Portreti zaboravljenih insustrijalaca i velikih dobrotvora

Druga knjiga „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ Draga Delića imala je svoju prmociju u Beogradu na kojoj su, pored autora, govorili i Stevo Ćosović, urednik Izdavačke kuće „Svet knjige“, Predrag Savić, advokat i pisac, Mile Antić, predsednik Mreže za restituciju i Bogdan Veljković, potomak jedne od najuspešnijih porodica srpskih industrijalaca i potpredsednik Mreže za restituciju.

Piše: Marija Božanić

Zahvaljujuči njima imali smo fabrike čokalade, piva, nameštaja, tekstila, radio aparata, obuće…Generacije i generacije dece su školovane zahvaljući njihovoj finansijskoj podršci…Osnivali su i ostavljali ovom društvu brojne zadužbine…Bili su ispred svog vremena, upućeni u najnovije tekovine nauke, tehnike i industrije. Zahvaljujući njima svet nam je aplaudurao. A da li mi aplaudiramo danas njima? Da li ih pamtimo ili nemamo pojma ko su? O neprevaziđenom trgovcu kapetanu Miši Anastasijeviću, sinonimu za vrhunsko izdavaštvo Geci Konu, o „kraljevima čokolade“ Braći Šonda i još dvanaestorici velikana srpskog biznisa, u svojoj drugoj knjizi pod nazivom „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ piše novinar i publicista Drago Delić.

Stevo Ćosović je najpre podsetio da je ovo druga knjiga istog naziva, a prva je ugledla svetlost dana 2017. godine. Reč je, kako je naveo, o 15 istaknutih pojedinaca.

-Trojica su iz prve polovine 19. veka i to dvojica znamenitih zadužbinara kapetan Miša Anastasijević i Sima Igumanov i braća Barlovac, osnivači moderne kožarske industrije. Slede najveći čačanski industrijalci – Ferdinand i Stevan Kren, osnivač Niške pivare i Aleksinačkih rudnika – Jovan Apel, beogradski trgovci Nikola i Evgenija Kiki, Ranko, Svetozar i Ljubomir Gođevac – osnivači prve fabrike metalnih proizoda i radio-aparata, ‘kralj papira’ Milan Vapa, Lazarevići iz Vršca, beograddki izdavači Geca Kon i Anatoolij Ivanović, braća Nikola i Kosta Šonda – “kraljevi čokolade”, bankar Matija Mato Gracić, Sava Lozanić vlasnik prestižne livnice, osnivači Fabrike mesnih prerađevina u Jagodini – Petar i Teodor Klefiš – ukazao je Ćosović.

Prema njegovoj oceni, obe Delićeve knjige se mogu okarakterisati kao svojevrsni protest autora upućen javnosti zbog nedopustivo nemarnog odnosa prema velikim ličnostima iz naše dalje i bliže prošlosti.

-Poseban akcenat stavlja na odnos društva i države prema zaostavštini koju su te ličnosti ostavile kao zaveštanje svome narodu kroz razne zadužbine i podršku građanima – istakao je urednik „Sveta knjige“.

Čosović je rekao da su svi ti ljudi svojim intenzivnim učešćem u privrednom i društvenom životu služili Srbiji i istovremeno jačali dostojanstvo nacije afirmišući dobročinstvo i humanost.

-To su industrijalci, fabrikanti, privrednici, bankari, trgovci, hotelijeri…koji su zaslužili trajan pomen u srpskom narodu – dodao Ćosović.

Interesantno je, kako je naveo Ćosović, da je upravo za njihovo vreme, skovana i jedna narodna poslovica koja glasi: “Dukat je sjajniji ako je u zadužbini”. A danas…mnogi bi u sebi na to rekli „ne dam nikome ništa“. Jer nam prosto fali te društvene empatije…

Ćosovič podseća da je 1945. zabeležen jedan surov i drastičan preokret. Naime, posle Drugog svetskog rata zadužbinarstvo se gasi i potpuno nestaje.

-Nije se, navodno, uklapalo u tada novu komunističku ideologiju koja je propovedala vladavinu radničke klase. Tada već velike srpske industrijalce i zadužbinare nova vlast je dovela u situaciju da se bore za goli opstanak. Zadužbine su otete a zadužbinari odvedeni na stratišta i u zatvore – naveo je Ćosović.

Jedan od ljudi koji se u svojim javnim nastupima uvek srčano i znalački zalaže za ispravljanje ove istorijske nepravde jeste Predrag Savić, advokat i pisac, koji se bavi rehabilitacijom srpskih industrijalaca. On smatra da je knjiga napisana na pedantan, detaljan, profesionalan, gotovo naučni način.

-Drago je opisao njihove poslovne sudbine i uspehe ali i lične tragedije, koje je prouzrokovalo  komunistično vreme. Zajednička nit za sve njih je da su bili vizionari, pratili su savremmene tokove u nauci, društvenim delatnostima. Primenjivali su ono što je novina, bili su pioniri u svojim oblastima – ukazao je Savić.

Kao primer inovativnog za ono vreme, ovaj advokat i pisac navodi Mata Gracića, koji je recimo pratio nove tehnologije i u Beogradu napravio fabriki radio-uređaja „Signal“, u Dubrovniku je uveo tramvaj, kraj tog primorskog grada je uspeo da napravi savremena banjska lečilišta, nesebično je pomagao rad kulturnih ustanova dubrovačkih Srba, osnivanje zadruga na primorju i u Dalmaciji.

