Последње путовање мог оца
Пише: Душан Марић
Сједим за столом, загледан у празно и слушам налете вјетра, који се са Великог Виторога све јаче обара на село, ударајући у кров и борове које је моја покојна мајка засадила око куће. Кад год вјетар достигне врхунац, неко од стабала испод прозора јауче звуком који подсјећа на дјечији плач а мене нешто пресјече у појасу и остави без ваздуха.
Сат на зиду, поред иконе светог Ђорђа, наше крсне славе, откуцава два иза поноћи, али сан неће на очи. Груди притисла туга, као да је неко на њих камен навалио. Oво је прва ноћ у којој сам у родној кући заноћио сам. Увијек је ту био бар један од родитеља. Нажалост, мајка је умрла прије двије године, оца сам сахранио прије два дана.
Једино очево друштво, велики зелени мачак, отишао је негдје у потрази за храном. Данима долазио и пред вратима куће мјаукао, узалуд чекајући да неко врата отвори.
Ношене хуком вјетра мисли ме враћају на посљедње дане проведене са оцем. Отишао је брзо, као што вољени увијек одлазе. Ех да је преживио бар још неколико дана, да сам са њим још једном поразговарао, да сам му рекао колико га волим, да сам га мало више охрабривао да издржи, уливао му наду да ће да побиједи…да сам. А нисам. Што више себе преиспитујем, то у мисли навире све више кајања.
И ове ноћи највише утјехе налазим у много симболике са којом је отац отишао на своје посљедње путовање. Она ми јача вјеру и наду да је све било божија воља, да је морало тако.
Рођен је на Крстовдан, давне 1928. године умро је на светог Луку. Умро је у улици која носи име кнегиње Милице, полазећи на гроб кнеза Лазара. Издахнуо је на рукама оба сина. Прву ноћ послије смрти преноћио је у Републици Србији, другу у Републици Српској.
Седам година смо се договарали да дође код мене и види кућу коју сам купио у Великој Плани. Кад је, послије толико чекања, дошао у њој је умро.
Први пут кад је послије рата долазио у Србију границу је прешао илегално. Граничари утврдили да му је лична карта истекла. А гдје ћеш се од Дрине враћати до далеког Купреса. И он се досјетио па ударио кроз кукурузе. Други и посљедњи пут, прије четрдесет дана, у Србију је ушао у возилу са првенством пролаза, не чекајући у дугој колони.
Кад смо прешли границу, одмахнуо је руком, уз осмјех:
-Ето, нек ми у Србији нису суђени само кукурузи.
Присјетио се поменутог илегалног уласка у Србију кроз кукурузе али и седамдесетих година прошлог вијека, када је, заједно са другим људима из села, међу којима су били и његов брат Јово и наши рођаци Шпиро, Лазо, Митар, Драгојла и Секула, сваке јесени одлазио у Бачку да бере кукурузе. Надница им је плаћана у натури, клиповима кукуруза. Кукуруз су возом транспортовали до Зенице а из ње камионима до нашег села, да би га онда у центру села, код основне школе, међу собом дијелили на једнаке дијелове.
На дан очеве сахране био је леп и топао дан. Други дан кад смо излазили са гробља почела је киша. Кад сам трећи дан отишао да се, прије повратка у Србију, опростим од својих родитеља са гробља вјетар са Виторога је почео да наноси пахуље снијега.
Отац је имао деведесет и четири године, био је најстарији у селу, али је за своје године добро изгледао. Комшије су његову виталност коментарисале ријечима „ако неко доживи стоту, то ће бити Зарија“.
Средином јула поклепао је косу и покосио двориште око куће. Пет шест ари за два дана. А онда су га спопале прехлада и нека инфекција. Питао сам га да томе није кумовала кошевина али он је тврдио да није, да се косећи није „ни узнојио“.
-И теби сам поклепао косу. Ако умрем, да ми не остане непоклепана. Доста сам са њом друговао и поља покосио.
Разговарали смо о томе да иде самном у Србију, и он је мислио да је то најбоље, али сам ја тај пут стално одлагао. Плашећи се да ће га тај одлазак из поднебља у којем је провео цијели живот можда и докрајчити. У својим размишљањима сам његов одлазак поредио са чупањем дрвета из земље. А можда је то одлагање било и плод мог некаквог унутрашњег себичлука.
