Тесла плакао због Змајевих стихова

Тај 2. јун 1892. увелико је у Београду мирисао на лето. Дан није био свакидашњи, већ свечан, с много емоција и узбуђења, јер је у престоницу допутовао драги гост, нико други до славни Никола Тесла. Научника је у аудијенцију примио и млади краљ Александар Обреновић, студентима је одржао предавање, а увече је на Топчидерском брду, у башти Вајфертове пиваре, где је данас Београдска индустрија пива, у част високог госта приређен свечани банкет.

Сви виђенији Београђани и Срби присуствовали су том свечаном скупу. Њих око стотинак. У једном тренутку је устао и госте поздравио тада већ времешни лекар и песник Јован Јовановић Змај. Изрецитовао је своју песму написану баш за ту пригоду „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд”. Дивно је казивао своје стихове, толико лепо и емотивно да је научник био ганут до суза. Устао је, пришао песнику и пољубио му руку.

Сцена с банкета је позната и остала забележена у архивима, али се мало зна шта се после тога догодило, шта је Змај поклонио Тесли, а шта му је овај, при одласку из Београда, поручио и обећао. И, шта је све учинио на промовисању његове поезије. Те детаље открили су Новосађани Владимир Тодоровић и Сима Матић у недавно објављеној књизи „Загрљај – Тесла и Змај”.

Као и дочек, и испраћај Тесле с београдске железничке станице био је срдачан и свечан, пре би се рекло братски. У делегацији је, због угледа и укупног стваралаштва, био и Змај. Са собом је понео и поклон, своју књигу „Певанија” којој се научник силно обрадовао.

„Обећавам да ћу неке од Ваших песама превести на енглески и преводе објавити”, поручио је Тесла Змају.

Како и приличи једној оваквој личности, обећање је испунио, тако да су Змајеви стихови били заступљени у часопису за културу у Њујорку. Захваљујући Тесли, као преводиоцу, у мајској свесци број 1 објављене су песме „Три хајдука”, „Циганин хвали свога коња”, „Тајна љубав” и „Два сна”, а све под заједничким насловом „Српске парафразе”. Тесла је преводио, али је трагао за особом која би превод учинила што вернијим оригиналу. Убрзо је у трагању имао успеха: за такав подухват изабрао је пријатеља Роберта Андервуда Џонсона, писца, доцније и дипломату. Да би обрадовао Змаја, пише му 15. јуна 1894. на меморандуму хотела „Герлах” у којем је тада становао:

„Високопоштовани господине, славни српски песниче! Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле да ми је немогуће отргнути се од рада. Мој пријатељ Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овде, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском. Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном. У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика. Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох ’Ђулиће’, али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио бих Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује. Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити. Поздрављајући Вас најсрдачније, остајем Ваш, Никола Тесла.”

„Не знам да ли су се икад више уважавали један велики научник и један велики песник, поезија и наука, као у случају ова два земљака”, записао је академик Матија Бећковић. „Братство Тесле и Змаја заслужује сложену и засновану реч, и чудо је да на ту тему још не постоје студије и дисертације.”

Желео је бриљантни изумитељ да остави и писани траг о Змајевом стваралаштву. Поштовао га је и ценио, и зато је овако писао: „Песме Змајеве су у толикој мери српске да готово изгледа немогуће превести их на какав туђ језик. Оне се одликују оштром сатиром, која је слободнија од Волтеровске заједљивости, добросрдачношћу и непрекидним хумором, као и дубином и јачином израза.”

Негде су се засигурно срели Теслина генијалност и Змајева оданост стиховима. Вероватно на само њима знаним таласима, у неким небесима. Да је другачије било, зар би један за другог толико марили. Замислите кад један Тесла, кад један такав ум, опседнут новим, генијалним изумима нађе времена да Змају не само пише писма, већ и да преведе његове песме на енглески језик. Наш славни поета је убрзо „прирастао за срце” и Роберту А. Џонсону, који је Тесли посвећивао стихове, а Змају писао писма. У књизи је и Џонсоново писмо, упућено овом лекару и песнику, занимљиво утолико што га је превела Јулија Лазаревић-Татић, а објавила „Политика” у свом троброју за 31. мај, 1. и 2. јун 1936. године.

Овако амерички песник пише свом колеги у Србији: „Теслини преводи Ваших песама пробудили су у мени такво дивљење да се нисам могао отргнути искушењу, да их не парафразирам, јер се не усуђујем назвати их преводом… За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али је нашем народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе…”

Није Тесла био само велики научник и генијални проналазач, већ заљубљеник и зналац књижевности. Његов отац, прота Милутин у слободном времену бавио се поезијом.

„Од свега сам понајвише волео књиге”, говорио је „човек изван времена”, како су га често називали. „Отац је имао велику библиотеку, и кад год би ми се указала прилика, трудио сам се да задовољим своју страст за читањем.”

Змај се одушевљавао Теслом и његовим генијалним проналасцима, па му је, приликом посете Београду, између осталог поручио у стиху: „Остварена ј’ мисо твоја/Мисо дивна и голема/Међу нама биће везе/А даљине нема, нема.” Истражујући додирне тачке двојице умних људи, аутори књиге објавили су и запажање песника Ивана Негришорца који напомиње „да је Тесла приказао Змајево дело у широком друштвено-историјском контексту, неопходном за ваљано разумевање песника, његових стихова и свеукупног дела”.

Да су се међусобно уважавали и добро разумели, иако је један био генијални научник, а други генијални песник, било је јасно од самог почетка њиховог познанства. Тако је кренуло и тако трајало све док се нису преселили у вечност.

Др Миленко Веснић, истакнути дипломата, државник, научник и јавни радник, оставио је ове редове о славном проналазачу, објављене у београдском часопису „Дело” 1894. године: „Оно што ће читаоцу нашег листа бити у ових неколико Теслиних редова најмилије, то је она синовљева љубав која из њих провирује према његовој српској отаџбини, то је онај његов племенити патриотски осећај који у њему нису могли угушити ни американски космополитизам, нити милијони Волтиних струја. Тим струјама су његови живци били толико пута изложени на корист човечанства, а у славу српскога имена којима се он свуда и свагда дичи.”

Теслин пријатељ у Њујорку Паја Радосављевић приповедао је да је славни проналазач знао напамет, чак и на изворним језицима, многе одломке из „Горског вијенца”, Шекспировог „Хамлета”, Гетеовог „Фауста”. Од наших писаца волео је Змаја, Његоша, Ђуру Јакшића, Војислава Илића. Посебну наклоност показивао је према кратким епским песмама и често читао српску народну поезију. Његова лабораторија је понекад личила на књижевни институт у којој је окупљао америчке пријатеље.

Извор: Политика