Породица као Уједињене нације у малом

НЕШИНЕ ПИРЧЕ ИЗ КЛИФОРНИЈЕ

Сјећња браће Гринфелд, Бoриса и Бранка

Имам браћу и сестре у Загребу,  Београду, Канади, Белорусији и Аустралији с очеве, као и у Јапану, Немачкој, Швајцарској и САД с  мајчине стране, каже Хироши Јамасаки Вукелић 

Пише: Небојша Тошић

Одрастао сам уз Преображенску  цркву на Старој станици у Сарајеву. Ремек дјело је то архитекте Александра Дерока и вјештих градитеља, каменорезаца, столара, иконописаца, рјечју знаменитих занатлија. Њихових ће се  „руку дјело“ видјети док је вијека, а имена ће можда нестати у сјени  заборава и остати записана само у књигама староставним. Ко од нас, који никада те књиге нећемо читати, зна који је ливац  „салио звона“, који је  „Раде Неимар“ клесао камен, ко  је иконописао фреске на зидовима унутар храма и ону, Христа Сведржитеља повише величанствених  улазних црквених двери?

А „тајну“ ко је направио величанствена и у својој једноставној  љепоти моћна врата, она са сјеверне и она са западне стране храма Светог Преображења Господњег на Банову, открила ми је, још у  моме дјечачком добу, тета Јованка Гринфелд. Она су створена рукама њенога оца Николе Јерковића, знаменитог столара из  Мркоњић Града. Често сам замишљао са каквом пажњом су преношене,  полако али сигурно, тe огромне тешке двери, ка своме сарајевском одредишту, да би се од те 1939. године, када је храм освјештан, заувијек  стајале на улазу у светињу и да се  довијека раскриљују онима који куцају на њих.

Tета Јованка је стигла у Сарајево из Мркоњић Града са мужем, чувеним доктором Јулијем Гринфелдом и двојицом синова, Борисом и Бранком, који су постали, тада, почетком тих шездесетих година прошлог вијека, моји вјечни  и доживотни пријатељи. Имађах у то вријеме 12-13 година, када се у мом разреду, у Основној школи у насељу Храсно, појави нови  ученик. Звао се Борис Гринфелд.  Његовог оца доктора Јулија Гринфелда никада нисам видио (када  су то очеви долазили у школу),  али се његово име с поштовањем  изговарало широм Босне. Убрзо по  доласку у Сарајево се упокојио, а тета Јоша, како смо је звали, постаде једини ослонац двојици својих синова. Годинама смо  одрастали заједно без обзира што  је Борис отишао у техничку школу,  ја у Гимназију, а „мали“ Бранко,  само двије године млађи од нас,  уписао Медицинску школу и кренуо очевим докторским путем.

У једном од безбројних разговора  за кухињским столом у њиховом  двособном стану на Грбавици, уз непревазиђене уштипке  тете Јоше, када су нам се откривале ”све тајне свијета”, сазнајем да је Бранко добио име по очевом првом рођаку  Бранку Вукелићу, хероју Далеког  Истока. Оном Бранку (!!!) који је у групи Рикарда  Зоргеа стварао свјетску историју.  Први су јавили Јосифу Висарионовичу Стаљину – Коби, тачан датум када ће нацистичка Њемачка кренути на  Совјетски Савез…

 

Откуда сада та веза између породица Вукелић и Гринфелд? Па  да вам објаснимо. Др Јулије је био син Рудолфа Гринфелда и Осјечанке Ане Мишколци, а рођен  је 1912. у Загребу. Његова тетка Вилма, сестра Анина, већ је била  удата за аустроугарског официра,  Србина из Лике, Миливоја Вукелића и имали су сина Бранка који  се родио 1904. Јулије Гринфелд 1939. године завршав медицину, а Бранка  Вукелића, његовог старијег рођака (од двије сестре дјеца) немирна нарав одвела је „широм свијета“ да би се, већ увелико, скрасио у Јапану као новинар београдске Политике.  Тамо се жени са Јапанком Јошико Јамасаки . Хапшење Бранка Вукелића 18. октобра 1940., а нарочито објављивање вијести о откривању  мреже међународних шпијуна , одјекнула је тадашњим свијетом.