-Šonde su bili kraljevi čokalade, ali su i otvarali bioskope, bavili se izdavaštvom. Apel je među prvima uveo savremenu pivarsku tehnologiju ali i savremene tehnologije u rudarstvo, kao osnivač Aleksinačkih rudninka.. Kapetan Miša je osavremenio brodarstvo i faktički uveo na ovim prostorima agencijsko poslovanje. Stevan Kren uveo je prvu parnu pivaru u Čačku. On je sa pivarom doveo i prvu struju u Čačak – naveo je Savić.

Tu svestranost ondašnjih magova industrije, on potkrepljuje i primerima Lazarevića, koji su, kako ističe, bili revolucionari u vinarstvu jer su podigli plantažu grožđa u močvarnom delu Banata, kod Vršca, gradili prvu infrastrukturu ka Temišvaru, prvu vetrenjaču, koja je preteča današnjih vetroparkova na ovim prostorima.

-Vapa je napravio najsavremeniju fabriiku papira blizu današnjeg Beogradskog sajma. Anatolij Ivanović prvu savremenu štampariju , a imao je fabriku nameštaja, trgovao sa drvetom, ali je napravio i fabriku papira na Umci – kazao je Savić.

Prosto, kako ukazuje Savić, ti preduzimljivi i mudri ljudi su se imali više delatnosti iz razloga da ako u jednoj ne uspeju – imaju rezervnu.

Praveći paralelu između ondašnjih i današnjih industrijalaca, Mile Antić je istakao da je razlika ogromna, jer se danas zadužbinarstvom i donacijama moćnici bave isključivo radi dobijanja neke dodatne privilegije kod vlasti.

-Ima tu i upliva u zadužbinarske vode zbog izbegavanja plaćanja poreza. Velika razlika je i u pojmu akcionarstva, jer je ono danas, kako primećuje Antić, pretvoreno u poklon. Najvažnija razlika je u tome što su ranije akcionari investirali u trajne vrednosti na teritoriji nekadašnje kraljevine, odnosno današnje Srbije,koje se, pored svih tih nedaća i danas vide. Mnoge fabrike su propale, ali nije zemljište koje ima visoku vrednost – rekao je Antić.

On je naveo podatak da je posle Drugog svetskog rata, oduzeta je imovina od oko 2.000.000 građana.

-Razlika je i u tome što se sada, osim retkih izuzetaka iz Srbije iznosi kapital, znanje, tehnologija, a nekada su se unosili, iz obrazovnih centara poput Sorbone ili Beča – istakao je Antić.

Velika nepravda je, ukazuje Antić, što Zakon o restituciji uopšte nije pokrio pitanje industrijalca (vlasnici akcija ili udela) jer nije predviđeno da se vraća imovina velikih preduzeća. On je, međutim, naglasio da se Mreža za restituciju bori da se ta nepravda ispravi i izrazio nadu da će u tome uspeti.

Predsednik Mreže za restutuciju se dotakao i imovine porodice Veljković (zgrada propale Beogradske industrije piva, prethodno Vajfertove pivare, kod Mostarske petlje i hotela Srpski Kralj koji je porušen u nemačkom bombardovanju 6. aprila).

-Ta zemlja i dalje vredi. Sve je tu i može da se vrati u naturi, kao što i predviđa zakon – poručio je Antić.

Na ovoj vrlo posećenooj i zaimljivoj promociji, govorio je i potomak pomenutih Veljkovića – Bogdan Veljković, potpredsednik Mreže za restituciju.

On je istakao da su mnogi industrijalci potekli sa sela. On smatra da smo bili najbogatiji onda kada smo se oslanjali na poljoprivredu, trgovinu i onu industriiju kakvom su se bavili njegovi preci. Ti ljudi nisu uspevali ni na prevaru ni preko noći.

-Moj čukun-deda je isterao Turke iz Paraćina i postao knez Paraćinske nahije, a svog sina je poslao na školovanje u Hajdelberg s namerom da se vrati i primeni znanje u Srbiji – ukaza0 je Veljković i naglasio da su to činili svi viđeniji industrijalci i trgovci. Baš kao i Veljkovćev pradeda koji se edukovao u Hajdelbergu, ti učeni i kasnije izuzetni poslovni ljudi, stečeno znanje su primenili u Srbiji razvijajući porodične kompanije..

Vrlo važan momenat, gotovo utopijski za današnji „surovi kapitalizam“ je to, ukazao je Veljković, što smo mi onda imali sopstveni brend kapitalizma takozvani humani kapitalizam, gde je gazda imao odgovornost za svoje radnike. To se, navodi on, najbolje videlo kada su njegovog oca iz OZNE hteli 1945. godine da streljaju, a spasli su ga upravo radnici iz pivare i mlina (Stari mlin nekada, a danas hotel Radison blu).

Delić: Kao da se nije ništa promenilo za ovih 75 godina

-Nije bilo lako pisati ovu knjigu jer imate jako malo informacija. Morate da pratite razne arhive, biblioteke, novine…Dao sam prednost, t.j akcenat ličnoj i poslovnoj biografiji tih ljudi i nadam se da se kroz tu priču vidi odnos države i duštva prema uspešnim privrednicima u tom vremenu, a mogu i da se daju poruke o tom odnosu posle Drugog svetskog rata – rekao je Delić na promociji.

Autor knjige je istakao da su kasnije mnoge od tih fabrika uspešno radile u socijalizmu. One su, ukazuje, promenile ime, nije se ni znalo čije su nekada bile. Nekako su opstale, a doživele su konačni krah u tranzciji.

-Kad se očekivalo da će u tranziciji neka pravda da se istera i bude data prednost naslednicima one su prodate buz zašto. I posle 75 godina od Drugog svetskog rata zadržali  smo tu nedopustivu nemarnost, kao da je vreme stalo i da se ništa nije promenilo – zaključio je Delić.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *