Preci, oprostite što ću biti Nemica!  

ZAVIČAJ JOŠ U SRCU: Dubravka sa sinom Lukom i mužem Mirkom

Požarevljanka Dubravka Ručić (devojačko Veljić) sa porodicom, mužem Mirkom i sinom Lukom živi već punih pet godina u Frankfurtu na Majni, srcu Nemačke, centru svetske finasijske moći i na dobrom je putu da dobije nemački pasoš i postane Nemica. Ali, njena Braničkevska ulica i devojačka soba ne daju joj mira, a čežnja za zavičajem je ne napušta sve do današnjih dana. Nažalost, nije uvek kako želimo!

Portal “Tamo daleko” nedavno je pustio njenu ispovest, a sada nam se Dubravka javila svojim zapisom iz ispred Ureda za strance (Auslederbehorde) u Frankfurtu , ispred koga satima i danima, izmđu osalih, čekaju i Srbi kako bi produžili boravišnu vizu ili dobili porodičnu vizu, radnu dozvolu, državljanstvo ili neki drugi za njih životno važan papir. Priču je zabeležila na Dan pobede, pun simbolike i pomešanih osećanja.

“Frankfurt. 04,30. Trideseta sam po redu. Juče sam u našoj crkvi u Frankfurtu palila sveću i molila boga da završim ono što sam naumila. Da, imamo i crkvu, i to kakvu. Izgradila je dijaspora da se koreni ne zaborave.
Otvaraju Ured tek za tri sata. Proleće je mada kada stojite u mestu hladno je, a moj sin kući spava. Neka spava, mama ne spava. Stoji u redu za njegovu budućnost. Pokušavam da čitam knjigu, ali mi sadržaj ne drži pažnju. Stavljam slušalice i puštam muziku. Razgledam oko sebe. 

Ko su ljudi koji jutros dele moju sudbinu? Prvi u redu je naš čovek, grčevito stiska srpski pasoš u rukama. U nekoj kesi od celofana je prikupio dokumentaciju. Mnogo mu je da da za aktovku. Možda je ženi koja je ostala bez posla poslao novac za novu tašnu, već zadnjih 10 godina nosi staru, poderanu. Možda je unuki poslao za ranac. Sin ne radi, tu i tamo ponekad pa nema novca da joj kupi. Možda je ćerki krišom koji dinar stavio u džep, ni zet baš ne zarađuje, a puno radi. Podiže dva sina. Umorno je lice ovog čoveka. Ako je prvi u redu to znači da je morao već u ponoć biti ovde. Koža mu je ostarela od sunca što ga prži na gradjevini. Nije više tako mlad, muka ga je naterala, nije mlad u šezdesetim, dobar je to majstor, čovek pored njega će sve dati da mu kao poslodavac pomogne da dobije radnu vizu.

U vreći za spavanje sa flašom vode pored glave drema dvadesetogodišnji mladić. Čujem u redu da je od dva po ponoći tu. Budi se i priča mobilnim sa majkom. „Ne brini mama, završiću.“ Par Sirijaca. U njihovoj zemlji je rat. U redu poneki Azijat, student. Uglavnom su to deca bogatih roditelja. Tu je i mladi bračni par. On u ruci drži fasciklu. Na istoj reklama nekog hotela u Obrenovcu. Medicinski radnici možda? Čujem da našom zemljom kruže glasine kako je narod lenj i neće da radi?! Verovatno zato već stoje dobrih šest sati u redu za radnu vizu.

REDOVI OD PONOĆI: Ispred Ureda za strance

U 7,30 otvaraju se vrata. Izlazi nemački advokat i iz aktovke vadi šest predmeta. U svakom predmetu po jedan srpski pasoš. Stižem na red. Kažu mi da je broj ljudi predviđenih za prijem već ispunjen i da moram da sačekam 03. avgust (tada imam termin). Na tečnom nemačkom (u takvim situacijama uvek govorim perfektno jer mi je Lukina slika pre očima) objašnjavam kako mi to stvara komplikacije jer i sami  znaju da u Nemačkoj prijavljujemo željene odmore za narednu godinu još u novembru. Sada ne mogu ništa da menjam, „jer red je red.“

“Svakako gospodjo, sačekajte trenutak”.

Za koji minut ulazim u kancelariju u pratnji jedne starije gospodje.

„Ne brinite, sve ćemo završiti i moći ćete da odputujete za vreme letnjeg raspusta”.

Još jednom mi daju mogućnosta da živim i radim, podižem i obrazujem svoje dete. Vodim ga na putovanja. Ljubazno mi vraća pasoš uz instrukcije, kad i gde da se obratim da se završe sve formalnosti oko dobijanja nemačkog državljanstva, jer sam ispunila sve uslove. Nasmejana i raspoložna izlazim napolje. Sto puta su mi dali razloga da budem srećna što sam to što jesam, tu gde jesam. A šta sam? Stranac?
Vraćam scenu od pre par dana na našem čuvenom aerodromu “Nikola Tesla“.

„Karta u telefonu vam ne važi”, reče službenica puna sebe.

OVDE SE KROJE LJUDSKE SUDBINE: Ured za strance

„Kako gospodjice ne važi u Srbiji, a na frankfurtskom aerodromu važi. Lepo recite da nemate aparate koji očitavaju barkod sa mobilnih uredjaja.“

Bitno da AirSerbia prati trend svetskih cena, a aparatura? Šta to beše? Ženi ne dozvoljava nadmena stjuardesa da unese u avion ručni prtljag. Sve do momenta dok gospodja iz torbe ne izvadi nemački pasoš i na tečnom srpskom jeziku reče: „Ja sam strani državljanin, žaliću se svom konzulatu!“

Njoj je prošlo, ali jednom čoveku sa srpskim pasošem ne da nisu dali da unese prtčljag nego su i njemu zabranili da udje u avion. I tako dok se vraćam iz Ureda za strance još razmišljam o sceni sa beogradskog aerodroma i pitam se ko je ovde stranac i gde je stranac? Neka oproste preci kada depeša zajedno sa srpskim pasošem u konzulat stigne da je Srbija ostala bez još jednog, dva, tri, pet državljana, jer Nemci ne daju mogućnost dvojnog državljanstva. A ako moramo da biramo valjda ćemo birati tamo gde možemo normalno da radimo, živimo i gde vidimo svetliju budućnost, za nas, a pre svega za našu decu“.

Svoje utisk ispred Ureda za strance Dubravka Ručić (devojačko Veljić) je završila stihovima Đorđa Balševića:

„Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas
ne pitaj mnogo, dospećeš i ti na rdjav glas

Putuj planeto, super smo se družili
nama je lepo, taman kako smo zaslužili.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.