Potomak slavnog srpskog uskoka među „Orlovima“

Marko Jagodić-Kuridža ušao je mala vrata u srpsku košarkašku reprezentaciju i to kao najstariji igrač, u 35. godini. Selektor Svetislav Pešić mu bezrezervno veruje, a Marko se tokom svoje duge karijere pokazao kao veliki borac i čovek koji je spreman da da poslednji atom snage za svoj tim.

Marko Jagodić-Kuridža rođen je u Zadru 15. maja 1987. godine, a sa porodicom je posle zlogasne operacije hrvatske vojske „Oluja“ proteran iz Republike Srpske Krajine i kao osmogodišnji dečak se našao u Požegi, u užičkom kraju. Tu se zaljubio u košarku i počeo karijeru.

Kršni Dalmatinac, dinarac po građi i karakteru, morao je težim zaobilaznim putem do dresa srpske reprezentacije. Igrao je za Spartak, Novi Sad, Čapljinu, Borac iz Banjaluke, zagrebačku Cibonu, češki Nimburk, belgijski Ostende, slovenačku Primorsku, da bi mu se 2019. desila Crvena zvezda u kojoj se u potpunosti afirmisao i sa kojom je zaigrao u Evroligi.

Danas, u zrelim igračkim godinama član je Budućnosti iz Podgorice. Debitovao je za Srbiju kod selektora Svetislava Pešića koji ga je iznenadio pozivom krajem prošle godine. Zna popularni Kari koliko mu je Marko značajan, posebno da čuva leđa prvoj zvezdi tima Nikoli Jokiću.

Ono što je posebno zanimljivo, a vezano je za ime Marka Jagodića-Kuridže, jeste njegovo poreklo. Dalmatinac visok 2,05 metara potomak je čuvenog pravoslavnog sveštenika i uskočkog vojskovođe Petra Jagodića. O njemu i danas pričaju đedovi i babe iz Dalmacije, o njegovom herojstvu da Srbe u tim krajevima koji su bili pod Turskom, Mletačkom republikom i Austro-Ugarskom spasi zuluma i unijatstva, sačuva veru, tradiciju i običaje.

Petar Jagodić bio je mladi paroh crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Biovičinom selu pored Kistanja, koja je podignuta daleke 1524. godine. Nadimak Kuridža dali su mu Turci, a u slobodnom prevodu znači „pop vuk“ ili „neverni pop“. Otada, tačnije od početka 18. veka taj nadimak je porodično prirastao uz prezime svim Jagodićima potomcima čuvenog uskoka. Nije verovao ni Mlečanima i njihovim slatkorečivim porukama.

-Hoćemo da smo svoji, moj konte, kao sve živo, da u tome ustrajemo i to je sve – čuvene su reči koje je Petar Jagodić upućivao Veneciji.

Godine 1704. poveo je Petar Jagodić 10.000 srpskih uskoka ka slobodi iz Kninske, Drniške, Šibenske i Skradinske krajine, pet godina posle Karlovačkog mira i velikog rata Austrije i protiv Turske. Sa sobom je vodio osam kapetana – Iliju Nanića iz Žegara, Matiju Žabetića iz Biograda, Matiju Miljanovića iz Kruševa, Tomu Karolija iz Ivoševaca, Cvijetana Cvjetinjanina iz Parčića, Radovana Radosava iz Veljana, Radovana Kordu iz Ðevrsaka i Novaka Vujanića iz Ervenika.

Naime, Mlečani su počeli da zaboravljaju sve ono što su Srbi učinili za očuvanje granica te države, nasilno su pokušavali da pounijate pravoslavni srpski živalj po Dalmaciji i Krajini i prevedu srpsko stanovništvo u katoličku veru. Vlast Venecije je na zemlju koju su tamošnji srpski uskoci oteli od Turaka raspisala je velike poreze „decime“ i počela da razoružava narod. Usled sveg tog meteža i pritisaka pop Jagodić organizovao je pobunu. Najveću tog vremena. „Kuridžina buna“ tako nazvana u narodu trajala je pune dve godine i onda ju je mletačka vlast na prevaru slomila.

Naime, pop Petar se sklonio u Liku, a posle devet meseci dobio je garancije novog providura Vendramina da mu se neće suditi. Dve godine kasnije 1706. uhapšen je u vlastitoj kući i sproveden u tvrđavu u Kninu. Potom mu je suđeno u Zadru i Petar Jagodić osuđen je na 40 godina zatvora u mraku. Kaznu je služio i odslužio u Veneciji i njenim kazamatima. Nije znao ništa o svojoj ćerki Magdalini (Mandi) koja je ostala da živi u Bilišanima. Jedina veza sa svetom bio mu je Grk Petar Žpiro.

Oslobođen je 9. jula 1746. godine, pošto mu je istekla kazna. Kada je izveden na svetlost dana posle četiri decenije Petar Jagodić je automatski oslepeo. Tako star, zanemoćao, sav u ranama, gluv i slep još jednom je osetio surovost Mlečana prema Srbima. Nije mu dozvoljeno da se vrati u rodne Bilišane. Umro je u Zadru tri godine kasnije, 9. aprila 1749. godine. Plašili su se Mlečani njegovog imena i ugleda koji ima međ Srbima. Bez obzira na sve, narod je zapamtio svog tribuna i uskočkog vođu, iz generacije u generaciju prenosio legende sa bojnog polja i njegovih beseda iz porti srpskih crkava. Njegova porodica ponosno je nosila i njegov nadimak pored prezimena Jagodić.

E, od takvih Jagodića je i naš srpski košarkaš Marko Jagodić-Kuridža. U Biovičinom selu i Kistanjama, Srba gotovo da više i nema. Proterani su od Hrvata u „Oluji“, ali legenda o popu Petru Jagodiću-Kuridži živi. Krilni centar i danas odlazi u zavičaj, sa porodicom, gde uživa na reci Zrmanji. O svom poreklu i slavnom pretku Marko je rekao:

-Svestan sam toga i drago mi je što je tako, što ima neko iza mene. Naša porodica je baš velika, svi imamo međusobno poštovanje i lepo je to. Lepo je i to što ja sada igram, pa će neko možda sutra reći da sam negde igrao i bio nešto. Sve što znam o pretku pročitao sam iz knjiga, video sam sve te tekstove i volim što sve to postoji zapisano.

Valja pomenuti da je Marko Jagodić-Kuridža igrao za Cibonu četiri godine, te da je u Zagrebu živeo od 2012. do 2016. godine. Hrvatima je bilo mnogo stalo da ga privole da zaigra za njihovu reprezentaciju, međutim odgovor je bio samo jedan:

-Imam dvojno državljanstvo. Iskreno, trenutno ne očekujem poziv. Mislim da i u jednoj i u drugoj reprezentaciji ima dosta kvalitetnijih igrača od mene. Što se tiče reprezentacije, stvarno ne razmišljam o tome – pričao je u kameru tada Marko.

Usledilo je pitanje – za koju reprezentaciju bi više voleo da zaigra? Srbiju ili Hrvatsku.

-Za reprezentaciju Srbije – rekao je Jagodić-Kuridža s osmehom na licu posle kraće pauze, na šta je usledio i komentar novinarke:

-Dobro, pošteno.

Marko Jagodić-Kuridža oženjen je Ivom, profesorkom matematike, njegovom dugogodišnjom ljubavi iz Požege. Imaju troje dece Nikolu, Taru i Lazara.

Izvor: Kurir sport/Aleksandar Radonić