Делије из Милошевца најјаче у Радовањском лугу

Пише: Душан Марић

У склопу манифестације У славу великог Вожда, која је јуче почела у Великој Плани, данас су у Радовањском лугу, месту где су Срби секиром брутално сасекли једног од највећих међу собом Ђорђија Петровића Карађорђа, легендарног вожда Првог српског устанка, који је увек био спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати, одржана спортска надметања у више дисциплина.

И скоро у свим победили су чланови екипе Милошевац, делије из истоименог села крај Велике Мораве, које настављају да „тероришу“ противнике не само у Великој Плани, него и широм Србије.

Најжешће надметање вођено је у дисциплини надвлачења конопца. Као сељачко дете, одрасло на Купрешкој висоравни, нагледао сам се многих надметања у томе ко ће кога на конопцу надвући али, да ли због неувиђавних година које ме сустижу, или због доброг вина којим су ме Срећко Раденовић испод Проклетија и друштво служили на штанду Центра за културу Масука (кажу да им га је поклонио мој земљак из Баљака код Купреса Златко Ћевап!!!), чини ми се да нисам видео огорченије борбе од оних које сам данас гледао у Радовањском лугу.

Којих стотину метара од места где су Срби јуначки,  на спавању, ударцом секире у главу, хируршки прецизно, убили оног који их је после неколико векова ропства први пут ослободио од Турака, исламских варвара из Мале Азије а онда, као у знак кајања, делом новца који су покрали из његових бисага, саградили цркву Покајницу.

По систему, позовем рођеног кума у госте, убијем га на спавању, одсечем му главу, опљачкам га а онда његовим новцем подигнем цркву, коју лаковерни Срби прогласе за светињу. Боже ме сачувај и заклони. И оног ко је умислио да сасецањем једне црквице брвнаре може да се искупи за убиство једног Карађорђа и оних који сматрају да је то заиста светиња.

Љута борба вођена је између екипе Милошевца и екипе из Радовања, коју су углавном чинили ловци из тог прелепог села добрих људи и ружне прошлости. И једна и друга екипа није лако стигла до финала. Требало је ту савладати момчине из Старог Села, Велике Плане…А у финалу, након два окршаја, у којима су екипе промениле страну, резултат – нерешен. Земља на попришту љутог боја погажена, као да су је војске газиле. Морало је да буде трећа срећа. По српски. А у том трећем покушају срећа, мада је вероватније да је била у питању момачка снага и килажа, је била на страни Милошевца. Чије су моравске врбаке, жита зарудела и увојке девојачке представљали Бојан Стојадиновић, Милош Ђулић, Стефан Богдановић, Слободан Рајковић и Александар Јелић. 

Али нису Милошевци или Милошевчани, комшије великог Србина и академика Радомира Лукића, који се са Леком Ранковићем, Петром Стамболићем, Дражом Марковићем и осталим српским каријеристима и климоглавцима Хрвата Јосипа Броза јуначки борио и изборио да се у Србији ћирилица изједначи са латиницом, били најбољи само у надвлачењу конопца.

Чега год су се данас прихватили, били су најбољи. Сва срећа па је мој пријатељ Дејан Писаревић, одборник из тог села, јуче отишао у српску Македонију, да србује на некој свадби у Скопљу, иначе би данас мени и Дејану Павковићу очи извадио објашњавајући како је Милошевац село над селима. Не би од њега живи остали.

Елем, да скратим са тим Милошевцем. У скоку у даљ победио је Жељко Ђулић из Милошевца. У гађању са луком и стрелом победио је Бојан Стојадиновић из Милошевца. У вишебоју, победила је екипа из Милошевца. Да није било Ђорђа Живојиновића из Велике Плане, десница му се позлатила, који је најдаље бацио камен са рамена, данас би то била потпуна окупација Радовањског луга од делија из Милошевца.

Иначе, осим у надвлачењу конопца, ловци из Радовања су друго место освојили и у вишебоју. А у свим дисциплинама, око првог места су се врзмали и момци из екипе Часни крст из Велике Плане.

Било је данас у Радовањском лугу и надметања у гурманлуку, у спремању котлића и ражњића али нећу о појединостима јер сматрам да није морално, а богами ни посве нормално, да се годишњица зверског убиства великог српског војсковође какав је био Карађорђе обележава тако што се на месту где му је, по наређењу његовог кума глава расцепана секиром, организује крканлук под називом Карађорђеви дани гурманлука.

Мада, можда су се мудри творци ове глупаве идеје руководили размишљањем да је Карађорђе 25. јула 1817. године заспао гладан, па ће се баш обрадовати кад му после 205 година од убиства над смртним местом замиришу гулаш, ћевапи или пилећи батаци.

Да није било једног села, нисам му забележио име, са чијег штанда су читав дан трештале здраве српске патриотске песме Баје Малог Книнџе, неко ко је данас неупућен бануо  у Радовањски луг и био запљуснут мирисом котлића, ћевапа и осталих ђаконија могао је помислити да се налази на – Башчаршији.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.