„Ој, Моравао“ код Мелбурна

Имао сам прилику то да видим. Приликом мог боравка у далекој Аустралији Срби који су ми указали гостопримство одвели су ме у сеоце Илајн, сто педесет километара од Мелбурна, у православни манастир Свети Сава. У непојамној даљини и туђини и богу иза ногу – најснажнији утисак, који у мени одзвања и дан данас, доживео сам када сам крочио на скромно манастирско гробље на благом узвишењу црквеног имања.

Затечен и збуњен – бленуо сам у надгробни споменик на којем су уклесане само две речи: „Ој, Мораво”. И ништа више. Име реке које је синоним националног идентитета, трајања и опстанка српског народа, божијем рабу који је своје кости оставио предалеко од своје отаџбине било је важније од натписа – ко ту почива и како му је име.

Недавно, неколико дана после обилних монсунских киша које су поново потопиле Србију, вођен пословним обавезама возио сам долином Западне Мораве од Чачка до свог завичаја. Док држим волан и пролазим коловозом који мој аутомобил зна напамет, слушам вести на радију. О бујичним поплавама и изливању река, о недаћама људи који се буде и лежу са Моравом у погледу – чија су имања, поља, ливаде, баште и куће уз водоток опеване и вољене реке. Која је живот и радост – али и бол, и чемер. Причува ми се – уз хук аутомобила као да чујем сетно појање налик на вапај и немоћ. Да ли то неко пева чувену песму о Јовану којем је Морава поплавила дворе? За кога нико не зна где, када и на сливу које Мораве је живео. Западне, Јужне или Велике. Уз коју су се у вапају расејања, у жудњи и носталгији за родном грудом – излили потоци суза оних који су у потрази за срећом и хлебом заувек напустили кућне прагове, гробља својих предака и ливаде на којима су проходали.

Пролазим низију која је дубоко испод пута и видим огромно водено пространство изнад којег катаклизмично вире кровови потопљених кућа. Кочим колико је то могуће безбедно да бих боље спознао оно што ми упада у очни вид. Испод поплављених топлих леја са белим поцепаним фолијама које је плаховита река смакла са металних конструкција видим поломљене стабљике расада парадајза, и ко зна још чега. И велику таблу од плексигласа попут склепаног билборда, на којем је црвеном фарбом, писаним словима написано: „Ој, Мораво”. Баш као на оном гробљанцету у далекој Аустралији.

Сећам се, пре неколико година имао сам прилике возећи се возом од Франкфурта до Бона – да видим како је сређен и инфраструктурно култивисан водоток реке Рајне. Све је као у рају. Без обзира на то што би свако дете каменом могло да добаци с једне обале на другу, у сваком моменту на реци је или баржа, или теретни брод, или луксузни речни крузер са туристима начичканим на палубама… Све врви од живота и склада. Реку која им је као дар дата од Бога укротили су али јој нису узели живот. Напротив.

А ми? А наша Морава? Ако је плавила од када је света и века – зашто плави данас? У двадесет и првом? Шта смо учинили да је умиримо, припитомимо и укротимо? Да ли је реч само о новцу – или је могуће да је реч о немару, аљкавости, примитивизму и небризи? Можда још о нечему? Можда и о лоповлуку, о мувању, крађи државних пара, корупцији и пљачки? Зашто Морава и многе друге српске реке, речице и потоци сваке године пробијају увек на истом месту – у имања, баште и домазлуке? И ником ништа…

О чему је ту реч? Може ли се камен на камен, сваке године по мало, плански, онолико колико имамо и можемо – трајно и коначно опослити и урадити по нешто? Метар по метар бедема, запреке, уређене обале и водотока – вајда би било. Да следеће године не пробије опет и поново ту. Зашто увек – Крупањ, Лучани, Пожега, Трстеник…? Докле више? Нисмо Немци, али, ипак, кад се мора, нађе се неки динар. Сваке године, сваког пролећа – у изнудици и хуманитарној катастрофи потроши се онолико колико се мора. И колико се нађе…

А кад се сабере – то су силни милиони.  Бачени – и ником ништа.

Извор: Политика