У свету недјељу 25. септембра поздравили смо се са родном кућом. Док сам гледао како, крстећи се, љуби довратак слутио сам да је то посљедњи пут. И питао се шта се у његовој глави и души догађа у тим тренуцима. И његовој и сваког живог створа који тешко болестан или стар из родне куће одлази негдје далеко.
Да ли се помирио са страшном истином да своју кућу више никад неће видјети, никад у њој ватру наложити, богу се пред иконама помолити, прећи преко свог дворишта, вратнице дрвене отворити…Или је у њему још било наде?
Посебно је био потресан растанак са Шпиром, његовим братом од стрица, старином од осамдесет и седам година. Сваки дан су се виђали, кафу и ракију пили. Присјећајући се прохујалих времена и драгих људи, које све више прекрива копрена заборава, дуге разговоре водили и један другом старост и самоћу олакшавали. Стари није гласно плакао, изморен болешћу можда није имао ни снаге али Шпиро је ридао.
-Мој Зарија, хоћу ли те још икад видјети!
-Бог зна Шпиро.
Журио сам да га што прије смјестим у аутомобил и скратим ту њихову муку. Муку свих који се, извјесно, заувјек растају.
Не знам кога ми је у тим тренуцима било жалије. Оца којег тргам из завичаја или Шпире који остаје сам. Њих двојица стотину и осамдесет година.
Док смо се цестом возили испод села, избјегао сам да свратимо на мајчин гроб. Плашећи се како ће то да поднесе.
-Зар нећемо свратити до старе?
-Нека, сад журимо, да прије ноћи стигнемо у Бањалуку. Кад за Аранђеловдан будемо дошли, онда ћемо.
Помињањем Аранђеловдана сам желио да га охрабрим, да му ојачам наду и вјеру да ће се вратити. Као што сам користио сваку прилику, сваки разговор, да га разгалим и игрдим што размишља о смрти. Понајвише из тог разлога брат и ја смо наручили и неколико метара исцјепаних букових дрва.
-Да имаш, кад се на прољеће вратиш кући.
-Е мој јуначе, какво враћање. Је си ли ти чуо да је ико ко болује од старости оздравио?
Са Купрешке висоравни, према Шипову, смо отишли тек обновљеним путем. Бројне кривине исправљене, камењари око пута рашчишћени и по неколико десетина метара у ширину , коловоз проширен и пресвучен новим асфалтом. Кад су прошле године почели радови и све до прије неколико дана обнови тог пута сам се највише радовао због очекивања да ћу тако лакше и брже стизати до оца. И чешће. Никад ме он више неће дочекати.
А да ћу долазити….кад год могу. То ми је дуг према родитељима, према прецима, према дјечачким сновима и успоменама. Дуг према све већој носталгији коју осјећам. Дуг према купрешком српском народу који, као пјесак у пјешчаном сату, нестаје из завичаја. И није ми никаква утјеха што нестаје и хрватски, и муслимански. И они су ми.
Као и први пут, Велика Плана му се допала.
Једног од ријетких дана кад му је било мало боље, тражио је да га одведем у манастир Покајницу. Пред вратима се прекрстио.
-Боже, дај здравља мојој дјеци и да оздравим да могу из куће изаћи.
Из сваке ријечи избијала је жеља да се живи и нада да ће се то неким чудом догодити.
Испред манастира ме изненадио питањем да ли ћу да га одвезем и до Карађорђеве цркве. У Радовањском лугу је питао гдје је поток.
-Какав поток? Како ти знаш за поток?
-Како нећу знати. Па пише да су га убили кад је његов пратилац Наум отишао да са некаквог потока донесе воде.
На Артиљеријској коси свратио сам на њиву поред пута, на којој се сушила покошена дјетелина. Дуго смо сједили у аутомобилу и разгледали Поморавље. Руком сам му показивао гдје се налазе Пожаревац, Смедеревска Паланка, Опленац, манастир Горњак, манастир Копорин…И тад сам му споменуо манастире Манасију, Раваницу и гробно мјесто кнеза Лазара.
-Колико је далеко до тамо?
-Педесет километара.
Онда га је болест поново приковала за постељу. Или просто немоћ. Дуже од мјесец дана пио је по чашу јогурта дневно и јео по десетак кашика чорбе. Последњих дана ни толико. Живио је на лијековима и инфузијама. До којих му је било стало. Не знам да ли више зато што је био свјестан да га оне одржавају у животу или зато што се радовао доласцима докторке Жељке, родом са Купреса.
Сваки њен долазак би га разгалио. Орасположио. Жељка би увијек нашла неку завичајну тему да га бар мало разговори.
Ујутро посљедњег дана, на светог Луку, посљедњег дана једне животне приче, која би као и живот сваког другог човјека могла да послужи за снимање филма, тражио је да устане и сједи на каучу. Послије дуго времена гледао је и телевизију. Тих дана смо у парламенту бирали нову владу Србије, па је питао кога ће запасти која функција.
Зачудо, сам је затражио да попије часу јогурта. И лијекове. То нас је изненадило, јер претходна два дана ништа није јео а лијекове је одбијао.
Мој брат Митар је коментарисао „боже драги, да ли је могуће да ће се опоравити“.
Поподне сам га као и сваког дана окупао и обријао, скратио му нокте на рукама и ногама.
Мићо и ја смо се у невјерици погледали, са надом да ће кренути на боље.
Недуго након што је примио инфузију, питао је кад ће доћи мој старији син Милош.
-Вечерас. Сад ради. Што питаш?
-Па био је рекао да ћемо ићи до Покајнице и Карађорђеве цркве. А је ли би могли да одемо до гроба честитога кнеза Лазара. То ми је жеља.
Обрадован, одговорио сам да би могли. Мићо ми је у пола гласа говорио да се плаши да је ризично, може до Раванице и назад да се „нешто догоди“.
-Нека се догоди.
То сам изговорио надајући се да се ништа лоше неће догодити. А и ако се догоди, размишљао сам, боље је да умре у путу него немоћан у постељи. Да умре у незнању, вјерујући да ће да живи. Вјерујући да је тај излазак из куће повратак у живот.
А ако је баш стигло до умирања, било би неке узвишене симболике да горштак са Купреса, који је одрастао и живео уз народне јуначке пјесме и о крсној слави знао запјевати о косовским јунацима умре на гробу цара Лазара. Или на путу до њега.
-Жао ми је што Дане није овде.
Дане је очев брат, којег су баба и деда добили касно, па је био знатно млађи од браће. Због бриге и љубави коју је увијек показивао према њему, али и због поштења које је красило мог оца, за стрица је он увијек био „мој патријарх Павле“. Бдио је над братом заједно са нама, али је баш тог јутра, као и ми заваран побољшањем очевог здравља, одлучио да на један дан оде кући у Нови Сад.
Оцу смо обукли најлепше одјело и обули гумене опанке. Да како треба изађе пред честитога кнеза.
-Зар ми нећете обути ципеле?
-Шта ће ти ципеле, лакше ће ти бити у опанцима.
Тражио је да му додамо штап.
-Не знам да ли ћу моћи.
-Ајде стари, наравно да хоћеш. Видиш да, богу хвала, иде на боље. Сваки дан ћемо по мало излазити. Само почни да једеш. Па да за Аранђеловдан одемо на неколико дана на Купрес и тамо очитамо славу.
Кад смо изашли у ходник, оставио сам њега и брата и изашао напоље. Да позовем манастир Раваницу и питам до колико сати раде и да ли ће нам дозволити да са аутомобилом уђемо у порту.
Док сам разговарао телефоном, чуо сам да ме брат зове. Кад сам утрчао унутра, отац је клечио на кољенима а Мићо га је држао испод пазуха. Заједно смо га усправили.
Кад сам изговорио „тата не брини, биће све у реду“ подигао је поглед, погледао ме и – умро.
Фотографије: Зарија Марић, споменици на гробу Зарија и Стане Марић, село Шеменовци, кућа породице Марић и Купрешка висораван