Вјерни друг и саучесник  чувеног шпијуна Рихара Зоргеа умире 13. јануара 1945., шест мјесеци прије капитулације Јапана. Иза њега су остали  супруга Јошико Јамасаки Вукелић и син Лавослав Хироши Јамасаки Вукелић.

– У тим смутним временима рата само мали  дио породице Гринфелд, овамо у Европи, успијева  да преживи Јасеновац  и њемачке концлогоре. Већи дио није имао ту срећу – казује Борис. – Иако је био  Јевреј тата је њемачким властима, као доктор био драгоцјен. Ипак, године 1943. на ред за Јасеновац  дошли су моји деда и бака и тетке.  Тата је, неколико дана прије добио „службене папире“ који су га штитили од анти јеврејских закона. Наиме, Њемци су искључиво из практичних разлога, никакве хуманости код њих није било, ”штедили” одређене категорије грађана који су им могли ”бити од користи” . У ту групу су спадали и доктори-јевреји, и њихове уже породице. Са тим документом отишао је на  загребачки жељезнички колодвор  и у посљедњи моменат, уз велику  могућност да га „прикључе транспорту“, из усташких руку ишчупао  родитеље и сестре…

-Интересантна је епизода коју смо у породици често с осмјехом препричавали. Наиме, у огромном транспорту за Јасеновац отац је пронашао мајку и сестре и извео их из воза. Онда је трчао поред композиције и гласно узвикивао дедино име. Овај се појавио на вратима управо у тренутку када је воз кретао. Није могао да искочи, али су га дословно гурнули и он је ”скочио” у наручје њемачког војника који је пратио тату и на неки начин ”осигуравао” да усташе из транспорта поштују њемачке наредбе о докторима. У шали смо говорили да се деда Рудолф спасио од логора скоком у наручје Швабе.

– Наравно останак татине породице у Загребу био је крајње ризичан. Ипак, нашао се неко високо „у власти“, а који је знао да су доктри неопходни у Босни, првенствено да раде на сузбијање ендемског сифилиса који је тамо харао . Тако му је омогућено да се са породицом докопа „провинције“ – наставља причу Бранко. – Слиједио је  Добој, Јајце, Прозор, Горажде, Травник. Пред крај рата, 1944. године, тата обољева од пјегавог тифуса и из болнице у Јајцу успијева да се докопа „шуме“. Као искусан  доктор ради у болници Десете крајишке дивизије. Одмах  послије рата, по директиви, долази за лијечника у Мркоњић Град. Убрзо постаје легендарна личност и неуморни  радник, народни доктор. Након дванаест година преселили смо  се у Сарајево и ту је тата, убрзо, 1961. године преминуо.

Моје друговање са Борисом и Бранком било је испуњено дивљењем  и поштовањем према тети Јованки, која се  упокојила 1977. године, сретна и поносна  на своје синове које је успјела да изведе „на прави пут“. Борис се  већ од ране младости издвајао својим математичким  способностима. Био је двоструки  шампион БиХ у математици и  побједник на многим такмичењима. Већ тада се видјело да је предодређен за велике ствари на подручју „рачунања“. Стога нас није  изненадило да је постао један од престижних свјетских магова за компјутере, пионир оних времена  када су те чудесне „машине“ покоравале свијет. Он бијаше прва генерација са дипломом Рачунарска техника и информирање на  загребачком студију Рачунала.

Ми његови пријатељи у Сарајеву  поносили смо се када је долазио из Загреба  да  великим привредним системима уводи прве компјутере чувене фирме UNIVACУ. Били су то метални „сандуци“ завидне ширине, висине и дужине. Настављали су се један  на други. Тако је један компјутер, сложен из засебних дијелова, често заузимао читав спрат. А те компјутере „уводио“ је Борис, као врхунски стручњак и широм тадашње  земље.

– Боравио сам у Америци у Мичигену на усавршавању у вријеме када смо стварно били пионири у овом послу. Ипак сам се вратио у Југославију и као стручњак се, 1979. запослио у СРЦУ, чувеном  Свеучилишном рачунарском центру у Загребу и ту сам остао до пензије. Сада, када се осврнем на „компјутере“ , на генерације младих  научника, љекара, инжењера, „обичног свијета“, који својим машинама суверено владају и освајају  и вријеме и простор, морам бити  поносан, јер ја сам у саме темеље  развоја „информатике“, уткао своје  најплодније године и знање. И  ето ово што ти рекох, резултат је тога нашег пионирског рада. И тај мали ”обични“ лаптоп испред тебе,  путем којег разговарамо, има више  снаге у себи, него онај некадашњи  читав спрат испуњен „сандуцима,”  и повезан као жељезнички вагони.  Мој син Павле Гринфелд, је кренуо дједовим докторским стопама, и уважени је лијечник.

А Бранко Гринфелд, млађи син  Доктора Јулија Гринфелда, кренуо је очевим стопама. Уписао је,  прво средњу медицинску школу, и  темељито се почео припремати за  свој хумани позив. Потом као један  од бриљантних студената, 1973.године завршава Сарајевски медицински факултет и одлази у – војску у Београд.

– У Београду живи наш рођак  Хироши Јамасаки Вукелић, он је  рођен 1941. године у Токију. Одлучио сам да га потражим и упознам.  Дочекао ме је стварно братски. Касније сам упознао и његову супругу  Кајоко, која је предавала јапански  језик на београдском Филолошком  факултету и синове, Бранка (наравно добио име по дједу), Михајла  и Небојшу. Наше рођачко пријатељство до дана данашњег траје.

Потражио сам господина Хирошија (интернет, интернет), и од  њега одмах добио одговор.

– Бранко је био на одслужењу војног рока и дошао у Београд да ме  тражи. После смо наставили да се  виђамо, у Сарајеву неколико пута,  ишли смо заједно на летовање,  али то лепо дружење две породице  прекинуо је рат. Бранкова супруга, Јасна и деца Јулије и Соња су у  последњем моменту изашли из Сарајева и дошли у Београд, па смо  чекали и чекали док Бранко није  успео да напусти ратом захваћени град. Тако смо обновили дружење док нису отишли у Канаду.  Једном сам их посетио у Виндзору, са дописником јапанског листа  Асахи Шимбун који је написао репортажу о њиховим доживљајима. Са Борисом сам се упознао касније кад сам био у Загребу. Чујемо се повремено али, морам признати, знатно ређе у последње време. На жалост, нисам имао прилику да се  упознам с њиховом мајком Јованком – каже господин Хироши.

– Једнога дана, на Гвозду у Загребу – казује Борис – гдје сам као студент становао у половини „Виле Гринфелд“ (другу половину  је, „разумљиво“, присвојила нова  власт), појавио се наш рођак Хироши. Био је то диван сусрет, јер дошао је да упозна и „загребачки дио фамилије“. Изванредно елоквентан, занимљив знао је истицати:  „Са мојом супругом Кајоко имам  три сина и четири унука. Читаво  богатство! Поред тога, имам браћу  и сестре у Загребу, Београду, Канади, Белорусији и Аустралији с очеве, као и у Јапану, Немачкој, Швајцарској и САД с мајчине стране. Дакле, моје племе Јамасаки- Вукелић представља Уједињене нације  у малом“. Потом сам се упознао са  његовом мајком Јошико Јамасаки  Вукелић, једном племенитом госпођом која ме је необично, својом  добротом, подсјећала на мајку Јованку. Жао ми је што се њих двије  никада  нису среле.

