1955. godine radio kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu. Tek, kad su mu pesme objavljene upisao je studije književnosti.
To je onaj isti Duško Trifunović za koga verovatno i ne znamo dok slušamo: Glavo luda, Malo pojačaj radio, Rijeka suza i na njoj lada, Da mi nije ove moje tuge, Ljubomora, Srce je čudna zvijerka, Glavni junak jedne knjige, Bluz za moju bivšu dragu, Pristao sam, biću sve što hoće, Milicija trenira strogoću, Ima neka tajna veza i Šta bi dao da si na mom mjestu…
A da li ste znali da je pesma Ima neka tajna veza, ustvari priča o zatvorskom čuvaru koji je godinama čuvao domce deleći sa njima odaje sa rešetkama, a da su stihovi Šta bi dao da si na mom mjestu inspirisani Bebekom.
“Jednom smo sjedili u Park kafani i ja vidim Željka Bebeka kako ide. Željko je sjajan umjetnik, uradio je to što je uradio, ali je štos u tome što je on bio mršav, pa neke tanke nogice, a glava mu ogromna, zato što mu je frizura u to doba bila natapirana. I ja znam da ga ne vole, govore – ma šta se on pravi važan. Ali kad je on ušao u kafanu, odjednom je bilo neko ozarenje i ja shvatim – njega mrze, ali mu se dive. Otišao sam kući i to napisao.
To je onaj isti Duško Trifunović koji je iz Sarajeva, grada gde su svi znali za to ime, stigao kao izbeglica u Novi Sad. Gord, ponosan, stasit. Nije tražio ništa. Usamljenik koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
“Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik,”pričao je pesnik u svom posljednjem intervjuu na RTS-u.
To je onaj isti Duško Trifunović koji je za Davorina Popovića i Indekse napisao najlepše ljubavno priznanje Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj, a pesmom Pristao sam biće sve što hoće, ostavio nam svoj testament.
“Zablude sam, evo, prestao da brojim,
nemam kome da se vratim kući, nemam kome,
pamtite me po pjesmama mojim,
pamtite me po pjesmama mojim.”
To je onaj isti Duško Trifunović čija je jedan od poruka bila i “Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete”, a posveta u knjizi koju je poklonio prijatelju :”Ako ti jave, umro sam, ne veruj. To ne umem.”
Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Ceretskom groblju, 30. januara 2006. Do smrti je živeo od više nego skromnih primanja, ali najbolji pesnik je mrtav pesnik. Tada su ga se setili svi koji su okretali glave dok je onako poguren prolazio njihovim ulicama.Da je živ ni danas im ne bi zamerio. Ulice i služe da se njima prolazi. Važno je da je on zastao i ostao u mnogim dobrim pesmama. Treba samo malo pojačati radio.
Tekst: Irena Zarić (Preuzeto sa Fejsbuka)