Одлазак краља крајишке песме и доброте

Ин Мемориам – Борислав Дрљача (1941 – 2020)

Преко пет милиона плоча и касета и ко зна колико прегледа на јутјубу, певао на весељима, пленио на друштвеним мрежама пошалицама… Легенда Борислав Бора Дрљача скончао је као краљ крајишке песме, а мало се зна о томе како је рођен и како је провео детињство. Бора је преминуо у 80. години живота у својој кући у Београду после неколико тешких операција.

То је било тешко ратно сиромаштво.

Рођен у Босни 1941. године, у време када је усташка чизма харала по селима, а народ бежао куд је могао. Најгора ствар која је могла десила му се у том рату – убили су му мајку, и то док је он био у њеним рукама. Ево шта је о томе говорио:

-Те 1941. године родила ме мајка Стоја Гаковић. Имала је деветнаест година. Кад сам имао три године, усташе су ми убиле мајку, а ја остао жив у њеном наручју. Мајке се не сећам, али по причама људи, била је жена херој. Увек сам патио за њом, а тада је било много жена које су рађале децу и кад ја заплачем, она која доји своје дете одмах ме узме у наручје и ували ми сису. Сисао сам млеко од једно стотину жена. Нисам имао мајку, али љубав многих добрих жена сам осетио. Пио сам стотину разних млека и зато сам у младости и током живота био здрав – причао је Бора Дрљача у свом последњем интервјуу од пре само две недеље.

Слутио је већ тада смрт. Знајући да је тешко болестан, причао је неке ствари и по први пут.

-Можда би било другачије да сам имао мајку, али ето, пусти рат ми узео родитељицу. Мајка је била лепа жена, плавуша. Туга жива, али тако је било. Када се рат завршио 1944, то је било када је потписана капитулација, некима је остала кућа, а некима изгорела. Моје огњиште је било уништено. Отац је направио колибу, огњиште, а када смо сишли са Грмеча, мене су носили у колевци са сламом. Кад су једну ноћ наложили ватру, из колевке је изашла змија! Питај бога колико је дана лежала са мном. То су ми причале бабе. Мирисао сам на млеко и животињи је то пријало. То је била она змија која није опасна, него чуваркућа – присећао се Дрљача.

Отац Бранко је био партизан и, како каже, једини школован човек у том крају, а сећао се и маћехе Вукице, која је, истицао је, била дивна жена.

-Био сам ратно сироче и општина ме ставила у дом. О томе нема шта лепо да се каже. Пука беда и сиротиња. Памтим дом по једном професору који ме није волео и давао ми само лоше оцене. У седмој години сам пошао у школу. После рата, док се школа обновила, ја сам пошао редовно, али сви они што је требало да иду у седми разред су са мном ишли у први разред. Можеш да замислиш, зрели људи иду у први разред. Када сам завршио четири разреда, почела је осмогодишња школа. Тада је била оскудица са наставним кадром, први ми је учитељ био Црногорац. Пети разред се укинуо јер није било наставника. Ишао сам пешице по 12 километара у једном правцу и у другом. Шта да ти кажем, детињство ми је било… нисам имао леба да једем. Много чељади је било у кући, а ако је за ручак или вечеру пасуљ или купус, домаћица одреже парче сланине и да сваком укућанину по комад само да подмажемо грло – причао је Дрљача.

Потом се преселио у Бачку Тополу. Била је то 1958. година и коначно је био у пуној младалачкој снази. више није био гладан.

-Тек кад сам се преселио у Бачку Тополу, могао сам нормално да једем. Оно што је интересантно јесте то да сви младићи из околних села Бачке Тополе нису могли да ми парирају у школи. То је било 1958. Ја сам дошао из Босне и ништа нисам знао, а много сам постигао. Трактор никад нисам видео, а они су сви све знали око пољопривреде. Е, а ја прошао са свим петицама, а они попадали! Зашто је то тако? Зато што сам проживео тежак период и постао нормална личност. Најбољи сам био из географије, књижевности и историје, а најлошије ми је ишла математика. Када сам дошао да студирам агрономију у Земуну, био сам толико формиран да сам све у року завршио – казао је Дрљача.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.