– Са госпођом Јошико Јамасаки  Вукелић сретао сам се неколико  пута – „преузима“ разговор Бранко. – Била је код нас у Сарајеву, па  сам је водио на сва она предивна  мјеста која су осликавала нашу  домовину. Једанпут смо били у Почитељу. Ту је направила серију фотографија. На многима сам био ја,  али интересантно, никада у првом  плану. Њено умјетничко око знало  је да изабере детаљ „у позадини“, па би фотографија добијала баш  ону ауру коју знају само умјетници  да дочарају. Била је одушевљена  нашим јуначким пјесмама и преводила их је са енглеског на јапански. Хироши, син њен, човјек  који је написао ПРВИ „Јапанско српски – српско јапански речник  са кратком граматиком јапанског  језика“ и који је превео „Горски  вијенац“ на јапански језик, благо  се шалио са њом и наравно помагао јој у преводима са „оригинала“.  Ми смо јој помагали тако да смо,  рецимо, набављали репродукције  цртежа Краљевића Марка чувеног  сликара Љубе Бабића и других.

Са Бранком Гринфелдом боравио  сам у Панчеву. Били смо избјеглице и захваљујући Јеврејској општини Сарајево имали смо смјештај и  шансу да одемо што даље од рата. Он је изабрао, 1992. године Канаду. Бриљантни доктор, а потом  бриљантни специјалиста нефролог, у новој домовини морао је да  нострифицира диплому. И ти додатни испити и полагања (не треба  наглашавати да је добијао највише  оцјене) обезбиједили су му статус  доктора и у Канади и у Америци, и  још једну специјализацију. Постао  је специјалиста Интерне медицине.  Данас живи у мјесту Каламазу  (Kalamazoo) у Мичигену, и често  иде у посјету унуцима Феликсу и  Матилди, сину Јулију и снахи Џенифер у Торонто и кћерки Соњи у  Колумбију у Мизурију. Она је дипломирала Биологију и Јапански  језик, а након тога Фармацију и  сада ради као фармацеут за нове  истраживачке лијекове.

С поносом носи дедино име: Бранков син Јулије са породицом- Њен универзитет у Каламазу  имао је програм сарадње са Јапаном, па је Соња отишла тамо да  усавршава јапански језик. Наравно да је брижна мама Јасна „навијала“ да је посјетимо и ми смо тамо отишли. Био је то незабораван пут и прилика да обиђемо и  јапанске рођаке и породичну гробницу Јошико Јамасаки Вукелић.  Изучавајући обичаје Јапана Соња  је знала како да на посебан начин  ода пошту сјенима госпође Јошико  и Бранка Вукелића, чије је име  уклесано на споменику.  Он је ту присутан само „снажном успоменом“.  На том мјесту, којег наткриљује  света планина Фуџи, помолисмо се   за душе свих наших најближих,  уз њежна сјећања на оца Јулија и мајку Јованку – рече нам Бранко на крају разговора.

 

Прегршт сјећања под светом планином

– Урну мог оца из казнионице Абашири на крајњем северу Јапана, донела је моја  мајка у Токио. Њена породица, међутим није хтела да урна остане у кући па је моја  мајка морала да је повери митрополиту Јапанске православне цркве Сергију, Русу,  који је био “изолован” у једној кући у Токију. Иначе, он је венчао моје родитеље и  дружио се с њима и после.

-Његова кућа је бомбардована и изгорела до темеља  1945. године, и урна је изгубљена. После смрти моје мајке, случајно сам сазнао где  се налазила та кућа, посетио сам је, а тамо је било обданиште с бетонираним двориштем. Ту сам нашао старо трешњино дрво и мало земље око корења. Узео сам  шаку земље и пола сам је посипао на гроб мојих родитеља, а пола донео у Београд  да стоји испред слике мога оца Бранка, каже господин Хироши.

Насловна фотографија: Тета Јованка са синовима Брнком и Борисом још док су живели дечачке снове