Када отац салутира сину

Чим сам пронашао ову фотографију помислио сам да је у питању чувени Момчило Гаврић, најмлађи војник Првог светског рата, али након што сам се мало више удубио у њу, извршио детаљну анализу, упоредио је са постојећим сликама поменутог Момчила, а посебно током даљег истраживања, закључио сам да је у питању нови мали јунак српске војске!

Фотографија је настала 17. 10. 1915. године на Железничкој станици у Ваљеву. Американац који је направио снимак био је у добровољној мисији са госпођом и госпођицом Христић, паковали су медицинску опрему, по наређењу команде, у намери да напусте Ваљево теретним возом који је требало да крене у 19:00, али је доста каснио.

По речима аутора фотографије, малишан је имао три златне звездице на палетама, односно чин наредника. Његова кућа је удаљена „три дана хода” од Ваљева, где је оставио мајку и старију сестру, а затекли су га како се хитно враћа назад у јединицу са краћег одсуства. Малишан – наредник, у малој, али правој униформи, са редеником око врата, руксаком, аустријским бајонетом за појасом и руским коњичким карабином шепао је пероном.

Када су му погледали у ноге, једно стопало је било цело у пликовима и жуљевима, те су му одмах превили ране и обезбедили нову обућу, што га је изузетно одушевило, па је наредник отворио душу. Рекао је да је без новца, али му и не треба, јер су га све кафеџије, на путу од куће до Ваљева, примиле на коначиште без плаћања. Био је стар десет година, а у служби „већ дуго”.

Његов отац је у истом пуку, најхрабрији је војник и бори се на првој линији одбране. Малишан је, храброшћу и прецизношћу у пуцању, био унапређен у чин изнад оца, који је, у складу са војном дисциплином, морао да салутира свом сину. Међутим, мали наредник то никада није дозволио, увек предухитри оца – узме му руку, којом би он салутирао и пољуби је.

*Потрага за именом наредника – јунака ове приче и даље траје.

Извор: Нестварно, а стварно (Живојин Жика Петровић)