Најстарији српски рукопис пронађен у Бечу
Маријинско, или Маријино јеванђеље из X вијека представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Пронађено је средином XIX вијека у светогорском манастиру Свете Марије, по коме је и добио име. Има 174 листа и знало се да се 172 налазе у Руској државној библиотеци у Москви, а два која су недостајала недавно је открио у националној библиотеци Аустрије у Бечу српски књижевник и неуморни истраживач српске културне баштине Петар Милатовић Острошки. Ево шта је о томе записао у свом делу Српско културно благо у Бечу:
Маријино јеванђеље писано је на српском штокавском подручју крајем X вијека глагољицом на пергаменту величине 210 X 173 милиметра у једном ступцу величине 160 X 120 милиметара, дакле, има два листа са по 31 редом текста. По особинама језика велики хрватски слависта Ватрослав Јагић утврдио је да је писар овог рукописа био Србин.
Ивице оба листа су доста неправилне, дјелимично испрљане. На листу 1а, у доњој маргини, налази се биљешка да је власник овог фрагмента био Франц Миклошич са његовим потписом, као и биљешка да је Миклошич овај фрагмент добио од аустријског конзула Хрвата Антуна Михановића који је преварио хиландарске монахе да му из Богородичиног скита на Светој гори, Ксилургу, дакле из скита манастира Свете Марије дају овај рукопис. Напомињем да је тада Михановић украо шест врећа књига, а то му није било тешко јер су већину монаха тада чинили Бугари који су благонаклоно гледали на пљачку српског историјског блага из Хиландара. Овим поводом познати српски емигрант протојереј ставрофор проф. др Матеја Матејић лично ми је рекао у Кливленду, августу 1992. године, да је Аустрија из политичких разлога била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч.
Иначе, постојала је намјера да Беч откупи све рукописе из
Хиландарске библиотеке, али на срећу то није у цјелини реализовано иако је Бартоломеј Јернеј Копитар, мецена Вука Караџића, ангажовао Отенфелда, аустријског дипломату у Цариграду, да потплати турске власти и Грчку цркву како би му дозволиле да узме српске рукописе.
Такође су на листу 1а и на листу 2а и 2б да лијевој, десној и на доњој маргини накнадно додане исправке.
На горњој маргини листова 1а и 2а библиотекарски је исписан преглед садржаја Маријиног јеванђеља: Мат. V, 23 – Mat. V., 30 – Mat. 6, 16.
Фрагмет припао је Дворској библиотеци у Бечу из Миклошичеве заоставштине послије његове смрти 1891. године.
Овај фрагмент је описан у: Series nova 2160/527ÖNB (Catalogus 35/ÖNB mit Register – F. Menčik). – Series nova 2174/ÖNB (Zettelkatalog – Vorarbeit F. Menčik für Ser. N. 2160). – G. Birkfellner „ Glagolitische und kyrillische Handschriften in Österreich“, Wien 1975. S. 67-68. – Б, Цонев, Славински рукописи въ Виена, Годишникъ на Софиийски университетъ, Историко-филологически факлутеттъ, кн. XXV, 9, София 1928729, 7-8, мада је код Цонева овај фрагмент означен као Cod. Slav. 145. – Vatroslav Jagić, Codex Marianus 1883. Стр. 12-16.
Овај фрагмент се данас чува у Аустријској националној библиотеци у Бечу (Österreichische Nationalbibliothek, I Josefsplatz 1) пoд каталошким бројем Cod. Slav. 146. (Sammlung von Handschriften und alten Drucken).
