Освета нацистима за мучки напад на Београд

Разарање Београда 6. априла 1941. године, мучки, без објаве рата, бко је повод за освету Краљевског ваздухопловства о коме се до данашњих дана мало зна. Дуго је од очи јавности скривана чињеница о акцији наших невероватно храбрих пилота који су истог дана бомбардовали циљеве у Трећем Рајху у Аустрији, Мађарској и Албанији.

Реч је о 8. бомбардерском пуку који је био стациониран на војном аеродрому Ровине код Бањалуке. Командант овог пука Станко Диклић је још док су Хитлерови бомбардери истресали товаре бомби на Београд 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине у пратњи два ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац. Осми бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.
За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа. Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.

У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера на аеродрому Ровине, а посаде су биле спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Дат је знак и бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Једним је пилотирао капетан преве клалсе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.
Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

„Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 километара на сат… Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

Прва бомба је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала. Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!

Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа. Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.
Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.
Kада смо слетели у базу у Ровинама митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.

У исто време када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.

„У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну железничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и седам пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.

„Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин. Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.
Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , испричао је један од потомака пилота Ивана Салевића.
По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа (Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

Аустријски извор наводи да је група војника 10. панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су четири бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама пре полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке где су била стационирана два војна аеродрома, живело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.
Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.
Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон.
Сљедећих неколико дана, 8. бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. бомбардерског пука ће у то време бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.
На суђењу у Београду 1947. године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали“.
Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић, који су још док је он био мали преселили у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. Ивана тада заробљава НДХ жандармерија, али га убрзо пуштају као хрватскогпилота Он потом одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално.

На позив партизанског покрета касније оснива чувену Партизанску ескадрилу, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица после напада немачке војске у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је сведок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.
У међувремену после договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик. Године 1944. Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење. Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.

Прича о херојству 8. пука Крсаљевског ваздухопловства угледала је светлост дана највише захваљујући Александру Огњевићу и Милану Ракићу, који су обавили ово истраживање и дали допринос расветљавању веома значајног тренутка наше историје.

Извор: Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)