Сулуда питања на попису у Србији

Одговори на кључна питања за идентитет једне државе – нација и вера – су небитни и нису обавезни

Пише: Душан Марић

Један од најважнијих циљева пописа становништва је и утврђивање његовог националног састава. У свакој озбиљној држави. Посебно ако је она вишенационална и бременита међунационалним проблемима као што је случај са нашом државом.

Међутим, након пописа становништва Србије, који је у току, неће се знати одговор на питање колико у Србији има припадника које нације или националне мањине. Укључујући и српску. Тако су одлучили у Републичком заводу за статистику.

Наиме, мудраци који воде ту установу, на челу са Миладином Ковачевићем, који је по до сада познатим подацима на функцији председника још од каменог доба, су одлучили да грађани не морају да одговоре на питање којој нацији или националној мањини припадају. А, за сваки случај, да би папазјанија била потпуна, не морају да одговоре ни на питање коју веру исповедају.

Тако да ћемо и у следећих десет година моћи само да нагађамо колико у нашој држави има Срба, колико Албанаца, Бугара, Мађара, Хрвата, Египћана и Марсоваца. А с обзиром са каквим се све проблемима као нација суочавамо, сасвим је извесно да ће неутврђивање националне структуре становништва бити коришћено за разне манипулације. Погађате, против Србије и њеног најбројнијег народа.

Иначе, питање о националној припадности налази се тек на 21 месту упитника о попису становништва, уз напомену да одговор на њега није обавезан. Иста напомена налази се и уз питање о верској припадности, које је 23. по реду.

Али су зато грађани обавезни, под претњом врло високе новчане казне, и до 400 евра, да одговоре на низ дубоко кретенских, бесмислених и конфузних питања. Нека од њих наличе на јефтин виц у покушају и терање спрдње са озбиљним државним послом какав је попис становништва, друга су неразумљива и за образоване људе а камоли за 17 одсто неписмених грађана Србије а у трећима се од грађана траже подаци о којима већина њих нема појма. И не треба да има појма.

Није важно колико у Србији има Срба или Албанаца, није важно колико становника у Србији исповеда хришћанство или православље, једва да је важно да ли је неко писмен или није (то питање се налази тек на 28. месту!) али је зато за планирање будућности српске државе од судбинског значаја идиотско питање колико кућних бројева се налази у стамбеној згради у којој грађанин станује и да ли су сви кућни бројеви у истом пописном кругу.

Треба ли иком разумном доказивати да људи који живе у великим стамбеним зградама у Београду, Новом Саду или Нишу, које често имају и по више десетина улаза, углавном немају појма колико има кућних бројева у тој згради а волио бих да видим да у Србији постоји и један једини грађанин који станује у стамбеној згради са више улаза а који зна да ли се сви ти улази налазе „у истом пописном кругу“. По закону, сви они би за своје „незнање“ морали платити новчану казну.

Група питања везаних за запослење је на нивоу психијатарског случаја. У поодмаклом стадијуму. Читајте и чик покушајте да одгонетнете који је њихов значај за српско друштво и државу.

Да ли је лице у седмици која је претходила попису бар један сат обављало било какав плаћен посао (у новцу, роби или услугама) или је радило помажући као члану у породичном послу који доноси приход?

Да ли лице има плаћен посао са којег је у седмици која је претходила попису одсуствовало због боловања, годишњег одмора или било ког другог разлога, а на који ће се вратити након истека одсуства?

Да ли је лице током четири седмице које су претходиле попису активно тражило посао или покушавало да започне самостални посао?

Боже помози и заклони. Али ту није крај рапсодији идиотлука. Следеће високумно питање гласи:

Да ли би лице могло да почне да ради у наредне две седмице ако би му био понуђен посао?

Ево да одговорим. Могло би. А колико би „могло“ зависи који посао је у питању. У ком месту. Да ли у Сурдулици или у Кањижи? За колико пара. У које радно време. Случајеви који су смислили ово и слична питања очигледно мисле да су то за грађане Србије небитне ситнице. Али је зато, по њиховом мишљењу, за државу судбоносно важно да утврди да ли су грађани Станоје, Милоје, Радоје или Сисоје у седмици пре пописа бар један сат обављали било какав плаћен посао, па макар им тај сат био плаћен „у услугама“. Којим услугама? Јесу ли међу њима и оне сексуалне?  И зашто само плаћен посао? Зашто нема питања да ли је неко, као што је то случај аутором овог текста, у протеклој седмици жени два пута опрао судове, једном усисао стан и опрао ауто? Три простирања веша из машине за прање да не помињем.

И зашто само у седмици пре пописа? Уби ме знатижеља, шта на основу одговора на ово питање Милошевићев, Драшковићев, Дачићев, Љајићев, Тадићев и Вучићев Миладин Ковачевић  и његови премудри статистичари могу да закључе о стању у друштву а да је важно за друштво и државу? Толико да се то утвђује пописом становништва. Зар се валиднији, дугорочнији и по државу кориснији подаци и закључци не би могли добити да је у питању неки шири временски оквир? Од месец дана, три месеца или пола године?

Шта ћемо са онима који, из неког разлога, рецимо зато што је сваки дан падала киша, а падала је, у седмици пре пописа нису радили ни сат времена али су зато претходних двадесет или педесет седмица свакодневно надничили и рмбачили, обављајући разноразне кичма-транс послове?

Питање о држављанству, једно од најважнијих питања којима би се требао бавити попис становништва,  је мало боље прошло од питања о нацоналној и верској припадности. И оно је рангирано неприхватљиво ниско, тек на 16 место, али је бар одговор на њега обавезан.

Али је зато  прво питање на које ће грађани морати да одговоре питање полне припадности. Погађате, у питању је још један у низу корака којим они што нас физички, на КиМ и медијски, наметањем дегенских вредности, држе под окупацијом, настављају „ослобађати“. Од нас самих и оно што нас чини једним народом. Само десетак дана након што су нам приредили колективно национално понижавање организовањем седмице педера, лезбејки и осталих ретких врста у главном граду Србије. Који су, сподобе,  прогласиле за европску престоницу сексуалне настраности.

Збиља, да ли ико иоле нормалан у Србији, било да се зове Душан, Мухарем или Фрањо, мисли да је прво и најважније што држава треба да сазна о свом грађанину то да ли је мушко или женско? Или и мушко и женско. Или ни једно од то двоје, већ нешто треће, новокомпоновано, такорећи егзотично.

Ако неко није смео да питање држављанства или националне припадности стави на прво место, зашто на прво место није ставио питање писмености? Ако тражите од неког да вам одговори на 69 питања чак би некако било логично да га прво питате да ли је писмен? Србине, држава ме послала да ти поставим 69 питања али прво, да би и ја и држава били начисто с ким имамо посла, да те приупитам да ли си писмен? Знаш ли слова? Одговор на ово питање би свакако помогао да се правилније вреднују одговори на каснија питања.

Овај пијани анкетни лист се завршава онако како је и почео: накарадно. Веровали ви мени или не, мада исто вам се пише, последње питање на које ће грађани морати да одговоре гласи да ли је њихово домаћинство гајило „два грла говеда, једно грло говеда и две ситне стоке, пет грла оваца и пет грла коза, четири грла ситне стоке, 50 комада живине и 20 пчелињих друштава?

Прво, не постоје ситне стоке. Постоји ситна стока. Друго, зашто баш две а не три „ситне стоке“ или, зашто баш пет а не седам коза?

А треће, шта је са кућним љубимцима? Што су козе важније од мачака и џукела? Питам озбиљно. Циљ пописа становништва јесте и тај да се утврди стандард, квалитет живота, просечног српског грађанина. По еуропским стандардима, тај квалитет зависи и од тога да ли грађанин Станоје, Радоје, Милоје или Сисоје у стану или кући има кућног љубимца. А у Србији има више стотина хиљада кућних љубимаца. Много више него коза. И магараца. Чак и ако урачунамо магарце који нису стока.